LASLO VEGEL: Rojevi muva

22 Feb 2015

Kad jednom budu odlikovani Konstantinović i Dimitrijević...

Čitajmo Brehta!

Prema nalazima istraživača javnog mnjenja i dalje opada podrška Fidesu – vodećoj stranci u mađarskom parlamentu. I to za dva procenta u odnosu na januar, kad je imao podršku 23 posto birača. Sad je razlika u glasovima između Fidesa i krajnje desnog Jobika svega oko 400 hiljada. Do izbora još ima dosta vremena, ali analitičari već razglabaju o tome kakva bi situacija mogla da nastane 2018. godine. Šta će biti ako Fides opet pobedi – ako pobedi – šta će učiniti ako ne bude mogao sam da formira vladu? Hoće li stupiti u koaliciju sa Jobikom, ili sa socijalistima? Funkcioneri Jobika već vidljivo nastoje da se uljude, i što se retorike, i što se manira tiče, i govore o „takozvanoj levici” i o „takozvanoj desnici”. Ni jedna, ni druga nije autentična, kažu. Predsednik stranke Gabor Vona je izjavio da se u 95 posto slaže sa programom Sirize. Ovaj mađarski desničar je ustvrdio i to, da njegova stranka – Jobik – predstavlja spoj osnovnih načela Sirize i konzervativnog Mađarskog demokratskog foruma. Ne znam kakvo poređenje da upotrebim, ali reč je o ideji da se, recimo, od bicikla i mašine za pranje veša sklepa jedan traktor. U redu, naučili smo već da je u politici sve moguće. Evo, i ruska štampa hvali grčku radikalnu levicu. Na radikalizam Sirize se zaklinju i oni koji u vlastitoj sredini podsećaju na preplašene zečeve. U tom slučaju fenomen Sirize služi isljučivo za umirivanje rđave savesti. Sirizin radikalizam hvale i dame koje su sledbenice estetičkog načela „ćuti da te glava ne boli”, polazeći verovatno od rezona po kojem je radikalizam lepa stvar, ali ne i u našoj kući. Biće bolje da malo zakrpimo i podbočimo ovu našu napola već urušenu kulu od slonovače, kažu merodavni. „Ideologija ćutanja” je postala najbolja stručna ulaznica. Siriza je, inače, najavila da će i grčka pravoslavna crkva plaćati porez! Opa! To je već pravi levičarski program, treba priznati. Srpska takozvana levica nije pozdravila ovu ideju. Mada bi imala zašto. Hvale je vredno, nadalje, i to što grčka vlada namerava uskoro da u većoj meri oporezuje bogate. To bi i bilo u redu, ako bi se s reči prešlo na dela. U vreme masovne razočaranosti posle tranzicione euforije na prostorima Istočno-srednje Evrope, kucnuo je čas kad bi trebalo ponovo čitati Brehta. Naravno, ne u kuli od slonovače

Kad jednom budu odlikovani Konstantinović i Dimitrijević

Predsednik Republike Tomislav Nikolić, usred glasnog negodovanja javnosti, deli li deli odlikovanja. Nije ni čudno, kad je među odlikovanima i Ljubiša Diković, načelnik generalštaba Vojske Srbije koga je pre nekoliko nedelja beogradski Fond za humanitarno pravo doveo u vezu sa ratnim zločinima na Kosovu, sa albanskim masovnim grobnicama. A Smilja Avramov bila je propagandistkinja Miloševićevog režima, i pred haškim sudom za ratne zločine, u procesu Slobodanu Miloševiću, kao svedokinja odbrane, zaklinjala se na njegovu nevinost. Kad predsednik Republike Srbije jednom bude odlikovao Radomira Konstantinovića i Vojina Dimitrijevića – poverovaću da se nešto menja u duhovnom životu zemlje. Jednom će neko morati da zamoli za oproštaj ljude koji su poniženi, najureni s posla, nipodoštavani i proganjani, samo zbog toga što su svojevremeno rekli, gotovo od reči do reči, ono što danas srpski političari u Briselu toliko patetično ponavljaju.

O putu koji vodi tiraniji

Ko danas čita Zigfrida Lenca? Na primer Čas nemačkog. Baš u ovom romanu se krije rečenica koju bismo morali uzeti k srcu. Tu rečenicu izgovara jedan od junaka romana, slikar koji se suprotstavlja tiraniji: „…ti si rekao da čovek treba da učini to što je njegova dužnost. E pa, ja tvrdim suprotno. Neka čovek najzad učini i nešto čime će prekršiti svoju dužnost. Jer dužnost je, kako ja na to gledam, samo glupa oholost. Mora se nekad uraditi nešto i što nije samo dužnost.” Jednom moramo da shvatimo i to da su putevi koji vode u autoritarne režime, u despotiju, u tiraniju – popločani svešću o dužnosti. Nevolja je samo u tome, pa tako i u današnje vreme, da to shvatamo – prekasno.

Čekajući osvajače

Pre nekoliko meseci razgovarao sam preko skajpa s Dušanom Jovanovićem, slovenačkim rediteljem koji se tada pripremao da u Novosadskom pozorištu–Újvidéki Színházu, prema motivima mitova o Elektri, sačini predstavu pod naslovom Elektra-kompleks. Dileme su, naravno, ogromne i brojne. Podsećam Dušana na Sartrovu dramu Muve. Samo ukratko: posle počinjenog ubistva u gradu se širi nesnosan smrad, rojevi muva agresivno napadaju. Nema ko da sahrani poluraspadnute leševe. Čini mi se da danas tek jedva možemo govoriti o „estetici otpora”. Antigonu smo oterali. Demagozi, rodoljubi, bulevarska štampa i kritičari-lepodusi uzrujano negoduju ako se tu i tamo ipak pojavi na sceni ili u nekom beletrističkom delu. Bežimo od Antigonine odluke kao što čovek mase beži, glavom bez obzira, od slobode – premda bi i danas imao dovoljno razloga se suprotstavi vlastima. Bićemo unekoliko popustljivi jedino ako autori više nisu među živima, ako smo ih propisno mumifikovali, što će reći da su bezopasni. Podlost naša svagdašnja: kukavni savremenici pevaju ode mrtvim junacima. „Nema Elektre da uzme Oresta pod ruku, a na Antigonu ne smemo ni da pomislimo” – zapisao sam u svoj dnevnik. Antigona-trauma? Neka se nose Orest i Elektra nazad u mitologiju a mi ćemo krišom da zavirujemo u nju i očijukati sa mitovima. Neke pouke sam izvukao u drugoj polovini osamdesetih godina, u svojoj drami Judita. Takva saučesništva, takvi ortakluci nisu mogući. Nema ni govora o tome da će grad, moj grad, ponosito da se suprotstavi, naprotiv, on uistinu jedva čega da bude osvojen. Predstojnici grada šalju izaslanike Holofernu, nagovaraju ga da konačno krene i da osvoji grad. Jogurt-revolucija je samo jedna mala epizoda u ovoj priči. Čitava Srednje-istočna Evropa je željno iščekivala zapadne kapitaliste, kao što su u mojoj drami gradski oci iščekivali Holoferna. I na kraju ove priče jedinu osobu spremnu da pruži otpor osvajaču, Juditu, gradski čelnici proglašavaju kurvom jer je legla u Holofernovu postelju i – ubila tiranina. Mene zaokuplja ova dimenzija priče, i zbog toga me Elektra, predstavljena pre svega sa psiholoških aspekata, bez socijalne pozadine – nije dotakla. I zbog toga sam predstavu Dušana Jovanovića i Kate Đarmati, stvorenu na osnovu dela Eshila, Evripida i Danila Kiša, odgledao s određene distance. Zašto? Zato što mislim da je danas otpor, revolt, borba za istinu izgubila svoju moralnu auru. Danas bi jedan Orest bio prezren i izopšten. Oni promućurniji bi ga proglasili izdajnikom nacije. Elektru bi očekivala ista sudbina, kao Juditu, herojinu moje drame. Drugačije gledam na ovaj svet, zato se i uzdržavam da formulišem svoje mišljenje. Ja sam samo jedan gledalac, prepun nedoumica. O vrednosti predstave sudiće kritičari i cenjena publika.

februar 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!