LASLO VEGEL: Razdoblje dobrovoljnog sluganstva

25 Jan 2014

Autokratija instalirana na dugi rok

„Samoisceljujući kapitalizam?”

„Kapitalizam nije u stanju da sam sebe izleči”. Ovu rečenicu nije napisao Karl Marks, nego Laslo Nemet. A mi najradije smećemo s uma istinitost ove rečenice.

Vrh ledenog brega

Mučim se s mojim novim romanom (Šlemilovo kopile), nisam više siguran ni u to koliko kvari ili koliko popravlja takozvana „poslednja ruka”. Izvesno je da ću neka poglavlja morati da preradim. Posle iscrpljujućeg rada seo sam posle podne za kompjuter da vidim šta je novo u svetu. I odmah uočavam glavnu vest: uhapsili su ubice Slavka Ćuruvije. Uključujem i televizor, menjam kanale. Ne kažem da me je taj događaj iznenadio, on nam se obećava već petnaest godina, a pre nekoliko nedelja je prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić izjavio da će podneti ostavku ukoliko se to ne dogodi. I od tog momenta stvar je postala ozbiljna, i evo, zaista, uhapšeni su dvojica od tadašnjih čelnih ljudi tadašnjeg resora državne bezbednosti. Treći (jedan od nosilaca glavnih uloga u ubistvu Zorana Đinđića) već je u zatvoru, dok je četvrti osimnjičeni u bekstvu. Vanredna konferencija za novinare u sedištu srpske vlade. Slede komentari, procene, analize. Konačno – pomišljam prateći pomno televizijske strorije. Vazdušni udari NATO-pakta u proleće 1999. godine. Većina komentatora napominje da su se službe državne bezbednosti pripremile za borbu protiv kosmopolita, stranih špijuna, zapadnih plaćenika. Kako da se ne sećam. Tih dana, aprila 1999. godine uhapsili su dvojicu službenika beogradskog predstavništva jedne australijske fondacije, i optužili su ih za špijunažu. Intenzivirana je i kampanja protiv Šoroš-fondacije, reporter Radio-televizije Srbije našao je na Kosovu, u nekom albanskom bunkeru neku peretonicu sa logom Šoroševe fondacije. Bio je to materijalni dokaz da fondacije podržava albanske, kako je tada rečeno, teroriste. U Njujorku je Đerđ Šoroš izjavio da podržava vazdušne udare na Srbiju. Histerija se razbuktava. Posećujem Sinišu Nikolina, jednog od koordinatora fondacije, trese se čitavim telom, kao prut. Teška bolest za kratko vreme okončava njegov život. Ali, na stranu sad to… Nešto se konačno pomerilo, to je izvesno, ali kako će se stvari dalje razvijati? Mnogi primećuju da je ostalo nejasno ko su bili stvarni nalogodavci ovog ubistva. Nedostaju konture političke pozadine ove likvidacije. Ali, to će već ići nešto teže, jer do sada nije rasvetljena ni politička pozadina Đinđićevog ubistva. Ako se sad pokrene ozbiljna istraga o ubistvu Slavka Ćuruvije, neizbežno će biti u celosti rasvetljene i te, olovne devesete godine, što su političari do sad izbegavali kao vruću kašu, jer je ovo ubistvo, kao i ostala ubistva, samo vrh jednog grandioznog ledenog brega. Treba otvoriti tajna dosijea, treba obelodaniti kako je tajna policija prodrla u svakodnevni život, u stranke, u institucije, u stranačke koalicije, u medije, u pravosuđe. I šta je od svega toga ostalo živo i do danas? Jer, bojim se da je prošlost i dalje vitalna, samo što se sloboda štampe danas ne onemogućava presnom silom i rafalima. Zlo je sad prefinjenije, metode su perfidnije, ponizna servilnost je dobrovoljna, autokratija se instalisala na dugi rok. Možda nije ni bila potrebna ona politika sile iz devedesetih godina. Najtrajnije sluganstvo je dobrovoljno sluganstvno.

Solidni Alfeldi

Hauptmanova drama Pacovi na sceni Újvidéki Színháza – Novosadskog pozorišta, u režiji Roberta Alfeldija. Alfeldi u Novom Sadu nije stvorio predstavu u znaku svoje često i žestoko osporavane pozorišne poetiku, bio je uviđavan prema nama, i baš me je to i zabrinulo. Tretirao nas je poput nekakvih krhkih, slabašnih i padu sklonih bića. Napetost se u vazduhu naprosto usijala, ali – srećom, ili na štetu nas – do velikog praska nije došlo. Predstava nije eksplodirala, Alfeldi je verovatno bio mišljenja da to njemu, kao gostu, ne priliči. Zbog toga sam utoliko više uživao u sjajnoj igri glumačke ekipe. Oni nisu maločas pomenutu napetost samo oživeli, već si je i živeli – toliko je, za sada, i dovoljno. Ili je ipak Alfeldi u pravu? Ovde ništa ne može da dovede do eksplozije, ovde se napetosti samo mutno valjaju iznad naših glava.

Ikebana-inteligencija

Često se pitam gde su nestala ona vremena kad je na zalasku jednopartijskih diktatura i poludiktatura srednje-evropska inteligencija igrala tako važnu ulogu na javnoj sceni? Nije ni malo preterano reći da je upravo ovaj sloj pripremio duhovne osnove promena političkog sistema pod čitavim ovim podnebljem. U šezdesetim, sedamdesetim i osamdesetim godinama književnost je u ovom regionu cvetala, ali zajedno sa njom i mnoge druge umetnosti. Socijalizam je propao, ali dela su ostala, dok su nade uvenule. Inteligencija se ispočetka zalagala za socijalizam s ljudskim licem, pa se ispostavilo da je to nemoguće, zatim je insistirala na kapitalizmu s ljudskim licem, međutim, uvideće (jednog dana) da je i to, nažalost, nemoguće. Ovo potonje otrežnjenje biće mnogo dramatičnije od raskida sa socijalizmom, budući da treba računati s onom strašnom spoznajom, da trećeg puta nema. Ova spoznaja će na neki način da parališe inteligenciju koja je i inače dospela u vrlo klimav položaj, s obzirom na to da je izopštena unutar sistema. Nju sad razara upravo onaj sistem za koji se ona tako zdušno zalagala. Plišane revolucije su se odrekle svojih očeva, tranzicija je demantovala one koji su je prosanjali. Na pomolu je izgradnja takvog sveta u kojem tradicionalna inteligencija neće biti potrebna – biće korisni samo stručnjaci. Nova politička elita je, naime, naučila štošta iz prošlosti, ona je skoro od samog početka marginalizovala inteligenciju i, zajedno sa njom, i kulturu. Nije na odmet podsetiti da su u trenutku eksplozivne ekspanzije strvinarskog kapitalizma političari novog sistema odmah uzeli na nišan autoritet nezavisne inteligencije. Intelektualci su markirani kao izdajnici, kao nepouzdani, nepredvidivi, anacionalni elementi. To je karakteristično za sve „nove demokratije”. Ova netrpeljivost prema inteligenciji pojavila se već na samom početku tranzicionih procesa, i bila je i te kako primetna i u javnom životu vojvođanske mađarske manjinske zajednice. Sa javne scene je istisnuta tradicionalna, na univerzalnim kulturnim vrednostima obrazovana humana inteligencija, i njeno mesto su zauzeli politički analitičari, navijači ove ili one stranke, tehničari prava, marketinški stručnjaci, manje ili više inventivni propagandisti – zahvaljujući ovim potonjima potrebne su još i ikebane, i tako je nastao lepoduh naše epohe: ikebana-inteligencija kapitalizma.

Sužavanje

Ustavni sud Srbije proglasio je neustavnim pojedine članove i odredbe Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. O čemu je reč? O tome da se unekoliko sužavaju kompetencije saveta. Moguće je da će eksperti za ustavno pravo inicirati stručne debate o opravdanosti i stručnoj utemljenosti ovih odluka Ustavog suda, pa će tada biti jasnije o čemu se radi. Međutim, nezavisno od toga, ovaj trend ide u smeru sužavanja nadležnosti saveta i, u tom smislu, stvari se kreću lošim putem. Mislim da je važnije doneti takve zakone koji bi uvećavali demokratski kapital nacionalnih saveta, obezbedili sistem unutrašnjih kočnica i protivteža, omogućili njihovu političku polifoniju. Potrebni su nam demokratskiji nacionalni saveti, ali ne i očerupani.

januar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!