LASLO VEGEL: Strah i tiranija

13 Feb 2015

Tranzicijska euforija i mamurluk

Strah i tiranija

Dve su stvari karakteristične za 20. vek, zapisao je Kami, jedna je strah, a druga – tiranija. Kami ne krije ni to zbog čega tako misli. „Strastvena ljubav 20. veka je sluganstvo” – pisao je u Pobunjenom čoveku. Jedno je izvesno: u današnje vreme ovi uzročno-posledični odnosi se savršeno uklapaju jedni u druge. Može sluganstvo da bude dobrovoljno, tiranija meka, i tada strah i nije neki bauk, čovek se brzo privikne na njega.

Enigma

Dajem intervju vojvođanskoj televiziji povodom 60. godišnjice osnivanja Tribine mladih. Krajem pedesetih godina redovno sam, kao gimnazijalac, posećivao zdanje u Katoličkoj porti gde sam se susretao s jednim drugim svetom, s ljudima koji su drugačije razmišljali. Tribina je u to vreme značila alternativu, subverzivnu radionicu više generacija intelektualaca. Kakva je situacija danas – pita novinarka. Danas toj prošlosti nema ni traga, nema ni jedne spomen-ploče kao znaka da je u Katoličkoj porti delovao nekad jedan kulturni centar poznat u celoj (tadašnjoj) zemlji. U partokratskom svetu današnjice, koalicija stranaka koja je pobedila na izborima, deli položaje, partijski aktivisti zasednu u plišane fotelje i, naravno, gledaju da afirmišu duh svoje partije. Od strane civilne sfere inicirane nezavisne institucije se bore s teškim materijalnim problemima i tavore na granici opstanka. Primećujem da je nekad na Tribini mladih jednom nedeljno bilo i programa na mađarskom jeziku. Šta se desilo – pita novinarka – zbog čega sada nema programa, književnih večeri, diskusionih tribina, pored drugih, i na mađarskom jeziku? Dobro pitanje. I mene živo zanima, zašto nema. Niko do sada nije to pitanje razjasnio. Možda je odgovor pod zabranom.

Kratka istorija „plišane revolucije”

Mediji u susednoj Mađarskoj razglabaju, razmatraju, objašnjavaju, tumače otvoreni i poprilično grubi konflikt između Viktora Orbana i Lajoša Šimičke, dvojice nerazdvojnih drugara, nekadašnjih polaznika čuvenog Biboovog kolegijuma, dvojice najvažnijih političara u vladajućoj stranci. Kad je sve počelo – interesuju se novinari. S tim u vezi Šimička je nedeljniku Mađar Naranč izjavio, da su se podžapali zbog Orbanovog otvaranja prema Istoku, zbog njegovog proruskog zaokreta. Pa je saopštio predsedniku vlade (Orbanu), da on (Šimička) „u toj raboti neće biti partner”. Prema objašnjenju Lajoša Koše, potpredsednika Fidesa, reč je – naprosto – samo o jednom internom radnom sporu u jednom privatnom medijskom biznisu, i da Fides o svemu tome nema stav, odnosno komentar. Nadasve mutna priča, ne nazirem joj kraj. A deluje krajnje zastrašujuće. Zar je to obrazac današnjeg, modernog politiziranja? Ne zanima me toliko kuda će sve ovo i dotle da ode, više me interesuje početak. Gledam jedan dokumentarac iz 1989. godine – produkcija Crne Kutije – u kojem govori i mladi Viktor Orban. Simpatičan mladić, priča o svojim planovima, namerama. Ozbiljno razmatra mogućnost da se profesionalno bavi fudbalom. U srednjoj školi je bio sekretar Saveza komunističke omladine. Rođen je u unutrašnjosti, porodica nije imala svoj kulturalni milje, odvojila se od seljačke kulture, a radnička joj nije bila poznata. Mladi Orban se uključuje u opozicioni pokret, stiče nove prijatelje, među njima je jedan Lajoš Šimička bio najpametniji – kaže u kameru Orban. Planovi? Sedeti u biblioteci, čitati, učiti. Hteo bi da se bavi teorijom države. Njegov životni cilj je da bude dobar univerzitetski profesor. Ni malo ga ne privlači karijera u sferi politike. Međutim, šta se događa? Svedoci smo raspada jednog tridesetpetogodišnjeg prijateljstva. Nema mirnih, uravnoteženih odnosa, prijatelji postaju neprijatelji, a dojučerašnji neprijatelji – prijatelji. I niko ne zna kako, na kojoj osnovi, zašto? Ne mislim sad na dnevnu politiku, ulog je mnogo veći – pomišljam na melanholičnu povest tranzicije. Tako je okončana mađarska plišana revolucija.

O euforiji tranzicije

Pre nekoliko dana, zahvaljujući beogradskom studiju Radio-televizije Srbije, u svečanoj dvorani novosadske gradske kuće snimljene su pojedine sekvence televizijske emisije o mom – što bi se reklo –„životu i radu” koja će biti emitovana u aprilu. Urednik emisije, Aleksandar Gatalica, inače romanopisac, dobitnik prestižne NIN-ove nagrade, postavljao je brižljivo pripremljena pitanja, ali jedno me je zaista iznenadilo: posebno je istakao moju knjigu hibridnog žanra Velika Srednje-istočno-evropska gozba stupa u pikarski roman. Konačno imam priliku da kažem koliko me privlače hibridni žanrovi, kojoj pripadaju i Eksteritorijum i Ekhardov prsten, a delom i poslednje poglavlje Vitgenštajnovog razboja, kao i esej pod naslovom What is Yugoslavia, koji je pozorišni reditelj Lukas Zajpek postavio na scenu u Beču. (Istu monodramu izveo je Boris Isaković 11. oktobra 2011. godine.) Kažem Gatalici, kao u poverenju, da sam u Srednje-istočno-evropskoj gozbi, parafrazirajući Tomasa Mana i Vitolda Gombroviča, s mučnom ironijom pisao o tome što tada još nije postojalo. Sve je čista fikcija! Dugo je izgledalo da je reč o fantazmagoriji koja se završava tako što se učesnici Velike Gozbe u jednoj ogromnoj dvorani nadmeću kome će pripasti najveća nacionalna zastava. I sve se obistinilo. Živimo u doba mamurluka nakon trijumfa tranzicije, njeni heroji otežale glave, smušeni i obeznanjeni beže u prošlost. Prerano sam napisao ovu priču. I prekasno sam shvatio da je trebalo sačekati s njenim objavljivanjem.

februar 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!