LASLO VEGEL: S one strane politike

20 Dec 2014

Emocionalna kriza

Tragom pesnika Endrea Adija

Prvi put sam u prilici da koristim pre osam meseci završenu, mnogo osporavanu četvrtu liniju budimpeštanskog metroa. Aniko i ja teglimo na stepenicama teške kofere, uskoro na stanicu ulazi kompozicija, i ona je stvarno ista onakva kakve jurcaju podzemljem Berlina. Metro je sjajan, ali lift ne radi – to je ujedno i tačan odraz stanja stvari u Mađarskoj. Zemlja ima dva lica, jedno gleda prema istoku, drugo prema zapadu, često od neke slučajnosti zavisi koje će lice kad da prevlada. Sad me brine upravo ovaj tajanstveni, stidljivi osmeh na licu koje je okrenuto istoku. Ima u tom osmehu neke enigmatične, hipnotičke snage, hteo bih da odgonetnem njegovu tajnu, ali ne mogu. Neka atavistička, starostavna nostalgija? Osećanje Evrope kao stranog tela? Ili su još uvek živi oni nagoni o kojima je Adi pisao?

Tranzicija – jutarnji mamurluk

Nešto se dešava u Budimpešti. Taksisti ponovo bistre politiku! Kao da se vraćaju dobra, stara vremena. Danas sam već dva puta koristio taksi, prvi vozač je u svemu podržavao vladu, drugi je pak u svemu bio protiv nje. Onaj „provladin taksista” grdio je na sva usta Trijanon, naročito je bio kivan na Francuze. Zamislite, gospodine, kakve nebuloze šire komunisti. Tvrde da je Bela Kun bio poslednji koji je s oružjem u ruci branio granice Velike Mađarske. Kladim se u šta hoćete da su i to smislili u Kominterni. Recite mi, gospodine, zašto je čitav svet protiv Mađara? Jesmo li mi bilo kome, bilo čime naudili? Nikad! U redu, priznajem, bili smo prišipetlje, skutonoše, ali bih dodao, da smo i kao takvi bili, u istorijskim srazmerama, beznačajni, pa su ipak samo nas kaznili. Glavne krivce nisu iskasapili, kao što su iskasapili Mađarsku. Znate li šta je bilo u Subotici, pitao je. Kako da ne znam, odgovorio sam, pa ja sam iz Vojvodine. Mađari su 1918. bežali glavom bez obzira, a Srbi su se čudili što niko ne brani grad. E, pa, baš to – lupio je šakom po kolenu. A znate li zašto? Izdaja! Izdali su nas! I ako ste već iz Južne Krajine, verovatno znate i to da je Tito naredio masovna streljanja Mađara. Čitam u novinama da su ozbiljni, odgovorni Mađari iz Južnog Kraja bili gosti našeg Parlamenta i da su izneli razultate svojih istraživanja, po kojima je 60 hiljada Mađara završilo, krajem 1944. i početkom 1945. u masovnim grobnicama. Samo da im se ne dogodi nešto kad se vrate kući. Lako može da se desi da ih strpaju u zatvor. Nema razloga da brinete, gospodine, poslednjih dvadeset godina niko nije izveden na sud zbog ovakvih stvari. Taksista me sumnjičavo pogleda. Morao sam uvideti da sam  pogrešio. Posle kraće pauze tiho je primetio: Vidim, gospodine, da vam je neprijatno da se izjašnjavate. No, ne bojte se! Nisam ja neki špiclov. Istina, nije na odmet malo opreznosti, špiclova ni danas ne fali! Pa, doviđenja, sve najbolje! Posle nekoliko časova morao sam ponovo da uzmem taksi, sad sam čuo i glas druge strane. Vozač je pričao o aferama u taksi-biznisu, od svega što je rekao nisam ni reč razumeo. Digao sam glavu tek kad je počeo o korupciji. Ali brzo je prešao na krupnu korupciju i nepogrešivo naciljao političare. U istom trenutku osećao sam se kao da sam u Novom Sadu. Shvatio sam da je nepoverenje u političare, neka vrsta zgađenosti politikom – opšta pojava u čitavom regionu. Tranzicioni mamurluk. Pisao sam o tome pre nekoliko nedelja u svom dnevniku, na šta mi je nekoliko čitalaca zamerilo na tome što inteligencija nije blagovremeno upozorila na na ovu opasnost. Rado bih sad citirao moje ranije tekstove, jer poslednjih desetak godina nisam ni radio ništa drugo nego upozoravao na nepodnošljivi karakter, odnosno, beskarakternost divljeg kapitalizma. Ali, neću to učiniti, jer mislim da je opravdano ovo opšte razočarenje u inteligenciju. Zašto bih ja bio izuzetak? Naročito me je iznenadilo da su mnogi komentatori počeli da hvale socijalizam. Ne tvrdim da su se zalagali za povratak autoritarnog socijalizma, dakle, nisu se prepuštali nostalgijama, već su razmišljali o nekom pravednijem, ljudskijem socijalizmu. Nekad se taj ideal zvao socijalizam s ljudskim licem. Najmlađa antikapitalistička opoziciona generacija pokušava sad da formuliše vlastitu utopiju, odnosno svoj sistem vrednosti. Oni već ne nastupaju samo protiv ovog ili onog političara, protiv ove ili one partije, već protiv sistema divljeg kapitalizma. A čemu se ja nadam? Nadao sam se slobodi, a na vrata je hrupio razbojnički kapitalizam.

S one strane politike

Agencije za istraživanje javnog mnjenja izveštavaju o rapidnom padu rejtinga Fidesa, vladajuće stranke u Mađarskoj. Prema agenciji Median, stranka Viktora Orbana izgubila je za svega mesec dana 900.000 glasova. Antivladine demonstracije se u Budimpešti nastavljaju. Nešto se dešava u Mađarskoj, ali je teško predvideti kako će se ova previranja završiti. Možda će Fides uspeti da vrati ove glasove, da stabilizuje svoje biračko telo, a ne isključuje se ni mogućnost da se demonstracije uskoro okončaju. Jedno je, međutim, sigurno: trenutno vladajuća stranka izgubila je  svoj mit, čak i ako bude bez većih trauma da prebrodi ove novembarske i decembarske demonstracije. Nije reč, dakle, o tome, da li će izgubiti ili sačuvati vlast, nije reč o dnevnoj politici, već o jednoj emocionalnoj krizi. Zbog ovog emocionalnog simptoma sam pregledao literarne portale, računajući da bi o tome baš pisci imali šta da kažu. Na portalu Litera – muk, pisci ćute. Pitam prijatelja R.R. o čemu se radi? Reč je o egzistencijalim pitanjima, o opreznosti – kaže, pa dodaje: pisci su bili zatečeni jesenjim demonstracijama, iznenađeni promenom raspoloženja u javnom prostoru.

decembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!