LASLO VEGEL: Sudbine i krivice

02 Aug 2011

Vojvodina je nadasve složena zajednica, ovde se sudbine, krivice i vrline duboko prepliću

Krivice i vrline

U Novom Sadu je održan protestni skup protiv odluke budimpeštanskog suda da oslobodi optužbe Šandora Kepiroa. Prema slovu optužnice, Šandor Kepiro je odgovoran za zlodela počinjena u Novosadskoj raciji januara 1942. godine. Nema sumnje da je racija jedna od krupnih mrlja na savesti mađarske nacije, to se ne sme nikad gubiti iz vida. Oni koji se osećaju povređeni ovom oslobađajućom presudom, s punim pravom dižu svoj glas protesta. Do ove tačke sve bi i bilo u redu. Uvek sam se oglašavao protiv bezumnog antisemitizma i smatram krajnje skandaloznom okolnost da je antisemitizam širom Evrope, ali naročito u našem regionu, u porastu. Na razmišljanje navodi, međutim, činjenica da Efraim Zurof, poznati borac protiv nacista i direktor Centra „Simon Vizental” iz Jerusalima, prilikom svojih poseta Novom Sadu, nije pomenuo i mađarske i nemačke masovne grobnice po Vojvodini, niti sad pominje da bi po zasluzi trebalo kazniti i one koji su te masovne grobnice isplanirali i koji su masovna ubistva neposredno počinili. Nadao sam se da će novosadska Jevrejska opština korigovati stavove Efraima Zurofa. Za svaku je pohvalu, međutim, što Jevrejska opština nije pozvala svoje članove da uzmu učešća na protestnim skupovima, jer se bojala da će ona biti ispolitizovana. To je vredno svakog uvažavanja, ali bih dodao, da je Vojvodina jedna nadasve složena zajednica, ovde se sudbine, krivice i vrline duboko prepliću. Ako govorimo o svojim krivicama, ako se zalažemo za kažnjavanje zločinaca, onda se ne smeju zaboraviti ni nemačke, ni mađarske masovne grobnice. Jer time se samo umanjuje autentičnost nastupa protiv antisemitizma.

U Temerinu ili ispred parlamenta?

Mali kafići su bučni i u Novom Sadu, ali su u Temerinu još bučniji. Zvučnici grme duž glavne ulice do u kasnu noć. Posle kratkog pljuska u nedelju uveče neki momci, u karakterističnim crnim pantalonama u crnim majicama, prošli su centrom varošice vičući iz sve grla: „ovo je Srbija” i, osim toga, da su Ratko Mladić i Radovan Karadžić – srpski heroji. Policijska kola su diskretno pratila povorku. Naravno, svako ima pravo na demonstracije, ako time ne krši ustavni poredak. Mladića i Karadžića je, međutim, srpsko pravosuđe isporučilo Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu, i to na osnovu zakona donetih u srpskom parlamentu. Ako se ti momci, dakle, zaista zalažu za Mladića i Karadžića, bilo bi logično da se okupe ispred parlamenta i da tamo apeluju na narodne poslanike da donesu drugačije zakone. Ali, za to baš i nemaju, da se tako izrazimo, petlje. Klicati ime „srbreničkog heroja” ulicama Temerina, nije samo znak kukavičluka, nego i suvišno demonstriranje sile. Do koliko sati uveče su u Srbiji dozvoljene demonstracije ove vrste, pita se uznemireno moja supruga. Kad će demonstracije da se probraze u obično kršenje javnog reda i mira? U deset sati uveče ulicama Temerina se bučno uzvikuje da su Mladić i Karadžić heroji srpske nacije. Nisam baš neki stručnjak za rangiranje heroja, ali bih skromno primetio, da su heroji srpske, francuske, nemačke, mađarske, hrvatske, slovenačke, makedonske, češke, ruske, engleske nacije one ličnosti koje su doprinele kulturnom, privrednom i duhovnom prosperitetu svog naroda. Srećom, u svakoj naciji ima takvih ličnosti koje zaslužuju da budu slavljene, pa ih tako ima i u srpskoj kulturi. S izvesnom pristrasnošću, mislim na pisce. Ne samo na klasike srpske književnosti, već i na savremenike, na predstavnike starijih i mlađih generacija pisaca, koji su tokom poslednje dve dramatične decenije svojim talentom, svojim radom, uvećavali kulturni kapital svog naroda.

jul 2011.
(Preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!