LASLO VEGEL: Šta razara Evropu?

02 dec 2018

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Milošević može da bude sasvim zadovoljan svojim mladim učenicima

utorak, 2. oktobar 2018.

Pre osamnaest godina Novi Sad je bio na nogama, njegovi građani su na glavnom trgu demonstrirali protiv Miloševića. Kasno uveče sreo sam poveću grupu mladića koji su odlučili da ne dopuste Miloševiću da otvori novi petrovaradinski most – njihov je plan bio da jurišaju na most, da ga osvoje i da ga na taj način puste u saobraćaj. Meni je taj plan izgledao previše odvažan i drzak. No da li sam imao makar toliko smelosti da pretpostavim, da će Milošević za nekoliko dana pasti? Naknadno su svi tvrdili da su bili sigurni u njegov pad. Ne usuđujem se da potvrdno odgovorim, ja sam se samo nadao, ali nisam bio siguran u krajnji ishod. Iz toga je moguće izvući pouku da se nikad ne zna kad će autokratski lideri pasti. Milošević je pao, ali je veliko pitanje da li su zajedno s njim pale i njegove ideje. Slobodan Milošević je 2. oktobra 2000. godine održao govor koji njegovi sledbenici danas nazivaju proročkim. Ustvrdio je da velesile u okviru NATO pakta eksploatišu male istočno-srednjoevropske nacije koje polako gube svoj identitet, svoju kulturu i svoje tradicije. Nova kolonizacija poništava nacionalni suverenitet. Svoj odlazak sa vlasti završio je sledećim mislima: njegov je zadatak bio da to kaže, a stvar je naroda da li će to i da prihvati ili ne, ali da se boji da će njegov narod kasno priznati da je govorio istinu. Osamnaest godina kasnije čitav region odzvanja od ovih Miloševićevih reči. Vidim da se narod dobrovoljno podvrgava kolektivnoj „samokritici” – ne samo u Srbiji, nego i u čitavom regionu – i vraća se onom autokratskom režimu kojeg je (isti taj narod) u vreme plišanih revolucija ostavio na cedilu. Milošević može da bude sasvim zadovoljan svojim mladim učenicima.

četvrtak, 4. oktobar 2018.

I Viktor Orban je odredio ko je Mađar. „Mađar je onaj kojem će i unuk biti Mađar“ – izjavio je na svečanosti otvaranja Kuće Tradicija. Ne znam da li su ga čuli mladi vojvođanski Mađari koji su se iselili u Englesku, Švedsku

subota, 6. oktobar 2018.

Misao Julije Kristeve: stranost je beskraj koji se ostvaruje u večitom bekstvu. To je zapravo nemoguća sreća stranca. Fantastična, jer je autentična.

nedelja, 7. oktobar 2018.

Do knjige Klaudija Magrisa: Dunav, došao sam 1992. godine, ne znam već kojim čudom. Sećam se da sam je čitao u vreme mučnih nestašica struje, i pomalo sam nadmeno zaključio da Magris poznaje Dunav samo do Beča, stigavši u Jugoslaviju preterano je naivan i lakoveran. Magrisovu idilu prevazilazi samo Subotica. Piše da je to „grad čudesnih falsifikata i bundžija“. Zatim ovako nastavlja: „Ko zna zašto se kič iživljavao baš u Subotici“. Broh bi začas našao, nastavlja Magris, „veličanstvene primere kiča kojim se prikriva nedostatak praznine. Ali ispisuje lepe redove o Ervinu Šinku za koga kaže da je istaknuta novosadska ličnost“. Šteta što Novosađani ne čitaju Magrisovu knjigu. Bio sam očaran prvim delom njegove knjige, od Švarcvalda do Beča, i često sam pomišljao na to da li će se naći neko ko će napisati nastavak Dunava. Nešto sam ipak u Neoplanti kradom uneo u preterano idiličnu epopeju Dunava: da, ova reka je u gradu i njegovoj okolini masovna multikulturalna grobnica. Pre nekoliko dana sam ponovo skinuo s police Magrisovu knjigu i posle današnjeg čitanja njegovog pogovora iz 1992. godine priznajem – makar post scriptum! – da je ipak znao više nego što je napisao. „Problem Nemačke i problem Balkana, za koje se verovalo da su prevaziđeni, ponovo dolaze do izražaja; izborena sloboda se širom Evrope meša sa mržnjom i agresivnim nacionalizmom i sve to može da razori novu Evropu“. I priznao je: nije previše optimista što se budućnosti tiče.

Osamnaest godina kasnije čitav region odzvanja od ovih Miloševićevih reči. Vidim da se narod dobrovoljno podvrgava kolektivnoj „samokritici” – ne samo u Srbiji, nego i u čitavom regionu – i vraća se onom autokratskom režimu kojeg je (isti taj narod) u vreme plišanih revolucija ostavio na cedilu

ponedeljak, 8. oktobar 2018.

Danas izveštava o skupštini nove civilne organizacije pod nazivom Nacionalna avangarda, koja je održana u elegantnom hotelu Hajat. Pojavila se skoro kompletna vlada na čelu sa premijerkom Anom Brnabić. Ova civilna organizacija nema šta da krije: otvoreno naziva sebe nacionalističkom. Skup je otvorio predsednik republike Aleksandar Vučić, a među govornicima su bili i predsednica vlade Ana Brnabić, ministar odbrane Aleksandar Vulin, direktor policije Vladimir Rebić, koji je deo štampe, deo opozicionih političara i civilnih organizacija nazvao sumnjivim. Ministar odbrane najveću opasnost vidi u nerešenom statusu Kosova, u islamskom fanatizmu i u imigrantskoj krizi. Cilj ove civilne organizacije, osnovane u maju 2017. godine, jeste jačanje srpskog nacionalnog identiteta i, naravno, smena dosadašnje anacionalne kulturne elite, borba protiv kosmopolitizma i zaštita srpskih manjina u okolnim zemljama. Razume se, i mundijalizam i multikulturalizam predstavljaju opasnost za srpski nacionalni identitet i stoga je jedan od zadataka ove civilne organizacije i negovanje homogene nacionalne kulture. Srbija se, dakle, definitivno priključila Istočno-srednjoj Evropi. Prema mišljenju jedne polovine njenih stanovnika, to se zbilo u pravi čas, jer još bi mogla da se pokaže kao primer, dok druga polovina smatra da je i u ovom slučaju tragično zakasnila, i sad joj preostaje samo da se ravna prema lošim primerima.

(Autonomija, prev. Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!