LASLO VEGEL: S ove i s one strane ograde

11 Sep 2016

Posle brutalnih reči slede brutalna dela

Dve vlade u jednoj vladi

Ne! Izjave članova vlade nisu se ticale marginalnih stvari. U raspravi o rehabilitaciji Slobodana Miloševića i o postavljanju njegovog spomenika započeta je zapravo još jedna polemika o budućnosti Srbije, samo što učesnici u raspravi nisu imali dovoljno petlje da to i otvoreno priznaju. Čini se da u srpskoj vladi deluju dva kabineta i da predsednik vlade balansira između njih.

S ove i s one strane ograde

Prelazimo srpsko-mađarsku granicu. Mađarska ograda je i nadalje na svom mestu, propinje se sa svojih četiri metara visine pravo prema nebu. Carinici u Kelebiji ulaze u putničke vagone sa psima-tragačima, obučenim da nanjuše drogu. Prvi put sam se u životu našao u neposrednoj blizini dresiranog psa. Na stanici u Budimpešti kupujem novine: Nepsabadšag i Mađar Nemzet izveštavaju o tome da je mađarska vlada odlučila da podigne još masivniji odbrambeni sistem na granici prema Srbiji – uz postojeću ogradu koja je postavljena prošle godine. Ako nije moguće lepim rečima, treba silom sprečiti ulazak migranata u Mađarsku – rekao je premijer Orban i dodao da će nova, masivnija ograda biti u stanju da odoli pritisku čak i nekoliko stotina hiljada migaranata – naime, mađarski predsednik vlade pretpostavlja da Turska neće poštovati ugovore s Evropskom unijom, i da će propuštati migrante. U tom slučaju će već od jeseni da krenu novi talasi izbeglica. Već je i sama najava dizanja nove, masivnije ograde – zastrašujuća. Pokušavam da zamislim kako „nekoliko stotina hiljada“ izbeglica juriša na mađarsku ogradu koju ne može da probije, i potom ostaje zaglibljena na severu Bačke. Nekoliko stotina hiljada je više nego stanovništvo Subotice. Naravno, ima i manjinskih političara koji misle da je ograda dobra i Mađarskoj, i Srbiji, pa tako i vojvođanskim Mađarima. Ja, međutim, zamišljam jezivi haos. Možda će ojačana granica da zaštiti Mađarsku, ali šta će da zaštiti građane Srbije, jer je mnogo teže po brdsko-planinskim područjima južne i istočne Srbije podizati ovakve ograde. A to nije zanemarljiva okolnost – piše Mađar Nemzet – jer je prema letošnjoj kategorizaciji mađarske vlade, Srbija ocenjena kao bezbedna zemlja, što znači da izbeglica može da kroči na teritoriju Mađarske samo ako dokaže da Srbija ipak nije bezbedna zemlja. Naravno, najbolje bi bilo da naprosto nema potrebe za takvim ogradama. Priznajem, ovo zaista zvuči naivno. Ali može se dogoditi da se i ova (ojačana) ograda pokaže kao naivnost, samo mnogo zlokobnija, jer problem neće biti rešen podno mađarske ograde, nego negde drugde i u drugom vidu – u tekućem nadgornjavanju velesila i u drugim, još nedefinisanim sledovima globalnih dešavanja. Ograda, ma kako masivna i usavršena, između dve male zemlje – Srbije i Mađarske – neće u suštini odlučivati o sudbini Evrope.

S ordenom viteškog krsta protiv pape

Ne jenjavaju rasprave o viteškom krstu Žolta Bajera. Mislim da se u najneprijatnijoj situaciji našla Mađarska biskupska konferencija. Navedeni Žolt Bajer, odlikovan pre dve nedelje visokim državnim ordenom, pored ostalog napisao je i objavio o papi Franji i ovo: „Papa je dementni starkelja koji u potpunosti ne odgovara pozciji poglavara crkve“. Katolički veb-sajt Mađar Kurir i katolički nedlejnik Uj Ember s tačnim i jasnim argumentima odbacuju Bajerove kvalifikacije. Crkveni dostojanstvenici u Vojvodini – dakako – ćute, kao da nije reč o Svetom Ocu. Mogu samo da zamislim kako bi reagovali zvaničnici katoličke crkve u Mađarskoj i u Vojvodini kad bi neki obični smrtnik izjavio ono što je izjavio nosilac ordena viteškog krsta Žolt Bajer. Ne treba čovek da bude vernik pa da s indignacijom odbaci ove grube kvalifikacije na račun pape, ali bih dodao da niko ne bi smeo da bude „počašćen“ ovakvim, brutalnim rečima, i to ne samo zbog političke korektnosti (ova sintagma sve češće dobija podrugljiv prizvuk), već zbog toga što znamo da posle brutalnih reči slede brutalna dela.

Kad se sretnu manjine…

Sastanak s predstavnicima srpske samouprave u Mađarskoj, Borislavom Rusom i Petrom Miloševićem. Razgovor teče čas na srpskom, čas na mađarskom. Našem stolu prilazi jedan muškarac, ljubazno se predstavlja kao Dalmatinac i kaže da mu je jako drago što u centru Budimpešte čuje „naš govor“. Nisam prvi put primetio da se u inostranstvu, među nekadašnjim „jugosima“ uspostavlja neka vrsta solidarnosti. Možda je to retkost, ali s radošću pamtim te prilike. Dogovaramo se Borislavom Rusom detalje moje književne večeri koja će biti organizovana u oktobru, u budimpeštanskom srpskom pozorištu. Zajedno se radujemo dobrim odnosima između mađarske i srpske vlade, ali se slažemo i u tome da probleme manjina najbolje poznaju same manjine. Kao manjinci, lako se sporazumevamo.

Platežni migranti

U šetnji ulicom Šandora Petefija u centru Pešte, prolazimo pored nedavno otvorenog sirijskog restorana i kafea. Dobro obučeni muškarci i žene provode vreme u razgovoru, uz večeru – žene su u tradicionalnoj nošnji, u hidžabu, u burkama. Arapi. Izvesno je da posetu ovom skupom restoranu mogu sebi da priušte samo bogatiji Sirijci. Možda su to oni platežni migranti. Istovreeno, Pešta je puna plakata, vlada upozorava građane da se čuvaju migranata.

Festival

Iz Sarajeva vest da je predstava What is Europe reditelja Andraša Urbana (prema motivima mog romana Ispaštanje) izabrana u zvaničnu selekciju programa 56. internacionalnog teatarskog festivala Malih eksperimantalnih scena. Bosna postaje za mene sve značajnija, slutim da moram biti na oprezu, jer imam osećaj da su negde u Bosni postavili tempiranu bombu koja će – neznano kad – eksplodirati.

avgust-septembar 2016.
Preveo: Arpad Vicko