LASLO VEGEL: Stipendija Jaše Tomića

24 Jun 2010

Tadić od tajkuna traži previše. Preterao je. Zar nije dosta što finansiraju stranke, sad još da dižu i mostove

Koliko vredi intelektualac, kad je manjinac?

Preliminarni rezultati istraživanja mladog sociologa Roberta Badiša upozoravaju da „položaj podmlatka vojvo?anske ma?arske inteligencije nije preterano ruži?ast”. Prema njegovim nalazima, polovina srednjoškolaca svoju budu?nost vidi u odlasku iz zemlje, mnogi od njih ve? sad ta?no znaju kuda ?e i kako da odu. Bilo bi zanimljivo istražiti i uzroke ove pojave. Razume se, postoji jedno ?injeni?no objašnjenje: r?avi uslovi života, odnosno nizak nivo životnog standarda. Ovaj argument, naravno, ne sme se potcenjivati, ali ne treba smetnuti s uma ni to da loše životne prilike ne izazivaju nužno i egzodus intelektualaca. Dovoljno je da se osvrnemo na ne tako davnu prošlost – naime, dramati?ni doga?aji na prostorima nekadašnje Jugoslavije svedo?e o tome da inteligencija nije ni u najtežim periodima izabrala egzodus. Sarajevo, glavni grad Bosne i Hercegovine, bilo je godinama pod žestokom srpskom opsadom, pa je uprkos tome zna?ajan deo bošnja?ke inteligencije ostao u gradu; štaviše, kulturni život u Sarajevu je tih godina bio tako živ, da je i jedna Susan Sontag bila zadivljena, pa je ostala u gradu nekoliko meseci, režirala je pozorišnu predstavu. Vrativši se u Ameriku, odala je puno priznanje talentu i ustrajnosti onih intelektualaca koji su ostali u svom gradu. Sli?no se ponašala i inteligencija kosovskih Albanaca. Tokom devedesetih godina, mnogi su od njih dospeli u takozvane izolacione zatvore, ali su ostali, uprkos svim rizicima. Minule decenije su sa ovog stanovišta bile ozbiljan kamen kušnje i pod ovim podnebljem. Egzodus je bio znatan, iako nisu baš uvek padale bombe. U devedesetim godinama hrabriji su izlazili na trgove i demonstrirali protiv rata i mobilizacije. Brojni pripadnici srednje generacije muške populacije, budu?i da je proglašeno ratno stanje, ?inili su rezervni sastav vojske, ali se nisu odazivali pozivima na mobilizaciju. Svi su oni polagali svojevrsne ispite. A u važnim stvarima popravnog ispita nema, ?ak ni kad je danas na tom planu velika gužva. Pretežni deo inteligencije ostao je u zemlji, uprkos tome što je Mihalj Kertes sa stranica nedeljnika NIN prete?i upozorio ma?arsku inteligenciju da je pod prismotrom i da joj prisluškuju telefonske razgovore, a manjinska politi?ka elita je priredila pravu istrebljiva?ku hajku na vrhunske intelektualce. Naravno, ta vremena ve? pripadaju prošlosti, današnji mladi intelektualci nisu prinu?eni da polažu ovakve ispite, nema potrebe ni za popravnima. Oni su svesni, me?utim, da ovde inteligencija nije na ceni. Parafrazirao bih pesnika Endrea Adija: šta vredi intelektualac, kad je manjinac? Ostaje samo jedna šansa: prima?i se što bliže (strana?koj) „vatri”.

Tajkuni i knjige

Verujem da je ekonomska situacija u zemlji krajnje kriti?na, vidi se to i iz toga što je i šef države Boris Tadi? osetio potrebu da moli i da kumi na sumnjiv na?in (netransparentno) oboga?ene srpske tajkune (novobogataše) da, ne bi li bar unekoliko umirili sopstvenu savest, isfinansiraju izgradnju bar jednog mosta. Skoro u isto vreme, ministar za unutrašnje poslove Ivica Da?i? samouvereno je izjavio da tajkuni finansiraju – stranke. Onda je naglo nastala tišina. Da?i? je ostao na svojoj funkciji, a stranke su ostale u parlamentu. Ako bolje razmislimo, uvide?emo da Tadi? od tajkuna traži previše. Preterao je. Zar nije dosta što finansiraju stranke, sad još da dižu i mostove. Nekome bi sutra moglo pasti na pamet da tajkuni subvencionišu pozorišta, izdavaštvo, ?itavu kulturu. Onako kao što to ina?e ?ine vlasnici zapadnih multinacionalnih kompanija. Ali kakav apsurd: tamo kulturu materijalno pomažu ne oni koji su se na „nepristojan” na?in obogatili, ve? oni koji su se obogatili poštenim radom.

Slu?aj Jaše Tomi?a s ma?arskom vladom

U raspravama oko kompetencija Nacionalnih saveta ne?e biti valjda nezanimljivo ukazati na Zakon o upotrebi jezika koji je ma?arski parlament doneo 1868. godine i protiv kojeg su – nota bene! – žestoko negodovali narodni poslanici iz redova manjina, smatraju?i da su im prava previše usko skrojena. Naši današnji poslanici mogli bi da se ugledaju na njih. Taj zakon je bio izri?it da oni državljani koji su pripadnici neke etni?ke manjine, imaju pravo da na svom maternjem jeziku govore na opštinskim i crkvenim skupovima, pred sudskim vlastima, da na maternjem jeziku upu?uje predstavke i podneske svim organima vlasti u državi, odnosno, da imaju pravo da od organa vlasti dobiju na svom maternjem jeziku i odgovore na svoje predstavke. Jezik viših sudova bio je ma?arski, ali u slu?aju apelacionih postupaka, sve spise osnovnih sudova, koji nisu bili na ma?arskom, apelacioni sud je morao o svom trošku da prevede na ma?arski. Presude, odluke, rešenja viših sudova morali su biti izricani, i pismeno ispostavljeni, na željenom jeziku zainteresovanih strana. Istori?ar Kalman ?ehak ukazuje na to da je zahvaljuju?i tom zakonu, otac Jaše Tomi?a, po?etkom 1870-tih godina na srpskom jeziku, ?irili?nim pismom, tražio od budimpeštanske vlade stipendiju za svog sina. U nadležnom ministarstvu pismo je prevedeno na ma?arski, i njegova molba je bila uzeta u postupak – piše ?ehak, i dodaje da taj slu?aj nije bio izuzetak. ?ehak ukazuje i na to da su u to vreme u Novom Sadu, Pan?evu ili Vršcu zapisnici organa gradske samouprave vo?eni paralelno na ma?arskom, nema?kom i srpskom jeziku. Novi Sad je tada bio uistinu multikulturalni grad.

jun 2010.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!