LASLO VEGEL: Simuliranje autonomije

20 Jul 2012

Antievropski duh Ustava

Zar je Marai pao u zaborav?

Me?unarodna štampa sve više pažnje posve?uje oživljavanju kulta Mikloša Hortija u Ma?arskoj, na šta pristalice ma?arske vladaju?e stranke uzvra?aju da o tome nema ni govora, da takav kult ne postoji, re? je naprosto u zlo?estoj zaveri me?unarodne levice protiv Ma?arske. Ova tema se našla i na stupcima srpske štampe. Nema sumnje da se novosadski intelektualci ose?aju duboko pogo?eni, naro?ito oni koji ovde protestuju protiv rehabilitacije Draže Mihailovi?a. Ali i zbog toga što su se znameniti „hladni dani” dogodili baš u Novom Sadu. I u toj situaciji sva ova pitanja vezana za Mikloša Hortija prizivaju, na neki na?in, i istoriju moje porodice, oživljavaju i moje uspomene iz detinjstva i najranije mladosti. Istina je da su moji roditelji, isto kao i moja uža i šira rodbina, i sav komšiluk, gotovo svi u našoj ulici, s izvesnim nadama do?ekali ulazak Hortijevih vojnika – honveda. Naime, u kraljevskoj Jugoslaviji nacionalna prava manjina su bila drasti?no potkresana, ovdašnji Ma?ari su bili zaobi?eni i u podeli zemlje sirotinji. Siromaštvo je u njihovim redovima bilo masovno, ogromna ve?ina je tavorila rade?i za bedne nadnice. Nadali su se, dakle, makar kakvom boljitku. Ve? posle nepunih godinu dana sva njihova nadanja našla su se u senci bahatog ponašanja hortijevske administracije. Peštanska gospoda su uzvikivala gromke nacionalisiti?ko-patriotske parole i družili su se, u najboljem slu?aju, s lokalnom ma?arskom gospodom. Na sceni je bilo neobarokno lažno ma?arstvo, „ma?arovanje” (o ?emu su pisali mnogi, od ?ule Sekfija do Šandora Maraija), a koje povremeno i dan-danas izbija na površinu. Horti je u „Južni kraj” – kako su nazivali Ba?ku – poslao upravo tu gospodsvuju?u Ma?arsku. Tek sad postajem svestan koliko su naša iskustva podudarna s Maraijevim zapažanjima – Marai je, naime, smatrao da su Ma?ari definitivno izgubili Košice (na ma?arskom: Kassa) kad je ta gospodstvuju?a Ma?arska zasela u tom gradu i kad su lokalni Ma?ari posle nekog vremena po?eli da žale za nekadašnjim ?esima. Nisam, dakako, sve to i li?no iskusio, me?utim, suo?io sam se s drugom doktrinom, onom, koja je Hortija prikazivala kao punokrvnog fašistu, zbog kojeg mi, Ma?ari, treba da se stidimo. U ovoj sredini novosadski „hladni dani” su predstavljali paradigmu Hortijevog režima. To sam u?io u školi, to sam ?itao u novinama, to sam ?uo svuda u javnom životu. „Hladni dani” su bili, naravno, nepojmljivo jeziv, strašan i svirep zlo?in, za koji su, 1944. godine, životom platili ovdašnji nedužni Ma?ari. Gospodstvuju?i Ma?ari su me?u prvima pobegli s poprišta svojih zlo?ina ostaviviši ovdašnje, nedužne Ma?are koji su u jesen 1944. odvedeni iz svojih ku?a, streljani i ba?eni u masovne grobnice. Sirotinja je platila zlodela gospodstvuju?ih Ma?ara. Da li su oni koji sad žale za tom gospodstvuju?om klasom, oni koji prizivaju njen povratak, ikad pomislili na masovne grobnice u Ba?koj – koje se, naravno, ne mogu pravdati „hladnim danima” – da li su pomislili kako su njihovi preci, kao poslednje kukavice, napustili mesto zlo?ina da bi umesto njih drugi ispaštali? Pobegli su, glavom bez obzira, i ostavili za sobom mnogo toga. Ostala je ovde posramljena, stigmatizovana ma?arska sirotinja, ostali su džombasti putevi dokazivanja istine. Nema sumnje da o liku Mikloša Hortija treba stvoriti nešto iznijansiraniju sliku, na na?in na koji to ?ini, na primer, istori?ar Ignac Romši? (bilo bi zanimljivo prevesti na srpski poneke njegove studije), jer Horti zaista nije izveden pred sud u Nirnbergu zbog ratnih zlo?ina, ali zato ipak moramo znati da je moralno i te kako odgovoran za donošenje ?itavih setova antisemitskih zakona u Ma?arskoj, a nije se suprotstavio ni iredentisti?kim pokretima usled ?ega je Ma?arsku usmerio na tragi?ne istorijske puteve. Moram da se složim sa Šandorom Maraijem koji je, kao pisac, ovako sudio o tadašnjoj dnevnoj politici: „Hortijev svet je neobarokno gospodstvo, lažno gospodstvo. Prosta?ko razmetanje privilegijama ?iji su koreni u rasnom poreklu. Krvožedna pohlepa. Sramno ponašanje ‘srednje klase’. I sve što je potom usledilo. U Ma?arskoj ni danas mnogi ne znaju da je u to vreme biti ‘gra?anin’ – bila profesija, a srednja klasa je bila samo ‘interesno udruživanje’.” (Šandor Marai: Dnevnik, 1984-1989.)

Poslanici kao šarene ikebane

Oglasio se Ustavni sud Srbije i proglasio protivustavnim dobar deo pravne regulative koja se odnosi na nadležnosti Vojvodine. Poslednjih nedelja sam pisao o tome da ne slutim ništa dobro u vezi sa autonomijom Vojvodine. I pokazalo se da sam bio u pravu! Uistinu nije toliko ni bitna odluka Ustavnog suda, re? je samo o jednoj precizno tempiranoj odluci uo?i formiranja nove vlade. Nisu ?ak bitne ni savršeno tempirane sudije Ustavnog suda. Jer, nažalost, nisu ni do sada igrali neku zna?ajniju ulogu. ?lanovi tog suda ?e pribaviti sebi nekakav autoritet tek kad budu po?eli sami sebe da cene i kad svoje odluke ne budu tako pažljivo tempirali. Nije Ustavni sud problemati?an, njegovi ?lanovi vrlo dobro znaju o ?emu je preporu?ljivo, a o ?emu nije preporu?ljivo odlu?ivati, nego sam Ustav koji nosi na sebi antievropska duhovna obeležja Koštunice i Šešelja pred kojima je, iz pragmati?nih razloga, ustuknuo, pognuvši glavu, i Boris Tadi?. Ustav, naravno, sve dok je važe?i, treba poštovati, ali ne verujem da se sudije Ustavnog suda ose?aju baš naro?ito po?astvovanim zadatkom sprovo?enja slova i duha pravnog akta ?iji je jedan od inspiratora Vojislav Šešelj. Pridržavamo se tog Ustava, jer moramo da ga se pridržavamo, ali ne moramo da se sa njim i oduševljavamo i da ga branimo. S ovim Ustavom ne?emo nikad sti?i u Evropsku uniju, a toga je valjda svesna i proevropskom samoproklamovana nova koaliciona vlada. Me?utim, ne treba tr?ati pred rudu. Vode?i politi?ari vladaju?e koalicije ne pominju ustavne promene, niti govore o donošenju novog Ustava. Miloševi? i njegovi naslednici mogu sa zadovoljstvom da trljaju ruke. Naravno, postoje stvari o kojima bi vojvo?anski politi?ari morali da povedu ra?una. Trebalo bi kona?no jasno i glasno re?i da autonomija ima dva veoma važna na?ela. Jedna je kultura, a druga je demokratija. Ako je s kulturom i demokratijom sve u redu, može Ustavni sud da kaže šta ho?e, moralna istina ?e se uzdi?i iznad pravne. Nažalost, kulturne vrednosti se ni u Vojvodini ne cene, i ovde daleko više uvažavaju partokratiju, isto kao i protivnici autonomije. A to ukratko zna?i da mi, ovde, u Vojvidini, ne cenimo sopstvene vrednosti. Mi i u potcenjivanju demokratskih vrednosti majmunski oponašamo centraliste. U Vojvodini su isto tako munjevito smenili glavne urednike koji se nisu svi?ali partijskim liderima, kao što su u Beogradu smenili direktora biblioteke. A to ipak nije mogu?e pripisati u greh jakobinskim centralistima. Nacionalni jakobinizam nije demokrati?an – ali budimo onda mi demokrate. Trebalo bi najzad uvideti da je autonomija ili demokratska ili je drveno željezo. Dakle, autonomiju treba braniti, ali zajedno sa njom i demokratske vrednosti. Autonomija nastanjena malim, feudalnim, partokratskim lokalnim pašama, ve?itim funkcionerima, ne može da bude nikome privla?na, a nije ni autonomija, ve? samo klimava nagodba beogradske i vojvo?anske politi?ke elite koju, iz milošte, tepaju?i, zovemo autonomijom. Trenutna situacija je komi?na i apsurdna. Treba napisati dramu apsurda o tome kako deo ?lanova vojvo?anskog parlamenta prima sasvim pristojnu mese?nu gažu da radi ono što, ina?e, smatra suvišnim. Da izigrava ikebanu za ozbiljnu poslani?ku platu. Ako pak baš žele da budu ?lanovi takvog parlamenta koji samo simulira parlamentarne nadležnosti, bilo bi pošteno da plate primaju u simuliranim nov?anicama.

jul 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!