LASLO VEGEL: Šunjave devedesete godine

17 Feb 2012

Svaki stranački lobi je gazda u svom dvorištu. I u okviru ovog partokratskog sistema manjinski baroni su se nagodili s većinskim prinčevima. Zajedničkim snagama sužavaju, ukidaju one republikanske prostore kojih se tako rado sećam

Podeliše i nebo, i javna preduzeća

Branko Mišović piše u beogradskom Danasu da je Novi Sad postao rob „izvikanog” multikulturalizma i da nije posvetio dovoljno pažnje interkulturalizmu. Ne bih ni ja imao ništa protiv negovanja ovog potonjeg, ali bih primetio da je neizostavni uslov interkulturalizma višejezičnost njegovih protagonista. Ako toga nema, možemo da govorimo samo o „krnjem interkulturalizmu”. Dovoljno je izaći na ulicu da bismo se uverili u skromne višejezične kapacitete Novog Sada. Nema sumnje da se multikulturalizam ispoljava u više različitih varijanti i da krije u sebi i određene rizike, ali je evidentno i to, da bez multikulturalizma ni interkulturalizam nije moguć. Ali ako je autor mislio da se multikulturalizam pretvorio u puku političku frazu koju zdušno ponavljaju u svečanim prilikama i na dočecima stranih delegacija – dok svet nacionalno višebojne novosadske kulture sve više bledi – rado bih se sa tim složio. Mislim da je posve izlišno na ovaj način optužiti multikulturalizam, jer je reč o nečemu sasvim drugom – o tome da su stranke podelile među sobom i nebo, javna preduzeća, funkcije, sfere uticaja, zdravstvo i, naravno, kulturu. Svaki stranački lobi je gazda u svom dvorištu. I u okviru ovog partokratskog sistema manjinski baroni su se nagodili s većinskim prinčevima. Zajedničkim snagama sužavaju, ukidaju one republikanske prostore kojih se tako rado sećam. Na zajednički provedene godine, recimo, sa Želimirom Žilnikom na Tribini mladih. Nekad je u zgradi Tribine mladih bilo sedište dveju redakcija, mesečnika za književnost i kulturu – Polja, i Uj Simposiona. Generacije su sazrevale i bogatile se u međusobnom dijalogu nacionalnih kultura, jednom sedmično bilo je i programa na mađarskom jeziku. Plodovi takvog shvatanja multikulturalizma su i sad primetni u duhovnom životu grada. Ali, danas nema Uj Simposiona, nema ni programa na mađarskom jeziku. Imajući sve to u vidu, jedva da bismo mogli govoriti o „robovanju” multikulturalizmu, ali utoliko pre, recimo, o pobedi monokulturalizma. Ali ni ta slika nije potpuna, jer ipak postoji jedan drugi sistem vrednosti, samo što je on potisnut na margine. Brojni su urednici, pisci, kritičari, prevodioci, izdavači koji se ističu u negovanju zajedničkog kulturnog prostora. Na to pomišljam kad se na novosadskim ulicama, kafeima iz dana u dan susrećem s kolegama piscima, ili s onim stvaraocima s kojima sam nekad zajedno radio na Tribini mladih, u Poljima, u Uj Simposionu. Samo što je to danas već postalo strogo privatna stvar.

Uteha

Čujem da će u gradu, zbog štednje energije, uskoro uslediti rano gašenje javne rasvete. Ne marim. Ne privlači me više spoljni svet i kasnije ću da gasim lampu u svojoj radnoj sobi.
Mladi sociolog, gost u nekoj emisiji televizije B92, kaže da mu se u poslednjih dvadeset godina prvi put dešava da ne zna za koju će partiju da glasa. Samo jedan primer od mnogih. To čujem i u razgovoru s prijateljima, poznanicima, na ulici, u gradskom autobusu, u prodavnicama. Svuda. Mnogi misle da je izlaz u belim ili preškrabanim listićima, i prema prognozama, procenat apstinenata će biti u porastu. Ekonomija je u ruševinama, ekipa Međunarodnog monetarnog fonda je zalupila za sobom vrata, političari su nervozni, stranke su nervozne, kampanja se zahuktala pre nego što je zvanično i počela, njen jezik će biti sve grublji, što će građane s izgrađenim ukusom još više odvratiti od izlaska na birališta. Sve češće se suočavam sa tvrdnjom da nam se vraćaju devedesete. Još se nisu vratile, kvalitet života je poboljšan, većina političara ume već i ljudski da govori, ali je istina i to da se duh prošlosti šunja oko nas, prikrada se u javni diskurs, uvlači se u svakodnevnicu. I to ne samo zbog toga jer nismo raščistili s prošlošću, pa nam bride stare rane, već i zbog toga što nam je nova evropska kriza nanela nove ozlede. Brojni evropski intelektualci sa zabrinutošću podsećaju na svojevremeno upozorenje Tomasa Mana: „Evropo, pazi!” Krajnje je vreme da se trgnemo iz letargije. Prete nam bezbrojne opasnosti. Ekonomska kriza ne pogoduje ljudskim pravima i ljudskom dostojanstvu, naprotiv: navodi nas u pravcu „demokratskih diktatura”. Ove nove rane uvišestručeno osećamo u Srbiji, gde još ni stare rane nisu zacelile.

Duh epohe – ovde i danas

Remek dela se proizvode u serijama. Nikome više nisu potrebna dela koja bi navodila na razmišljanje.

Marksistička istina

Marksisti su bili u pravu, primetio je Rorti, kad su tvrdili da su „centrala politička pitanja ona koja se dotiču odnosa bogatih i siromašnih”. Ovu poruku pre ili kasnije treba proslediti novopečenim, nacijom preokupiranim političarima i intelektualcima.

Učaureni lepodusi

S velikim empatijama podvlačim rečenice Tomasa Bernharda u njegovim „autobiografskim spisima”. Austrijski pisac, pored ostalog, s bespoštednom ironijom piše o onim mladim ljudima koji ne žele da znaju o ratu, o nacizmu, i – sledstveno tome – ni o demonima Austrije. Najčešće s visine, nadmeno primećuju da ih se ta pitanja ne tiču. Ili ih primaju k znanju na jedan razmetljiv način. Sa tim se susrećemo i u postkomunističkim sistemima. O dramatičnoj povesti postkomunističke generacije današnji merodavni intelektualni slojevi ne žele ništa da znaju, stariji prevrtljivo, licemerno prikrivaju drame prošlosti, a mladi o tome govore s visine. Ova atmosfera pogoduje hegelovskim lepodusima koji se na pojavu prvih oluja odmah učaure u tu svoju atitudu. Gde živi? Ne zna. Kuda ide? Ni to ne zna. Kakve se oluje dižu? To ga baš i ne zanima. Nove postkomunističke lepoduhe zanima samo unutrašnji svet čaure, njeni svilenkasti „zidovi”.

februar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!