LASLO VEGEL: San i java

27 Dec 2013

Plamen sveće u svetlosti reflektora

Klovn demokratije

Negde sredinom osamdesetih, pišući o meni, Jovan Ćirilov je s odobravanjem citirao jednu moju rečenicu. Ne pišem mačem, nego perom. Od tada sam mnogo razmišljao o tome, da li sam bio u pravu. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što su uskoro usledile opake godine koje su me temeljito iscrpele, istrošile. Godine 1992. su me izbacili s posla, tri godine sam bio nezaposlen, a onda su me 1995. godine pozvali u Fondaciju Šoroš koju su nekoliko godina kasnije zabranili. Ta fondacija je bila jedina nevladina organizacija koju je Milošević zabranio. Zanimljivo je da u to vreme više nisu zabranjene ni jedne novine, ni jedna knjiga ili pozorišna predstava, manjinski političari su sedeli u parlamentu, a na lokalnom nivou su delili vlast sa socijalistima. Bilo je, dakle, u tom sistemu izvesne širokogrudosti, doduše, samo prividne. Bilo mi je suđeno da zanovetam, zakeram i da se protivim, ja sam tu ulogu i prihvatio, postao sam borac, ali sa dušom i kulturom jednog stoika. S punim poštovanjem sam čitao kao žilet oštre, antirežimske tekstove brojnih komentatora, i divio se mladim ljudima koji su bili spremni da na početku svojih karijera sve stave na kocku. Ali, kud su nestali posle 2000. godine? Malo je njih ostalo na sceni, većina se, duboko razočarana, povukla u duhovnu samoću. A ja sam sedeći za pisaćim stolom upražnjavao pitomi radikalizam, o tome najbolje govori moja knjiga Vitgenštajnov razboj. Ova dilema – s mačem ili s perom – mučila me je i u devedesetim godinama, za vreme masovnih demonstracija. Redovno sam odlazio na protestne demonstracije protiv Miloševića, dreždao u masi i zviždao s ostalima, ali meni bi reč zastala u grlu čim je masa počela da skandira „crvena bando”. Jednim delom zbog toga što sam bio uveren da ta družina baš i nije crvena, ali delom i zbog toga što sam bio ubeđen da pred sobom imamo fenomen koji nije reprezentovala samo jedna banda. Koreni su bili mnogo dublji. Čitajući fragmente mojih dnevničkih beleški iz tog perioda, neki prijatelji primećuju da se glas tog pitomog radikalizma naprosto gubi u bučnoj kakofoniji. Poput plamena sveće u svetlosti reflektora. Držim u ruci sveću i zurim u svet. Vazda samo lutam, tražim nešto, istražujem. Preda mnom promiču Platonove senke iz njegove alegorične pećine. Oligarsi hvale demokratiju. Znalci pismena poslužuju duhovite igre s rečima pred spomenikom slobode. Jedan postariji čovek skače sa osmog sprata, ne želi više da se nadmeće sa smrću, jer nema novca za lekove. Radnički hor peva nacionalne pesme. Ako ne pevamo, izbaciće nas na ulicu, tvrde pred upitnim pogledima rođene dece. Imaju pravo, nisu oni krivi što su očevi izgubili svoj moralni autoritet. Skupo plaćaju hleb kojim hrane svoju decu. Pred kontejnerom za smeće jedna mlada žena radosno usklikne, našla je dve kutije dvopeka i lep komad parizera. Cenzori drže govore o slobodi, nezaposleni razmišljaju o tome, u koju stranku bi bilo dobro da se učlane. Revolucija, šapuće neko u pećini. Kakva, bre, revolucija, zgrabi me neko za vrat. Ma nikakva revolucija, odvraćam, ja samo zurim u ove senke i zamišljam da sanjam. Zabranjeno je sanjati – glasi naredba. Otmene dame i ugledna gospoda, visoki državni činovnici klimanjem glave izražavaju svoje zadovoljstvo: odličan marketing, time ćemo namamiti imućne turiste. Pokazuju prstom na mene: a ovog gospodina ćemo imenovati za klovna demokratije. On je u stanju da i senke vidi kao stvarnost. Ne komentarišem njihovu nameru – ja samo ispisujem svoj dnevnik.

Kraj nade, početak čuda

Na naslovnim stranicama novina krupnim slovima se obznanjuje da će se u Srbiji na proleće održati vanredni izbori. Niko ne zna ništa zasigurno, ali stranački lideri se već uveliko pozicioniraju. Otvoreno ili blagonaklono hvale Vučića oni koji žele da u narednom ciklusu uzmu učešća u vlasti, jer je to jedino moguće u koaliciji sa njim. Svi bi se sad rado udružili sa njim i da posle učestvuju u deobi plena. Počinje ponovo period oštrih zaokreta, vreme prevrtljivaca, prevrtača, vrdalama. Drugi pak nadmeno izjavljuju da je politika, eto, takva. Ova pojava unekoliko baca senku na Vučićevu neospornu popularnost. A u čemu je tajna njegove popularnosti? Građani su pune dve decenije gajili nade, ali do danas su se već od toga savršeno umorili. Pusta nada više nije nikakva uteha, traži se mnogo više. Traži se čudo! Ali ko će im objasniti da čuda nema, niti će da ih bude. Vučić?

Radikalni malograđani

Mnogi se trgnu, dižu glavu kad tu i tamo čuju reč malograđanin. I nadmeno odmahnu rukom, izražavajući svoje uverenje da toga, zapravo, i nema. Najznačajniji evropski pisci su, međutim, prepoznali opasnost i blagovremeno su upozorili na nju. „Osim u nasilje, malograđanin veruje još samo u laž” – pisao je Tomas Man – „i u laž veruje čak i s dubljim uverenjem, nego što veruje u nasilje.” Ova konstatacija Tomasa Mana je i zbog toga tačna, jer pravi razliku između onog građanina koji mirno večera, zatim sedne u fotelju i odgleda svoju omiljenu televizijsku seriju, jer voli kič, ali nikom nikakvo zlo ne nanosi. Zavuče se u svoj mali zapećak i ćuti. Tek kad mu je to od nepobitne koristi, upisaće se u neku stranku, ako treba, klimaće glavom, ali ni u čemu neće da se istakne. Nije agresivan, pušta i druge da žive. Tomas Man ne govori o njemu, nego o onom agresivnom malograđaninu koji ni u šta ni malo ne sumnja, i koji primorava svoju okolinu da slepo veruje u laž. Ciničan je, što znači da je svestan da propoveda laž, ali smatra da je laž korisna.

Te tridesete godine…

Dugo sam se plašio da će nam se vratiti devedesete godine. Plašio sam se s razlogom i s pravom, jer su se ponovo pojavili likovi koje bih najradije zaboravio. Ova dilema se, međutim, pokazala kao patuljasta pored one koja širom Evrope generiše sve veću zabrinutost i čije će žrtve, ako se zaista dogodi, (ponovo!) biti nacionalne manjine. Reč je o tridesetim godinama. Sanjao sam, pre neku noć, da su se vratile. Na bezimenoj masovnoj grobnici citat iz jednog dela Maksa Horkhajmera: „Onaj ko nema šta da kaže o kapitalizmu, mora da ćuti i o fašizmu”.

decembar 2013.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!