LASLO VEGEL: Rasprodaja Vojvodine

25 Dec 2015

Sada im smeta i „ikebana-autonomija“

Kakva zemlja?

“Nema?ka treba da bude otvorena, radoznala, tolerantna i uzbudljiva.” To je Angela Merkel rekla na kongresu svoje stranke, Hriš?ansko-demokratske unije (CDU). Odavno nisam ?uo ovakvu re?enicu iz usta nekog politi?ara.

Tragom stvarnosti

Pro?itao sam pozamašni (600 stranica) memoarski roman Mirka Kova?a Vreme koje se udaljava. Roman, ili memoari – pitaju se mnogi. Po mom sudu, i jedno, i drugo. Piše o raspravama, o razgovorima koje je vodio s prijateljima i, pri tom, skicira panoramu jedne epohe. Autobiografski roman je, ujedno, i društveni roman. Razmišljam o evropskom preporodu postrealisti?kog (Šandor Radnoti upotrebljava termin: “postklasi?ni”) društvenog romana. Tih godina je iz temelja uzdrman ?itav jedan svet, jedno ure?enje sveta, stvarnost je sve virtuelnija, nema više tvora?ke imaginacije koja bi je prevazišla. Izgubili smo stvarnost, ništa nam drugo ne preostaje, nego da krenemo u potragu za njom. U prozi, znakove koji bi ukazivali na tragove stvarnosrti, predstavljaju dokumenti. Piscima je danas jasno da im odricanje od stvarnosti name?u ne samo totalitarna, ne samo autokratska društva (ovde spadaju postsocijalisti?ke zemlje), nego – drugim sredstvima, na primer, dampingom informacija – i demokratska društva. Dobro je primetio Cvetan Todorov da nas sami putevi kojima se kre?emo ka zaboravu, ?ine poslušnim delatnim ?iniocima.

Saveti starmalim piscima

Imaš li kojim slu?ajem svoje mišljenje, gledaj da ga što bolje prikriješ. Budi moderan, ali ne previše. Nikakvi skandali. Ako te pitaju, reci vrlo odlu?no da te politika ne zanima, nagrada ne?e izostati. Piši uglavnom o “krstu sudbine”. Uglavnom. Ne pominji imena onih koji su na spisku nepoželjnih. Tvoji književni uzori neka budu pouzdani, ali ne treba da budu Vojvo?ani. Ako su ipak Vojvo?ani, neka budu i funkcioneri. Potpisuj samo takve peticije koje vladaju?a stranka želi da objavi i na svom zvani?nom sajtu. Ina?e niks talasanje. Budi ironi?an, ali samo uopšteno. Nemoj se ugledati na Flobera, koji je u svom romanu poimence naveo lopovluku sklone ministre. U prozi budi umereni pesimista da bi te ozbiljno shvatili, ali samo oprezno, ?uvaj se preterivanja.

Ni?eov savet starijim generacijama

“Najsigurnije ?emo tako pokvariti jednog mladi?a, ako ga pou?avamo da više ceni one koji misle kao on, od onih koji misle druga?ije.” Ni?e.

Dajemo ili dobijamo?

Ako samo to ?ekamo da dobijemo nešto od Evrope, pomislimo i na to koliko joj dugujemo.

Da li postoje plemeniti ciljevi?

?ini mi se da sam uspeo da skiciram prvomajsku scenu drame Postkomunisti?ki mirakulum na kojem radim u poslednje vreme. U toj sceni bih voleo da na?em jedan opušteniji ton i humor da bi se što više dobio na naglasku pot?injenosti obi?nih ljudi. U narednim koracima trebalo bi da odlu?im, da li glavni junak može da bude karakteran, ili se svesno opredeljuje za “dvojni život”, i to u interesu “plemenitih ciljeva”. Da li još uopšte i postoje plemeniti ciljevi, ili je laž ve? prekrila sve. Zanima me uspon, veli?ina idealista i njihov moralni pad. Nema sumnje da je tranzicija privukla brojne idealiste, ušli su u vlast, odnosno, izašli su iz nje, ili su pristajali na politiku “prljavih ruku”.

Rasprodaja Vojvodine

Ima onih koji bez imalo sumnje, glasno i jasno kažu da autonomija nije potrebna. Ne delim njihovo mišljenje, me?utim, treba priznati da ovi ljudi bar nisu dvoli?ni. Više me zabrinjavaju oni koji svoje prihode, rang, mogu da zahvale pokrajinskoj autonomiji, iz nje crpe (ili su crpeli) korist dok glavni autonomaši, kojima je to primarno zanimanje, u potaji nude pokrajinu na prodaju. Tako je bilo i pre jogurt-revolucije. Ni tada nije manjkalo autonomaša, bilo ih je bezbroj, koji su zahvaljuju?i autonomiji došli do ranga, slave, odlikovanja, nagrada i – imetka. U to vreme ?ovek nije bio nikakav igra? ako se nije maltene svakodnevno zaklinjao na autonomiju pokrajine. Karijeristi, pohlepni grabljivci masovno se muvaju unutar i oko vlasti. Meni je i tada smetalo to što je pod kišobranom plemenite ideje o autonomiji cvetala osrednjost, sluganstvo, te zbog toga nisam ni imao izbora nego da se sa svojim kriti?kim mislima povu?em na marginu. Distancirao sam se od autokratske vlasti, pa i onda ako se ona šepurila pod maskom autonomije. Od gramzivih autonomaša gori je smao jedan soj ljudi – gramzivi antiautonomaši. Nisam imao nikakvu funkciju u “autonomaškom periodu”, nisam uživao privilegije te vlasti. Nisam bio ni na rukovode?im pozicijama, ni glavni urednik, ni direktor. Bio sam jedan od onih koji su preživeli. Posle jogurt-revolucije, me?utim, “autonomaši-egzistencijalisti” (koji su živeli od autonomije), ve?inom su okrenuli ?urak naopako i, bez i da trepnu, izjavili da su oni ?itavog života bili za jedinstvenu Srbiju. I dobro su ra?unali. Ne samo što su sa?uvali rang i prihode, nego su u okruženju divljeg kapitalizma umnožili svoju imovinu i oja?ali svoj uticaj. Tada je ro?ena i “ikebana-autonomija”. Novi funkcioneri su zadržali svoje plišane fotelje, a zauzvrat su se odrekli dela svojih kompetencija. Pokrajinska skupština je sve više li?ila na nekakvu srednjoškolsku literarnu ili neku srodnu sekciju. Mene je pristalicom autonomije u?inio ovaj miloševi?evski projekat i naknadni život tog projekta. Živim u ovom svetu, svoje romane pišem o ovom svetu, razgnevila me je vlast koja je rušila, razarala polihromiju, specifi?nosti ovog sveta. Nisam se kao politi?ar izjasnio za autonomiju, ve? kao ?ovek duha, ili da kažem, kao pisac, koji brani svoj svet. Vremenom, me?utim, ?ak je i ova “ikebana-autonomija” postala trn u oku vitezova strogo centralizovane nacionalne države. Pa se i ta ikebana podrezuje. Lokalni “podreziva?i autonomije” tvrde da su oni nedužni, da njihovim rukama upravljaju makaze. Sad se baš to dešava.

decembar 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!