LASLO VEGEL: S Bernhardom – u Beču i u Bačkoj

22 Nov 2010

Stari glancaju svoje lovorike, posle pedesete nisu baš raspoloženi da se upuštaju u bilo kakve rizike. A mladi bi najradije da se povuku pod topla krila neke kvočke

Stranac i siroče

Između Novog Sada i Beča postoji svakodnevna, redovna autobuska linija. Putovanje traje šest, eventualno sedam časova. Novi Sad je, saobraćajno, bolje povezan sa Bečom nego s Budimpeštom. Bazajući po centru Beča, prisećam se nekih starih Novosađana. Gospodin Deme, majstor za popravku naliv-pera – imao je radnju u Katoličkoj porti – putovao je radi nabavki rezervnih delova u Beč, a ne u Budimpeštu. Vlasnica modnog salona Gizela je takođe iz Beča dobavljala najnovije modele damskih šešira za novosadske gospođe. Činili su to isto i ranije, srpski trgovci i najbolje zanatlije. Donosili su iz Beča robu i, sa njom, evropski duh. U meni je, pak, boravak u Beču pobudio neobična osećanja. Berlin me umiruje, jer se tamo osećam kao savršeni stranac. A u Beču, u nekadašnjoj očevoj prestonici nisam stranac, nego siroče.

„Državno-oportunističke gnusobe”

U povratku za Novi Sad. Iz zvučnika autobusa trešti turbofolk. Mađarska. U daljini se pomaljaju svetla Budimpešte. Putujemo prema istoku, zatim skrećemo ka jugu. Čitam – koliko mogu – Stare majstore, „komediju” Tomasa Bernharda. Reger, glavni junak romana, piščev alterego, pripoveda o austrijskim piscima koji nemaju šta da kažu, pa zato „u lice čitalaca treskaju” svoju antipatičnu sentimentalnu književnost.” „Sede” – nastavlja Reger, „po bečkim najamnim stanovima, u kojekakvim karintijskim prigodno-privremenim kolibama ili u štajerskim zadnjim dvorištima i pišu svoje đubre… naši pisci su, manje-više, državno-oportunističke gnusobe… klanjaju se pred svakim gradskim većem, pred svim blesastim lokalnim saoupravama i germanističkim zazjavalima.” Reger ne štedi ni Austriju. „Zemlja je u suštini danas dotakla apsolutno dno… odustala je od vlastitog smisla, vlastitih ciljeva i vlastitog duha. I uz sve to, posvuda, ono odvratno, budalasto trabunjanje o demokratiji! Kad čovek izađe na ulicu… svaki čas mora da zažmuri, da zapuši uši i nos, da bi u ovoj zemlji, u kojoj država, u krajnjoj liniji, predstavlja totalnu opštu opasnost, uopšte mogao da preživi…” Držim knjigu u rukama, turbofolk je sve glasniji, autobus juri ka istoku, zatim skrće prema jugu. Imam osećaj kao stižemo na neki drugi kontinent. U ovom svetu ne može da se rodi jedan Tomas Benrhard. To i nije roman, nego pamflet, rekli bi asistenti i docenti, vanredni i redovni profesori državnih univerziteta. Ma kakav pamflet, to je veleizdaja! – graknuli bi državnim političarima špikovani profesori privatnih univerziteta. To nije književnost, uzdisali bi državni lepodusi i stranački vojnici.

Na kraju putovanja

Novi Sad. Bolno bunilo prispeća. Jedva čekam da nastavim esej o putovanju. Esej je istinsko buđenje iz priče. Tajna borba sa samim sobom.

Bernhard i samotni vukovi

Ne mogu da se odvojim od romana Tomasa Brenhrda. Prvi put sam ga čitao negde krajem devedesetih godina, a posle jedne decenije deluje, čini mi se, još aktuelnije i snažnije. Ova knjiga mi nalikuje na Šekspirove drame, sve su aktuelnije i govore umesto savremenika. „Stari nemaju šta da kažu – piše – a mladi nemaju ni toliko, tako danas stoje stvari.” Naravno, stari glancaju svoje lovorike, posle pedesete nisu baš raspoloženi da se upuštaju u bilo kakve rizike. A mladi bi najradije da se povuku pod topla krila neke kvočke. Traže nekakav autoritet. Niko ne želi da bude vuk-samotnjak. Ali, ipak je najvažnije to da mladi bečki pisci s oduševljenjem govore o Bernhardu koji ih toliko nemilosrdno šiba. Više ga vole od narcisoidnog Handkea.

novembar 2010.
(Preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!