LASLO VEGEL: Samokandidovani diktatori čekaju

05 Aug 2016

Protiv fašizma se treba boriti iz dana u dan, uvek iznova, bez prestanka

Iskušenja demokratije

Gotovo da i ne prođe dan, a da nešto ne pročitam o islamskim teroristima. Danas pre podne oko 10 sati u crkvu Sent Etjen di Ruvre, blizu normandijskog Ruana, ušla su dva muškarca naoružana noževima, uzeli su kao taoce četvoro do šestoro ljudi među kojima i sveštenika i pre nego što su ih policijski komandosi usmrtili, teroristi su ubili sveštenika prerezavši mu vrat, i povredili više osoba, jedna je u kritičnom stanju i bori se za život. Francuski političari govore o građanskom ratu. Dilema je sve veća: da li je moguće sredstvima pravne države odbraniti demokratiju od terorista? Samokandidovani diktatori jedva čekaju da ogorčeni i prestrašeni građani konačno kažu da to nije moguće. Nalazimo se pred najtežim ispitom demokratije. Bojim se da će terorističke akcije biti sve učestalije, skoro je sigurno da će radikalni, odnosno nacistički obojeni islamisti u suštini podsticati evropsku ekstremnu desnicu da potpiruje opšte anti-islamističko raspoloženje, što će mnoge pojedince islamske veroispovesti oterati u zagrljaj terorista. U januaru ove godine, povodom premijere predstave rađene po motivima mog teksta What is Europe? – boravio sam više dana u Sarajevu. Sreo sam nekoliko starih prijatelja koji su poznavaoci islama. Rekli su mi da islamska civilizacija nije ni izdaleka onoliko homogena kao što nam izgleda. Objasnili su mi i to kako je unutar islama došla do prevlasti zatvorena, religiozna doktrina – kako je kod dobrog dela islamskih vernika religija postala politika, a politika se pretvorila u religiju. Susret vere i politike je rezultirao ovaj  zanos, ovu opsednutost, opsesiju. Primetili su i to da svi oni koji izjednačavaju islam sa terorizmom, navode vodu na vodenicu islamskih fundamentalista. Veliku štetu čine i oni političari koji se i na sam pomen reči islam, odmah hvataju oružja. Možda policija i vojska, možda ograde, kordoni na neko kraće ili duže vreme mogu da obezbede zaštitu, ali ono što će uspeti da priguše na jednoj, vrlo brzo će da izbije na drugoj tački. U Evropi neće biti moguće pobediti islamski terorizam bez podrške većine evropskih građana islamske veroispovesti. Lako je naći neprijatelja, neprijatelj ubija ljude pred našim očima, ali je teško naći saveznike, jer je naš pogled zamućen besom, gorčinom. Ukoliko sve to nema temelje u stvarnosti, ostvariće se Hantingtonovo predskazanje – sukob civilizacija će biti fatalan. “Na liniji razdvajanja zapadne i islamske civilizacije konflikt traje već 1.300 godina”, piše Hantington. U ovom slučaju neće biti mira, jedna strana mora da bude poražena, pitanje je samo koja, kad i kako. Situacija je uzavrela i na Bliskom istoku. Pretpostavimo da će Islamska dražava biti vojnički pobeđena, ali treba imati u vidu da tek potom sledi teži deo posla: naime, pobedu bi trebalo potvrditi i moralno, i duhovno. Antifašistička Evropa je ovu lekciju već naučila: pobedila je Hitlera, ali joj je jasno da se protiv fašizma mora boriti iz dana u dan, uvek iznova, bez prestanka.

Nacija i nadnacionalnost

Ovogodišnji jul je svirep. Jedna za drugom stižu nemilosrdne vesti. Posle glasa o smrti Petera Esterhazija, stiže i vest da je neočeivano preminuo Mihalj Segedi-Masak, teoretičar i istoričar književnosti. Upoznali smo se krajem šezdesetih godina, upravo posredstvom Petera Esterhazija. Nisam pripadao njegovom kugu bliskih prijatelja, bio sam, međutim, utoliko veći poštovalac njegovih dela. Mnogo sam od njega naučio. Godine 2004. smo se sreli u njegovoj kući, kad mi je saopštio da bi rado video i moj autorski prilog u antologiji eseja koju je tada počeo da priprema zajedno s istoričarem Ignacom Romšičem pod naslovom “Šta je Mađar”. Bio sam doista počastvovan. Antologija se pojavila već sledeće godine u izdanju Habsburškog instituta za istoriju i Izdavačke kuće Rubikon. Među prvima sam pročitao studiju Mihalja Segedi-Masaka, možda zbog toga što je svoj tekst počeo s jednim citatom iz književnog opusa Šandora Maraija. Marai je 1942. godine razmišljajući o Evropi došao do zaključka da bi ona morala da krene putem ujedinjenja, razmišljao je, dakle, o tome, u vreme kad su taj kontinent metodično i temeljito razarali. A Segedi-Masak je svoju studiju napisao kad smo svi bili uvereni da je projekat evropske zajednice gotova stvar. Taj sjajni, za mene izuzetno poučni esej nastavio je s jednim citatom Roberta Musila: “Oni kojima nacija naprosto ne postoji, previše olakšavaju sebi posao (…) Ali oni kojima nije poznat ideal nadnacionalnosti, takođe su izabrali jedno previše jednostavno rešenje.” Ubeđen sam da bi ove Musilove reči trebalo uklesati u kamen i danas, usred krize evropske zajednice, svakodnevno naglas pročitati, i na kraju dodati misao Segedi-Masaka: “Posve je moguće da zastupamo različite političke ideje, ali je naša zajednička odgovornost da stvorimo takvu kulturu u kojoj ćemo uzajamno priznati koliko smo zavisni jedni od drugih.” Musilovu rečenicu sam uklesao u kamen, i uz to svakodnevno mogu da posvedočim, koliko je teško, koliko je mučno izbegavanje jednostavnih rešenja. To je Segedi-Masak zapazio i u mojim knjigama, jer je u svom eseju na dva mesta citirao rečenice iz prvog toma mojih dnevničkih beleški Ispisivanje vremena, u međuvremenu. Osećao sam se veoma počastvovan kad se 1. februara ove godine Mihalj Segedi-Masak pojavio u velikoj dvorani budimpeštanskog Muzeja književnosti gde je priređena svečanost na dan mog rođenja, i na kojoj je gost-iznenađenja bio Peter Esterhazi, jedan od laudatora. Tog radošću ispunjenog dana stigao je među prvima, doneo je prvo izdanje Memoara makroa, tada smo se poslednjji put sreli. Teško mi je da shvatim da su otišli jedan za drugim, to što se u julu, posle svega pet meseci, opraštam od obojice.

Treba ih poslušati…

Papa Franja je nepokolebljivo ustrajan na svojim stanovištima. Oštro osuđuje terorizam. Nije prećutao masakre u Nici i u Kabulu, a na svetskom susretu katoličke omladine u Krakovu ponovio je ono što je već više puta rekao: “Milostivo srce će podeliti hleb sa gladnima, i otvoreno je da primi izbegle”. Treba poslušati i one, rekao je papa, koji dolaze iz drugih kultura, drugih nacija, kao i one od kojih strahujemo, jer mislimo da bi nam mogli nauditi.

Zašto ćute?

Možda će Brehtovo proročanstvo ponovo da se obistini. “Ali neće reći: mračna su bila ta vremena / Nego: zašto su ćutali pesnici?” (Breht: Mračna vremena)

jul 2016.
Preveo Arpad Vicko