LASLO VEGEL: Razdoblje straha i strepnje

08 Nov 2015

Donedavno slavili otvorene, a sada sanjaju hermetički zatvorene granice

Depresija

Sa “truckavcem” zvanim Avala Ekspres pokušavamo sa Anikom da se dokopamo Novog Sada, kompozicija se povremeno trgne, sopće kao iznemogla mazga, zaustavlja se usred pustare i posle polučasovnog stajanja, nevoljno krene dalje. Sve je mučnije ovo putovanje od Budimpešte do Novog Sada. U vozu mrzovoljni, ogorčeni putnici. Ispod oka odmeravamo jedni druge. U horu se žale (na život) i oni iz Mađarske, i ovi iz Srbije. Siromaštvo je sve raširenije i sve je veća beda – u tom pogledu je razumevanje uzajamno i savršeno. Većina osuđuje migrante, a pritom sanjari da bi najbolje bilo živeti u Nemačkoj. Nepresušne su priče o rođacima, poznanicima koji su se tamo sjajno snašli. Negde nadomak granice Aniko uzvikne: pogledaj, ograda! Prpošno krivuda, kao zmija, nova-novcata ograda od bodljikave i žilet-žice. Pored pruge pomična čelična vrata koja se po potrebi otvaraju i zatvaraju. Ova ograda koja preseca zeleni pojas zaista je stravičan prizor. Za mene možda i zbog toga što sam pre četiri decenije izbliza video i iskusio podeljeni Berlin. Berlinski zid je delovao tada slično ne mene. Ograda od žilet-žice postala je novi, svojevrsni simbol Evrope. Prelistavam novine. Vest da će možda i Slovenci podići ogradu na granici prema Hrvatskoj. Hrvatima neće biti lako, jer će biti prinuđeni da zatvore granicu ne samo prema Srbiji, već i prema Bosni i Hercegovini. I šta sad da radi Srbija? Šire se glasine da će migranti, oni koji će biti vraćeni iz Evrope jer ne ispunjavaju uslove da steknu status azilanta, a i oni koji će se ovde zaglibti, privremeno biti smešteni u Vojvodini. Srpska vlada je zabrinuta, nema sumnje da Srbija nije u stanju da preuzme na sebe takav teret. Za sada se migranti usmeravaju čas ovamo, čas onamo. Sad nastoje preko Slovenije i Austrije da se domognu Nemačke. Vlasti tranzitnih zemalja im obezbeđuju besplatan prevoz. Grci “mudro” ćute, kao da s ovim nemaju nikakve veze, premda oni čine jugoistočnu spoljnu granicu Evropske unije. Pribegavaju nekoj vrsti nojevske politike. Pre dve decenije mase su još euforično pozdravljale i slavile prozirne, prohodne granice, dok danas zahtevaju hermetički zatvorene granice. Zatvaraju se, zapravo u nacionalne države. Posle razdoblja nade na pragu smo razdoblja strepnje i straha. Šta će se desiti, kad i Nemačka objavi da su sva mesta zauzeta i kad i ona bude zatvorila svoje granice? Sumnjam da će se migranti dobrovoljno vratiti u svoje zemlje, nego će se pritajiti negde u Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji, ili negde drugde. Naravno, te zemlje ih neće dočekati raširenih ruku, ksenofobija će uzeti maha, imaćemo porast agresivnosti, nepoverenja i zatvorenosti. Biće pooštrena kontrola prelaska granica. Procvetaće ilegalno tržište putnih isprava. Azilantska kriza naposletku je i priča o tome, kako se za kratko vreme svet oko nas promenio. Više nije ni nalik na onaj kakav je bio do juče. Veliko je pitanje kakve će agresivne porive u nama osloboditi ove promene. I sve mi se više čini da bi depresija i bez imigranata sve više uzimala maha širom Evrope.

Rano sviće

Čovek se oseća spokojnim sve dok ga noću ne obuzme neka strepnja. Otvori oči i ne može da se načudi tome da već sviće.

Plagiranje Sterije

Premijera u beogradskom Narodnom pozorištu. Posle pravih ovacija, napuštajući gledalište, od mnogih pozorišnih ljudi, profesionalaca, čujem da su Sterijini Rodoljupci u režiji Andraša Urbana najznačajniji pozorišni događaj sezone. S velikom dozom radoznalosti sam čekao predstavu, jer je prethodne večeri moja prijateljica Borka Pavićević odgledala generalnu probu i pred ponoć mi jee, sva euforična, telefonirala: predstava je fenomenalna, fantastična režija! Urban i Frljić su najoriginalniji reditelji na nekadašnjim jugoslovenskim prostorima, kaže Borka. Iste kvalifikative čujem sad i od beogradskih pozorištaraca. Već sam odavno prestao da pišem pozorišne kritike, tačnije, od kad su u Zenici prikazali moj prvi pozorišni komad. Šta čini dobrom jednu pozorišnu predstavu? Neka odgovor na ovo pitanje bude briga kritičara. Za mene je važno samo to kakav je utisak ostavila u meni. Ja sam već odavno samo dilemama zasićeni gledalac. Prijem posle predstave se odužio, susrećem mnoge stare prijatelje, poznanike. Vraćajući se u Novi Sad pomišljam da bi komedija Jovana Sterije Popovića, napisana pre nešto više od 150 godina, mogla da bude parodija današnjih tranzicionih promena. Celokupan naš javni život kao da plagira Sterijine junake – i to na sve nižem, trivijalnijem nivou. Štaviše: bojim se da da današnji “rodoljupci” igraju sve veću ulogu i da ih je mnogo više nego što ih je bilo u Sterijino vreme. Tamo gde takozvani rodoljubi galame, obično je veoma malo rodoljublja. Kao što i naslov kazuje, Sterijin komad govori o srpskom patriotizmu, ali kao što se posle vek i po ispostavlja, mogao bi da bude i komad mizerije srednjoistočno-evropskog i balkanskog patriotizma. Urban nije insistirao na savremenosti, jer je i sam tekst drame jezivo aktuelan, i rediteljeva neverovatno snažna scenska imaginacija ga aktuelizuje i na jedan spontan način. Sama predstava je – srećom! – još aktuelnija, klimnuo bi saučesnički Sterija Popović. Ali on je za to najmanje kriv.

oktobar 2015.
(Preveo Arpad Vicko)