LASLO VEGEL: Spremačica objavljuje izbore

30 Jan 2016

Kampanja i izbori kao seoske svadbe

Ko da bude deveruša?

Posle višemesečnih natezanja je odlučeno: u Srbiji će na proleće biti raspisani vanredni parlamentarni izbori na republičkom nivou i biće objedinjeni sa lokalnim i pokrajinskim. Već danima mi na vrata kucaju, ili zvone nepoznati likovi. Komšije misle da je najbolje ne otvarati vrata. Ponašanje partijskih aktivista, blago rečeno, nije primerno, galame na hodniku, na stepeništu, nadmeni su i agresivni. Spremačica koja održava stepenište i hodnike u nekoliko ulaza naše višespratnice, više je nego sigurna da će uskoro biti raspisani izbori! Srpska napredna stranka i njene saveznice, Socijalistička partija Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara s optimizmom gledaju u budućnost, ne kriju da računaju na dobre izborne rezultate. Štaviše! Inače, prema scenariju predizbornih kampanja, koje neodoljivo podsećaju na seoske svadbe, sve je unapred poznato: zna se tačno podela uloga, dakle, ko je mladoženja, ko je stari svat i ko je mlada, i zašto? Pravo je uživanje posmatrati kako su se svi uzvrpoljili. U mađarskoj manjinskoj zajednici neki su već ukrstili mačeve, više reda radi, i ti dueli su ispali manje-više komični. Dojučerašnji protivnici danas su već saveznici, a jučerašnji prijatelji jutros su osvanuli kao protivnici. Politika vam je, eto, takva umetnost – izjavljuje jedan takav vojvođanski umetnik. Nije moglo da prođe bez konflikta ni to, koja će mađarska manjinska stranka da bude deveruša večite mlade – Saveza vojvođanskih Mađara: međutim, posle iznenađujuće kratkog usaglašavanja ideoloških stavova i ta stvar je brzo rešena. Kao što je poznato, izabranice su Vojvođanska mađarska demokratska stranka i Partija mađarskog jedinstva, tako da je ovo nadmetanje završeno s jednim očaravajućim, teatralnim naklonom. Jedan poznanik se raspitivao da li će lideri povodom izbora deliti besplatno s kazana juneći gulaš ili bar gust pasulj sa slaninom. Ako izbori budu na proleće, pasovaće uz paslj, a uz gulaš pogotovo – sveže točeno, hladno pivo. Kud si navro, komšija, gde ti živiš, ne ide to više, grdim blago komšiju. Šteta, baš je šteta, lamentira sused, nastavljajući da sanja o besplatnom gulašu. Inače, vanredni izbori ne donose ništa vanredno. Sve je to samo matematika i gomila novca. Trenutno vladajuća elita ostaće na vlasti sve do 2020. godine, dakle, ovim prevremenim izborima će samo produžiti svoj mandat. To je vreme dovoljno da neoliberalna politika završi primarnu akumulaciju kapitala. Vladajuće stranke će ovu neoliberalnu politiku – bilo s pasuljem, bilo s gulašem s kazana – sprovoditi gvozdenom rukom. Kao što je to Saveza vojvođanskih Mađara već najavio, neće ovde biti nikakvih bolećivih “liberalno-levih skretanja” – u obzir dolazi samo žestoki neoliberalizam.

Bog da blagoslovi gospodina Orbana i austrijsku gospodu

Marija mi se poverila da će samo do kraja januara prodavati cveće, ovde dole, na uglu. Do kraja januara imam kod nje popust na cveće. Marija je završila srednju ekonomsku školu i od prvog februara čeka je ugovor o radnom odnosu u Engelhartscelu. U kakvoj je sad to nedođiji taj Engelhardscel, dižem obe obrve. Ovi moji bačvanski zemljaci se u poslednje vreme iseljavaju u mesta sve neobičnijih imena. Kako ne znate, baš vi, čovek koji je video sveta, gde je Engelhardcel, rekla mi je prekorno Marija. Pa u Austriji! I to pored jako prometnog autobana. Na autoputu za Nemačku, u neposrednoj blizini velikih robnih kuća, a uz sam autoput postoji jedan visokokonforni, non-stop toalet, sa lavaboima i kabinama za tuširanje. Jedna moja dalja rođaka, Teruška, ona je po struci vaspitačica, kaže da je promet ogroman, austrijski vozači, i šoferi šlepera, teških kamiona koji dolaze s istoka ili koji su se zaputili na istok, redovno se zaustavljaju u Engelhartscelu, da obave ovu ili onu nuždu. Napojnice dostižu polovinu ugovorene plate. Teruška radi u prepodnevnoj smeni, a popodnevna je odnedavno neupražnjena. Bog neka blagoslovi gospodina Orbana koji nam je dao dvojno državljanstvo! Marija sad, bez ikakve brige, bez problema može da prihvati održavanje engelherdscelskog kompleksa luksuznih šoferskih toaleta. Ima jednog sinčića, njega će odmah upisati u austrijsku školu nemačkog jezika, čula je da je školovanje u Austriji besplatno. I neka Bog blagoslovi i gospodu Austrijance za besplatne škole. Dete će naučiti nemački, posle će ići u austrijske škole, i jednog dana će i on postati austrijski gospodin. Ništa jednostavnije.

Srednja Evropa: večito čistilište

Prijatelj Pal Kiš poslao mi je poštom avgustovsko-septembarski broj budimpeštanskog časopisa Novi ekvator. Lajoš V. Mohai piše, povodom romana Neoplanta ili Obećana zemlja da je “predmet i sadržaj mog romana: Srednja Evropa, srednjoevropejstvo, kao potonuće jednog shvatanja života i sveta, jedne forme življenja i njihovog planskog uništenja”. Čitajući roman na taj način, sve izgleda prirodno i samo po sebi razumljivo. Premda je taj put bio dug i nije uvek vodio cilju. Koreni mog srednjoevropejstva vode do Novog Sada, koliko se sećam, ovde sam pronašao izgubljenu Srednju Evropu. Nisam ovde upoznao vedru i prijatnu Srednju Evropu Klaudija Magrisa (pisao sam o tome u Ispaštanju), već nesrećnu, novosadsku. Potom je usledio doživljaj mora. U knjizi Bezdomni eseji pišem o tome da sam na jadranskoj obali, u Splitu formulisao svoje srednjoevropejstvo. U osamdesetim godinama sam shvatio, ne malo iznenađen, da to ipak nije samo nostalgija već duhovno stanje prkosa i inata sa samih evropskih rubova. Srednja Evropa uistinu nije ništa drugo nego večito čistilište. Razorili su i razbucali srednjoevropski svet, ali ga je moj duh sačuvao. Još pre početka tranzicionih promena objavio sam to u budimpeštanskom časopisu Vigilija, malo je nedostajalo da zbog toga nastradam, jer je u Srbiji u to vreme taj pojam bio praktično inkriminisan. Komisija za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu (legendarno ONO i DSZ!) Televizije Novi Sad već je donela odgovarajuće odluke, kad je na moju sreću Pero Zubac otkrio da je taj moj esej nekoliko meseci ranije objavljen u beogradskim Književnim novinama. Srednjoevropejstvo jednog mađarskog pisca je oprostivo u slučaju ako je to već publikovano u Beogradu, mislili su novosadski mađarski inkvizitori. Usledio je potom raspad Jugoslavije koji zaista nije ništa drugo nego završni akord srednjoevropske priče. Međutim, uskoro sam ponovo počeo da se distanciram od pojma Srednja Evropa, kad je kod nas ušao u modu i to u nekakvim bačvanski jarkim bojama. Prepoznao sam u njemu, naime, od samosažaljenja usklobučalu kulturnu superiornost o čemu se rado čavrljalo u malim mađarskm književnim salonima. Ah, i oh, mi, namučeni i kulturni, obrazovani i osećajni Srednjoevropljni nemoćni smo pred ovim balkanskim varvarima, cvileli su vojvođansko-mađarski lepodusi, sve same dame i sva sama gospoda. Nisam odlazio u ove salone, pred mojim očima je tada na granici Balkana razaran u krvi poslednji srednjoevropski bastion. Trebalo je da prođu godine i godine, da bi i od sunca bilo jasnije da su bila besmislena sva ta snobovska čavrljanja, da je ona bečka prošlost davno iza nas, te da u Srednjoističnoj Evropi dominiraju varvari u belim rukavicama i s leptir mašnom. Treba shvatiti da je primitivizam obukao smoking. Bilo je paradigmatično da su se i Aleksandar Tišma, i Danilo Kiš, zbog toga deklarisali kao poslednji jugoslovenski pisci, jer su u dubini svojih duša bili – Srednjoevropejci. Ovaj luciferski izazov me je učinio ponovo Srednjoevropljaninom, ponovo se – i sve jasnije – iscrtavalo moje srednjoevropsko ja. “Najupadljivija karakteristika srednjoevropske književnosti je stalno prisustvo istorije” – pisao je Česlav Miloš. Ne moram mnogo da tragam, moji romani Neoplanta ili Obećana zemla, ili Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile govore o ovom, nedavno prošlom stoleću, i o onom što je potom usledilo. Ali, mogao bih reći da i Pareneza pripoveda o stalnom i nemilosrdnom prisustvu istorije. Da, takva je moja Srednja Evropa.

januar 2016.
Preveo Arpad Vicko