LASLO VEGEL: Ruke su nam krvave, savest čista

10 Oct 2014

Vreme slabih karaktera

Kud se dedoše demoni?

Ove noći čitam pesme Česlava Miloša, koje već godinama nisam uzimao u ruke. Zastajem, razmišljajući, kod ovog stiha: „…pesmu diktira demon, bilo bi preterano reći da je nebeski anđeo”. Kud se dedoše ovi svojeglavi, destruktivni, sablažnjavajući demoni poezije? U poslednje vreme usuđuju se da ih prizivaju samo čvrsti, stameni karakteri, dakle, oni koji imaju smelosti da pogreše. Uzalud je Niče pisao da ljudi slabog karaktera postaju i slabi umetnici. Danas ova Ničeova teza ne važi, i to iz jednostavnog razloga: živimo u razdoblju slabih karaktera. I današnje rime su nekako šunjavo podmukle, razmišljam, čitajući tu liriku iz staklene bašte. U tim pesmama nema destruktivnih demona, u njima zatičemo, u najboljem slučaju, neko šmirantsko glumatanje nepritanog osećanja sebe u svetu. Sladunjavo-lirska zakernja.

Ženski fanatizam

Žene iz okruženja mađarskih fašista, zloglasnih „strelastih krstova” podsticale su muškarce da budu nemilosrdni prema sirotinji, beleži Đula Ilješ u svom dnevniku iz 1945. godine. I odmah se prisetim Svetlane Dimitrijević, jedne od protagonistkinja mog romana Šlemilovo kopile. O brutalnosti muškaraca čitao sam mnogo, ali utoliko manje o fanatizmu žena. Iako sam bezbroj puta iskusio da žene, kad postanu aktivistkinje neke stranke, odnosno, kad stupe u politiku, postaju zaslepljene politikom, i da su daleko opasnije, nego muškarci. U liku Svetlane Dimitrijević se susreću strasti mržnje, ubijanja i erotike. I sve to na rubu samociljnosti.

Tajanstveni strah od smrti

„Zurim na ulici u sve lepše i lepše novosadske devojke i pomišljam na smrt”, priznao mi je prijatelj u predvečerje svog šezdesetog rođendana na terasi jednog kafea u Zmaj Jovinoj ulici, pre nekih deset godina. Ovih dana sam slučajno saznao da se godinama dopisivao s jednom dvadesetogodišnjom devojkom, koja je želela da ga i lično upozna, ali on nije bio u stanju da učini taj korak. Posle deset godina, pre nekoliko dana smo se ponovo sreli, nije gledao ni levo, ni desno, sedeo je pognute glave na stolici i rasejano mešao kašičicom kafu. Strah od smrti je nadasve tajanstven.

Ruke su nam krvave, savest čista

U znamenitoj Sartrovoj drami Muve naišao sam na jednu, odnekud poznatu rečenicu koja mi je sve do sada izmicala pažnji. Ruke su mu krvave, ali savest mu je čista, zanoveta Jupiter, nikako se ne mireći s činjenicom legitimne osvete. Neka u ljude bude usađeno osećanje krivice, tada se njima može lakše vladati. Ista rečenica je izgovorena i u pozorišnoj predstavi Zoran Đinđić reditelja Olivera Frljića. Sartrova rečenica je danas poprimila sasvim drugačije značenje: parole onih koji su juče podsticali na ubijanje postale su legitimacija licemera koji se sad trse u ulozi nedužnih.

Multikulturalizam nacionalne države

Mađarski istoričar i politikolog Đerđ Šeflin vrlo je precizno ukazao na ranjive tačke zapadnog multikulturalizma. Većinsko društvo je tolerantno u odnosu na kulturu useljenika, čak i ako pri tom trpi neke traume, što znači da imigranti mogu slobodno da zadrže određene elemente svoje kulture. Mogu slobodno da neguju svoje narodne običaje, narodnu tradiciju, da izdaju novine koje, eventualno, i država materijalno pomaže, mogu da plešu, da pevaju, kod kuće i u svom društvu mogu da se služe svojim maternjim jezikom, ali jezik države, državne administracije i jezik privatnog sektora i dalje ostaje većinski jezik. Stoga je razumljivo da zapadni političari, kad se nađu u poseti Novom Sadu, ne zaklapaju usta hvaleći vojvođanski multikulturalizam, jer ovde su nazivi brojnih državnih institucija istaknuti i na manjinskim jezicima. To umiruje njihovu savest. Politika koju trenutno vodi mađarska vlada zagovara ideal nacionalne države, i u tim okvirima i ne može da zahteva više za svoje sunarodnike u susednim zemljama, jer ovaj polovični, šmirantsko-folirantski, lažni multikulturalizam je, zapravo, „multikulturalizam nacionalne države”, a nacionalna država, onakva kakva jeste, nije sklona da podari ništa više od toga što je već podarila, jer bi time porekla vlastitu suštinu. Baš nedavno je u tom duhu govorio i Gojko Radić, funkcioner Srpske napredne stranke sa kojom je Savez vojvođanskih Mađara u koaliciji. Gojko Radić misli da pripadnici manjina u državnim institucijama treba da komuniciraju na jeziku nacionalne države. Ima li izlaza? U konacionalnoj državi, koja bi mogla da zameni nacionalnu državu, država se odriče jezičkog monopola. Međutim, to je samo obećanje, i to na dugom štapu, liberalne demokratije – naime, danas, u razdoblju srednje-istočno-evropske „etničke renesanse” ta opcija jedva da dolazi u obzir.

Veštičija kuhinja reformi

Svet se menja brzinom koju više nije moguće pratiti, reforme koje se neprestano pominju ne služe ni za šta drugo nego da prikrijemo vlastitu tromost. Raspršile su se i nade koje su pobudile „plišane revolucije”, a reformske ideje privremeno zamenjuju analgetike, bojim se, međutim, da nam nisu potrebni samo anestetici. Mislim da razočarane mase naprosto priželjkuju diktaturu. Prispevši, onako batrgavo, u novopečenu demokratiju, građani sanjare o zakonitom i pravednom, prosvećenom diktatoru, jer veruju da bi on imao moć vrhunskog i univerzalnog anestetičara. I veruju da bi tako obamrli, bar tačno znali o čemu je reč, kako da se ponašaju i od čega da se plaše.

Posedeli mladići

Šandor Marai je pisao u jednom svom malom eseju o „posedeloj omladini”. O ekstremistima se mnogo govori, ali o njima – jedva po koju reč. Iako su oni u većini. Ne bune se, jer za pobunu nemaju dovoljno snage: ona mladež iz Otpora se razišla, posle Miloševićevnog pada pobunjenički duh je splasnuo. Moguće je i razumeti, zašto: jer se i ovo poslednje ispoljavanje nezadovoljstva – poput mnogih drugih – završilo na krajnje apsurdan način. Za iole ozbiljnije ispoljavanje građanske neposlušnosti više nema dovoljno energije. Sistem je upodobio današnju omladinu koja i ne priželjkuje nešto drugo, ne očekuje čudo. Razdoblje pobuna je prošlo. Od prethodnih generacija oteli su prošlost, sadašnjost i budućnost, od ove, međutim, nemaju više šta uzeti. Došli su na svet praznih ruku, nemaju nikakve zahteve, traže samo neko mirno mesto i – tišinu. Pomirili su se sa tim da su još kao mladići posedeli. Zbog toga nisu samo otrpljeni, nego su i simpatični. A to će već biti dovoljno za nekakvu afirmaciju. Ovu enigmu, međutim – od čega im je kosa tako rano posedela – nikad neće rešiti. I treba da ostane tajna. Pojaviće se nove generacije mladih ljudi koje će sa zaprepašćenjem primetiti da su njihovi očevi bili pokunjeni i da su se kočoperili pod perikama.

oktobar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!