LASLO VEGEL: Ratna psihoza

30 Aug 2015

Zloćudna su vremena pred nama

Odbranićemo vojvođansko kuče

Predsednik vlade Alaksandar Vučić posetio je izbeglice i uverio ih da su u Srbiji bezbedni, i da će Srbija srazmerno svojim mogućnostima, brinuti o njima. Vučić je ponovio da Srbija neće dizati zidove niti ograde od bodljikave žice na svojim granicama. Vučić je ponovio i to da Evropska unija nije smela da zažmuri na ideju ograda od bodljikave žice. Još nam fali samo to da puste i struju u bodljikavu žicu, i da na taj način stave tačku na čitavu priču. U međuvremnu, na srpsko-mađarskoj granici se vredno radi. Danas-sutra osvanuće 31. avgust, najavljeni rok završetka ovih radova. Prema informacijama s kojima raspolaže portal Index, vojvođansko slepo kuče (Nannospalax leucodon) može da izumre ako se izgradi ograda od bodljikave žice između Mađarske i Srbije. Podaci stručnjaka alarmantno ukazuju da je populacija vojvođanskog slepog kučeta kritično mala. Ovo je jedina endemska vrsta sisara u Vojvodini. Živi specifičnim podzemnim načinom života na stepskim livadama u delu Subotičke peščare, kao i u okolini susednih naselja Kelebija i Ašothalom u Mađarskoj i gotovo i ne izlazi na površinu tla. Populaciju, koja je 2010. brojala samo 150 životinja (manje od kineskih pandi), može da dovede do izumiranja ograda koja se gradi uzduž granične linije Mađarske i Srbije. Ona, smatraju stručnjaci, može da bude nepremostiva barijera za komunikaciju i reproduktivno povezivanje jedinki vojvođanskog slepog kučeta koje žive sa jedne, odnosno druge strane granice. Televizija RTL Klub prikazao je fotografije povreda koje je zadobio u susretu sa preprekom od bodljikave žice izbegli Avganistanac – momak koji će se svoje avanture na južnoj granici Mađarske sećati doživotno. Na inicijativu vladajućeg Fidesa mađarski parlament će se vanredno sastati krajem avgusta, izglasaće izmene i dopune krivičnog zakonika po kojima će ilegalni prelazak granice biti sankcionisan kaznom zatvora u trajanju od 3 do 4 godine. Vlada će uz to uskoro formirati i specijalne pogranične jedinice, što znači da će više hiljada policajaca biti prekomandovano na srpsko-mađarsku granicu. Mađarska vlada smatra da će time sprečiti konflikte izazvane ovom seobom naroda. Možda će migranti krenuti nekim drugim smerom, ali sama pojava ovim neće nestati. Ograda će u najboljem slučaju da izmeni rutu izbeglica, ali neće ništa rešiti. Pretpostavljam da niko nije bio pripremljen na ovoliki obim, lavini sličnoj seobi naroda, uključujući i one koji sad najradikalnije protestuju protiv izbelica. Svedoci smo nastajanja jedne ratne psihoze bez globalnog rata, odnosno, ratovi se vode na drugim kontinentima, samo što smo u ovom slučaju i mi njihovi trpni subjekti. Pravci eskalacije ovog fenomena su nepredvidljivi, političari muku muče između rezignacije i histerije. Niko nije u stanju da kontroliše ove tokove. U svom intervjuu za list Blic, 29. januara 2015. godine rekao sam da će obećana „srećna mirnodopska vremena“ izostati, da nas – naprotiv – očekuje jedno opasno, krvavo razdoblje. U to vreme mnogi su se smeškali mojim rečima, nisu dovodili u pitanje moje dobre namere, ali su smatrali da se radi o produktu hipertrofirane spisateljske imaginacije. Zloćudna su vremena pred nama – ovaj izbeglički talas je samo segment jednog većeg procesa. Istovremeno, događaji na najrazličitijim tačkama zemaljske kugle tesno su povezani. Kad se nešto desi u Kini, posledice će osetiti i Mađarska, i Srbija. Nema lakog izlaza.

 

Insajderi i autsajderi

„Ne slažem se ni s jednom od vaših reči, ali ću do poslednjeg daha da se borim za vaše pravo da slobodno izrazite svoje mišljenje“ – citirao sam Voltera pre šest godina, sasvim precizno: 9. septembra 2009. godine na jednom skupu ovdašnjih intelektualaca u Senti, ukazujući na neophodnost dijaloga, na pluralno jedinstvo. Po pravilu ne odlazim na konferencije koje organizuju partije, međutim, suočen sa tadašnjim simptomima ozbiljne krize, došao sam do zaključka da se treba oglasiti. Založio sam se za mudru, nagodbenu politiku, slično onoj koju je vodio Ferenc Deak sa Austrijom. Apelovao sam na prisutne da „otvorenim dijalogom predupredimo negativni razvoj događaja“. Ali, uzalud. Brzo sam morao da uvidim, da sam samo protraćio svoje vreme. Narednih nekoliko godina, dakle poslednjih šest godina, postalo je sasvim jasno da sam sa svojim stavovima ostao usamljen – sve do danas, kad ista ona pitanja na koja sam ukazivao u Senti, ponovo izazivaju potrese u mađarskoj manjinskoj zajednici u Vojvodini. Posle beznadežnih i bezizglednih, sporadičnih otpora, ili paralizujuće tišine, na scenu je stupila jedna mlađa, pobuni sklona ekipa. Zloslutni znaci su već ranije bili uočljivi, samo što niko nije obraćao pažnju na njih. U glasilima Mađarskog nacionalnog saveta svaki javni nastup članova kružoka Naplo bio je propraćen pravim hajkama, klevetama, lažima. Pisali su o nama kao crnokošuljaškim teroristima. Isprva nisam ni razumeo šta se dešava, ja sam na tim sesijama čitao odlomke iz mojih romana Ispaštanje i Neoplanta, ili Obećana zemlja, a kasnije iz knjige eseja Oči u oči sa Maraijem. Čitao sam i iz tek nastalih, još nedovršenih rukopisa. Tek kasnije sam shvatio da i nije bilo problema sa tekstovima pročitanim na tim javnim tribinama, već sa činjenicom, da je bilo javnih ličnosti izvan našeg kružoka koji su svoja mišljenja saopštavali, recimo (i) u nekoj poslastičarnici. Naravno, ova situacija je postala neodrživa, ubrzo je usledio talas protesta, ovoga puta ne u „poslastičarnici“, nego na internetu. Dakle: poslastičarnica i internet, ova dva toposa svedoče o tome da se, suprotno tradicijama duhovnog života vojvođanskih Mađara, duh otpora nije javio na javnim forumima, već izvan njih. U pedesetim godinama ovo razbijanje zacrtanih okvira počeo je krug pisaca oko časopisa Hid, a u šezdesetim godinama je tu ulogu preuzeo Uj Simposion. Ovoga puta kulturni establišment bio je lojalan vlastima, ne sumnjam da će neko jednom otkriti zbog čega. Ako se dobro sećam, Ištvan Konc je bio poslednji naš pisac dobitnik Hidove nagrade koji je javno protestovao protiv deformacija duhovnog i političkog života u vojvođanskoj mađarskoj zajednici. On je tada istupio u odbranu ućutkanog Janoša Siverija. Posle 2000. godine u duhovnom životu vojvođanskih Mađara počelo je razdoblje pitomosti i i poslušnosti. Uzalud sam citirao Gabora Halasa koji je jednom napisao da bi veleo da se sretne s lutajućim mladim ljudima umesto onih koji vazda sede na jednom mestu i koji najviše žele da (sedeći) „napreduju“. „Lutajući mladi“ nisu se pojavili na postojećim duhovnim formumima, nego na internetu. Dakle, nije progovorio kulturalni establišment, onaj koji direktno zavisi od volje raznih fondacija. Simptome krize je dodatno akcentovao i raskol i razračunavanja unutar Saveza vojvođanskih Mađara. Sve to, u svojevrsnom sadejstvu, prilično je uzburkalo inače ustajale vode. Novine pod kontrolom Saveza vojvođanskih Mađara su donekle došle do daha, pa su se malo i relaksirale, ali samo onoliko koliko je bilo nužno, neizbežno, i zahvaljujući baš tome pojavili su se članci, kritičke primedbe nekoliko mladih analitičara. Jedan bivši lider Saveza vojvođanskih Mađara pominjao je čak i boljševičke metode vođenja partije, a drugi bivši lider ove partije govorio je o bolestima našeg javnog života. Šta se dešavalo unutar partije, o tome ne mogu znati mnogo. To će ispričati insajderi. Nemamo razloga, međutim, da se radujemo. Autokratska partija će izaći iz krize onako kako bude znala i umela, o tome će se već pobrinuti partijsko članstvo. Imali smo partiju onakvu kakvu smo hteli da imamo, a ubuduće imaćemo onakvu kakvu budemo zaslužili.

A inteligencija bi mogla da razmisli o svom delu odgovornosti. Bilo bi pristojno primiti k znanju da je njena najmanje petnaestogodišnja pokunjenost i te kako doprinela uspostavljanju sadašnjih prilika. Na prstima jedne ruke mogao bih da izbrojim one intelektualce koji su poslednjih desetak godina bili toliko smeli da iznesu svoje skromne kritičke primedbe na deformacije u našem javnom i duhovnom životu. Ne može se petnaest godina pokunjeno ćutati i ponizno, ništa ne preduzimajući, posmatrati kako iz zajednice izopštavaju druge, a progovoriti tek kad ekskomunikatori pokucaju i na naša vrata. Dugotrajna tiha pokornost intelektualaca dovela je do saučesničkih odnosa – sistemi vrednosti su poremećeni: na najrazličitijim područjima života i rada nisu više bili važni postignuti rezultati, odnosno kvalitet, nego funkcionerski status i položaj u ozračju partije. Ili poltronerija koja se često pokazivala u tome što su intelektualci zavisni od politike (odnosno od politike fondacija), smerno naglašavali da njih, uistinu, politika ne zanima. Od ovog nasleđa nećemo se lako osloboditi. Istražujući njegove korene, prisećam se raznih objašnjenja. Neki su se plašili da će izgubiti posao, da će biti sprečeni u napredovanju u službi. Nisam u stanju da sudim o osnovanosti njihovih strahova, možda će jednom o tome i sami progovoriti. Znaci promena će se pokazati kad budu obelodanjene ispovesti o ekskomunikaciji nepodobnih, kad urednici budu priznali koga su i zašto morali u tišini da uklone, kad jednom insajderi budu objavili koga je i zbog čega trebalo zaposliti a koga ostaviti na ulici. Čuo sam, međutim, i nešto komplikovanija objašnjenja nego što je puki strah. Podsetio bih da smo se u devedesetim godinama borili baš za to da našu sudbinu ne rešavaju partije većinskog naroda. Kritikovali smo ih i bili smo nezadovoljni, ali posle 2000. godine vlast su preuzeli „naši“ i – kako rekoše – našli smo se u pat-poziciji. To je dovelo do paralize kritičkog mišljenja, čujem ponovo. Iako su prepoznali njihove greške, postavljalo se pitanje: kako da se digne glas protiv „naših“?

Narod je siromašan, funkcioneri su bogati

Stiglo je željno očekivano osveženje, bar što se vremenskih prilika tiče, nema više onih ubitačnih vrelina. Novine izveštavaju o letovanjima odgovornih funkcionera na egzotičnim destinacijama. Evo, ponovo se pokazalo da čovek lako može da se navikne na rastrošan život. Jedan od njih, sa porodicom (porodičan je čovek), provodi letnji odmor u hotelu u kojem pansion iznosi više hiljada evra. Leto je takvo godišnje doba koje jednako smelo otkriva ženske draži i bogatstvo funkcionera. Još negde proletos, s jednim prijateljem krenuli smo na izlet po Fruškoj gori, i tada sam bio u prilici da vidim nekoliko vila u vlasništvu funkcionera najnovije generacije. Moram da priznam da sam ostao bez daha: ne mogu se po luksuzu uporediti sa vikendicama nekadašnjih komunističkih funkcionera. Bilo bi vrlo zanimljivo načiniti jednu stručnu sociološku analizu razlika između vila komunističkih i sadašnjih funkcionera. Što je narod božiji siromašniji, njegovi su funkcioneri sve bogatiji.

avgust 2015.