LASLO VEGEL: Suvišni građanin jednog suvišnog grada

17 Apr 2016

Kako se identitetska groznica vratila na najdramatičniji način

Suvišni građanin jednog suvišnog grada

Dočekasmo, najzad, lepe prolećne dane. Novosadski kafei su otvorili svoje bašte, terase. U pešačkoj zoni u centru grada je veoma živo. To je ono vreme kad bih voleo da volim Novi Sad, ali mi ne uspeva. Ne mali broj mojih prijatelja već počiva na groblju, drugi su se odselili iz Novog Sada, većina je prignula glavu i prišla vlastima. Nešto sam definitivno izgubio, možda nadu, ili neku drugu besmislicu. Kako se u meni stišavaju strasti, tako malaksavaju i moje empatije. Znam iz iskustva da je prijateljstvo ishlapljiva stvar. Plemenite gestove najčešće čine oni od kojih bih se tome najmanje nadao. Aniku beskrajno boli to što me nekadašnji prijatelji, u koje sam imao poverenje, u poslednje vreme redom napuštaju. Mene to ne iznenađuje, držim da je to pitanje sklopa ličnosti, stoički primam k znanju da su moralne norme od plastelina. Na osnovu višedecenijskog iskustva znam: kad ko postepeno nestane iz moje okoline, videću ga uskoro na televiziji kako su mu dodelili neku javnu funkciju. To se dogodilo s mojom generacijom posle 1971. godine. Moram ovako naknadno da priznam, da je Aleksandar Tišma bio u pravu, kad se početkom devedesetih na terasi berlinskog hotela Kempinski požalio Imreu Kertes da se posla povratka s mora u Novi Sad neizmerno muči. Pritiskuje ga osećanje pustoši Panonske nizije, jer nije samo pejzaž, nego je duša Panonije pusta i siva. Tišmu su u Novom Sadu mnogo mučila rđava duševna raspoloženja, jer je on već tada dobro poznavao onaj vakuum s kojim se i ja svakodnevno susrećem. Obojica smo bili nekakvi mazohisti, jer je pred našim očima grad izgubio više stotina godina stari identitet. Doživeli smo kako ljudi menjaju svoje sisteme vrednosti, isto onako kako menjaju nazive novosadskih ulica. Pravo je čudo da je Novi Sad i u socijalističkom sistemu sačuvao svoju srednjoevropsku atmosferu. Posle promene političkog sistema, postao je suvišan grad. Ja sam jedan od beznadežnih građana ovog nekad obećavajućeg grada. Nema sumnje, Novi Sad je najveći gubitnik raspada Jugoslavije, nestala je njegova težišna tačka, usled čega je izgubio i ravnotežu. Stari identitet je izgubio, novi nije pronašao.

Saveti Petera Sijartoa

Da sam Mađar koji živi u Srbiji, glasao bih za Savez vojvođanskih Mađara, ali da sam Srbin, dao bih svoj glas Srpskoj naprednoj stranci – rekao je na srpskom jeziku ministar za spoljnu trgovinu i za inostrane poslove na pančevačkom izbornom skupu Srpske napredne stranke. Novine su u Srbiji s krupnim slovima objavile na prvoj strani od tada već znamenite rečenice Petera Sijartoa.

Borba s identitetom

Na brodu Zeppelin, ukotvljenom u novosadskoj rečnoj luci, sećamo se nobelovca Imrea Kertesa. Prošle godine sam i ja bio ovde gost vrlo prijatne književne večeri. Lepa, veoma prisna sredina. Na ovim večerima se okuplja jedna zaista zahtevna i brojna publika. Računam da će i ovog puta interesovanje biti znatno. Pripremam se, moraću neizostavno da govorim i o Kertesovom doživljaju Holokausta, jevrejstva, doživljaja svog manjinskog položaja koji je mnogo složeniji fenomen no što je to dosadašnja kritika zapazila. Kad je 2002. druge dobio Nobelovu nagradu, izjavio sam budimpeštanskom listu Nepsabadšag da je nagrađen pisac manjinskog sveta. Manjinski svet! I u Kertesovom dnevniku se pojavljuje ovaj pojam. Uvrstio je sebe u jevrejsku manjinu, ali je dodao: “sticajem okolnosti nazivaju me Jevrejinom ili jevrejstvom, ali to nema nikakve veze s mojim jevrejstvom, s mojom vlastitom svešću – bilo da ona spaja ili me odvaja od njega; i konačno, nikakve veze nema sa samim, istinskim jevrejstvom, ako tako nešto uopšte i postoji” (1. april 1991). Borba s identitetom je Kertesov stalni motiv, mislim da će teret ove borbe u budućnosti sve više padati na nas, uprkos tome što je pre desetak-dvadesetak godina izgledalo da je skinuta s dnevnog reda. Ali, vratila se, na najdramatičnii način. U mađarskoj književnosti, u “jednonacionalnoj oazi”, ovo pitanje je neobjašnjivo, pa se gura u “manjinsku fioku”. U toj konstelaciji manjinske književnosti su bliže evroskim duhovnim strujanjima, nego književnost matične zemlje. Kertesova konkluzija u vezi sa tim glasi: “Što se moje književne pripadnosti tiče, treba utvrditi nekoliko činjenica, kako ne bih živeo u zabludi. Mađarskoj književnosti ne pripadam, nikad joj nisam ni pripadao. Ja pripadam, uistinu, jevrejskoj književnosti nastaloj na tlu Istočne Evrope koja je u Monarhiji, a potom u državama naslednicama, pisana uglavnom na nemačkom jezičkom području, ali nikad na jeziku nacionalnog okruženja, i nikad nije bila deo nacionalne književnosti”. Ove oštre formulacije su nastale verovatno zbog toga što je po kanonima matične zemlje, Kertesa vrlo teško bilo gde svrstati. Čim naši pogledi budu doprli iza tih mađarskih književnih kanona, Imrea Kertesa možemo mirne savesti nazvati mađarskim piscem složenog identiteta.

Smrtni greh?

Balint Pastor (poslanik Saveza vojvođanskih Mađara u srpskom parlamentu) ispodvlačio je prezimena na spisku sakupljenih potpisa birača potrebnih za učešće na prevremenim parlamentarnim izborima. Balint je konstatovao da se na spisku Mađarskog pokreta našlo 60 Ilića, 50 Jankovića, 150 Jovanovića, i stotinak Petrovića. Laslo Varga (Mađarski poket) ne razume zašto bi bio smrti greh ako i Srbi podržavaju mađarsku listu. Uostalom, i Savez vojvođanskih Mađara je sakupljao potpise u Beogradu. I tek sad sam se stio da Savez vojvođanskih Mađara ima i svoju osnovnu organizaciju u Beogradu, mnogi njeni članovi ne znaju mađarski. Ne razumem logiku. Pakujem se. Na putu ću čitati klasični roman Kalmana Miksata: Dva izbora u Mađarskoj.

Novosadski miting s najkicama

Obilazim apoteke, neki lekovi su deficitarni. Stižu dve kolone autobusa u Novi Sad. Nema parkinga, pa zauzimaju i zelene površine. Mnogi su prionuli na sendviče. Možda je neka fudbalska utakmica u gradu, pomišljam u prvi mah. Na jednom uglu grupa muškaraca, žena i dece. Pitaju me, da li znam gde će biti miting? Skoknuli su u obližnju prodavnicu, kupili najkice, i zaostali su od grupe. Ne znam ni o kakvom mitingu, odgovaram. Gledaju me podozrivo. Prisetih se razdoblja uoči “jogurt-revolucije”. I tada su došli s transparentima, na jednom je pisalo: “Mi Čačani smo sa vama”. No, eto ti, počinje ponovo. U večernjem televizijskom dnevniku saopštavaju da je Srpska napredna stranka održala miting u Novom Sadu. Pogađam, koliko novosadskih siromašnih roditelja sanja o tome da kupi najke patike svom detetu, dok druge dopremaju u Novi Sad vanrednim autobuskim linijama – da ih kupe.

april 2016.
Preveo A. Vicko 

Podelite ovu stranicu!