LASLO VEGEL: Ružni Marks i lepo tržište

11 Oct 2013

Periferije potlačene, centri u krizi

Početak kampanje

Međunarodni putnički voz Avala ekspres na pojedinim deonicama grabi prema Budimpešti brzinom od 40 kilometara na sat. To više nije ni mučno, nego komično. Jedan od putnika teši nas ostale da ćemo, budemo li imali sreće, bez većih nezgoda stići u Suboticu. Šta to znači, pitam. Znate, objašnjava saputnik, kradu se šine. Ne bih voleo da budem u koži mašinovođe, ako nije dovoljno pažljiv, kompozicija može lako da mu iskoči iz šina. Ali, imali smo sreće, voz je stigao, skoro na vreme, pod halu stanice Keleti. Na trgu ispred kolodvora sve je još ispreturano, još se radi i gradi. Nikad neće završiti ovaj prokleti metro, negoduje sredovečni čovek čekajući autobus. Nastavljam i ja gradskim autobusom prema Trgu Ferencijevih. I tamo se nešto gradi. Ispreturili, isprekopali su čitav grad, primećuje jedan poznanik. Što je i bilo očekivano, na proleće su na redu redovni izbori. Biće govornika koji će u jarkim bojama predstaviti nove radne uspehe. A dotle ćemo da se batrgamo kako znamo i umemo. U raskopanoj Ulici Šandora Petefija jedna starija žena se spotakne kročivši na mostić sklepan od dasaka, padne na leđa, viče, traži pomoć, srećom, uspeva da na svojim nogama ode do obližnje taksi-stanice. Imala je sreću, objašnjava mi prijatelj, ovde ne mogu da se probiju ni kola hitne pomoći. Još je veća sreća što se sve to dogodilo danju, razmišljao je naglas drugi prolaznik, šta bi nesrećnica radila da joj se sve to desilo noću?

Centri u krizi!

Na nemačko-mađarskoj konferenciji o budućnosti Evrope – učesnici su pretežno pisci – načinjem temu centralizma srednje-istočno-evropskih nacionalnih država. Ne mogu da se složim sa onim intelektualcima koji, doduše, odbacuju nacionalizam, ali zato nemaju ništa protiv centralizma, i time i nehotice navode vodu na vodenicu nacionalizma, čak i kad ga na raznim međunarodnim skupovima i forumima žestoko kritikuju. Pre promena političkog sistema istočno-srednjo-evropske prestonice bile su lokomotive promena, ali danas nemaju više takav značaj. U ovom regionu periferija je potlačena, a centri su zapali u duboku krizu.

Mađarski London

Sve češće čujem da je London po veličini treći mađarski grad. Većina mladih mađarskih stručnjaka ima za cilj da se dokopa Londona.

Novo poverenje

Performans opozicije: ruši se kip Viktora Orbana. To nije samo neukusno, nego i jalovo. Trebalo bi razmišljati u drugom pravcu. U postkomunističkom svetu mase su se razočarale u elite, no bojim se da na ključnim ispitima nisu pale samo političke elite, već da je loše prošla i intelektualna elita. I u tom pogledu ni Mađarska nije izuzetak. Politička elita je svojim činjenjem ili nečinjenjem dovodila narod u zabludu, a intelektualna – naivnim iluzijama. Opšte nepoverenje raste iz dana u dan. Ne mogu ni da naslutim, kad će i kako kulminirati. Za sada, ovo nepoverenje rađa neku vrstu oklevanja, mrtvila. Samo da ne bude gore, čujem sa svih strana. I zbog toga opozicija ne treba da se bavi rušenjem kipova, nego da radi na promenama i na pridobijanju novog poverenja. Na tome treba da se radi, jer je poverenje u jučerašnje promene izvetrilo. Niko više ne veruje u obećanja da će ovakve ili onakve promene doneti boljitak, jer svako na svojoj koži oseća samo njihovo grubo naličje i svakodnevno se suočava s njihovim lažima.

Novo iseljavanje

Evo, već i mađarska štampa piše o mogućnosti „kupovine” mađarskog državljanstva. U Budimpešti me mnogi pitaju, da li se može verovati tim vestima. Ne znam ništa pouzdano da kažem, i ja sam samo u novinama čitao o tome. Ali, ne verujem da je reč o većem broju takvih slučajeva, jer vidim da je u Novom Sadu sve više kurseva pod nazivom „lako i brzo mađarski”, sa ciljem da se polaznici pripreme za proveru znanja mađarskog jezika – što je uslov za odobravanje mađarskog državljanstva. Ako je neko od predaka dotičnog građanina ikad bio mađarski državljanin, na primer, u periodu između 1941. i 1944. godine, i ako pokaže dovoljno poznavanje mađarskog jezika, onda je taj građanin stekao državljanstvo Mađarske na zakonit način. Oni imućni građani srpske nacionalnosti koji bi eventualno i mogli da korumpiraju mađarske činovnike, koliko je meni poznato, još su u devedesetim godinama došli do mađarskog pasoša, tako što su u Budimpešti kupili kuću ili stan, a ostali, ljudi koji, u posedu univerzitetske diplome, s mađarskim pasošem, misle da će lakše naći posao na Zapadu. Slični su motivi i mladih vojvođanskih Mađara. Sad već čak i vojvođanski mađarski političari primećuju da se sve više mladih iseljava, ali još ne govore o tome šta je uzrok tog egzodusa. Toliko su zauzeti izbornom kampanjom u Mađarskoj, da i ne primećuju kako seku granu na kojoj sede. Jednom će morati da prime k znanju da je počeo novi talas iseljavanja, ovoga puta ne u matičnu zemlju, nego u zapadnoevropske zemlje. Donošenjem zakona o dvojnom državljanstvu, nažalost, nije paralelno formulisanana i nova politika opstajavanja.

Šoroš i Fides

U novom broju književnog nedeljnika Elet eš irodalom, Marija Vašarhelji, na osnovu dokumentacije Šoroš Fondacije navodi imena onih i sada aktivnih funkcionera Fidesa, koji su krajem osamdesetih godina uživali materijalnu podršku Fondacije. Osim Viktora Orbana, među Šoroševim stipendistima bili su još Janoš Ader, Laslo Kever, Jožef Sajer… Ne vidim u tome ništa sporno. Jedino se čudim koliko slabašno poznaju biografije vlastitih ideala i uzora oni koji, skoro svakodnevno, proklinju Đerđa Šoroša.

Tržište se ne ulepšava

Pre sedam godina je umro Ištvan Erši. „Marks mi postaje sve ružniji, ali se tržište nekako ne ulepšava” – čitam stih iz jedne njegove pesme. Pošlo je dobrih deset godina od kako je ova pesma nastala, a pristalice divljeg kapitalizma uzalud ruže Marksa, tržište još uvek nije dobilo ništa na lepoti.

Nostalgija

Tačno pre 13 godina, 5. oktobra 2000. godine, pao je Slobodan Milošević. I od tada skoro svi u glas govore da smo potom proćerdali 13 godina. Najglasniji su, dakako, oni političari koji su bili učesnici tih obećavajućih događaja, a pri tome ne pominju ni u naznakama vlastitu odgovornost. Ne kažu gde su promašili put. Uzimam sa police svoje dnevničke beleške iz tog vremena. Te noći, između 5. i 6. oktobra 2000. godine svojoj belešci sam dao ovaj naslov: „Nacionalizam je ponovo pobedio”. Sad bih tome još dodao samo toliko: jeste, pobedio je, ali ne samo u Srbiji. Posle izgubljenih iluzija većina građana je imala osećaj da je to bila poslednja slamka. Oktobar 2000. godine ostaje, međutim, ili samo jedna lepa nostalgija, ili značka nekolicine političara.

Ištvan Betlen

U ovim dnevničkim beleškama sam više puta pominjao Ištvana Betlena i Đulu Sekfija da bih podsetio i na onu tradiciju mađarske desnice koja se i te kako žestoko suprotstavljala ekstremizmu, populizmu, mitomaniji. Sad su se u jednoj od svečanih dvorana zdanja mađarskog parlamenta okupili istoričari da se osvrnu na životno delo Ištvana Betlena. Uvodnu reč imao je predsednik mađarskog parlamenta, Laslo Kever i, posle ovoga, nadam se, ne treba nikog da podsećam na Betlena. Ponekad i od autokratije ima neke koristi. Studije istoričara nisu bile apologetske, one su osvetljavale Betlenove i vrline, i greške. Jedno je, međutim, posve izvesno: u dvadesetim godinama, dakle, posle Trijanona, uspešno je konsolidovao mađarsku privredu, suprotstavio se antisemitizmu i ekstremnoj desnici. U tridesetim godinama je, međutim, poražen na izborima, prešao je u opoziciju i sve se više otvarao prema levici. Bio je izričito protiv toga da sklopi bilo kakav pakt sa Hitlerom, pa je bio prinuđen da se povuče u ilegalu. Ni diktatorična levica, pod određujućim sovjetskim uticajem nije imala milosti za njega, umro je u Moskvi, u jednoj zatvorskoj bolnici.

Vunene deke i politika

Vratio sam se najzad u Novi Sad. U gradskim autobusima dočekuju me čitavi koncerti kašlja raznih žanrova. Samo da nas ne zakači neka epidemija gripa, pomišljam zabrinuto. U hladnoj sobi se pokrijem dekom i gledam na televiziji intervju sa prvim potpredsednikom vlade, Aleksandrom Vučićem. Da vidim, i čujem iz prve ruke, šta se desilo za vreme mog izbivanja iz zemlje. Klimam odobravajući glavom. Ko bi imao išta da zameri borbi protiv korupcije? Ko se ne bi obradovao poštenoj demokratskoj politici? Na političkom vrhu sve same lepe reči, ali ovde, nešto niže, nove poštene partije su isto tako podelile plen nakon izbora, kao što su to radile partije pre njih, a koje sad ove nove nazivaju nepoštenima. Da li je po sredi samo igra reči? Ili se radi o tome da predsednik stranke nije u stanju ni unutar vlastite partije da obezbedi verodostojnost svojim rečima? Hladno je, moram da se pokrijem s još jednom dekom.

oktobar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!