LASLO VEGEL: Rasprodaja Vojvodine

25 Dec 2015

Sada im smeta i „ikebana-autonomija“

Kakva zemlja?

“Nemačka treba da bude otvorena, radoznala, tolerantna i uzbudljiva.” To je Angela Merkel rekla na kongresu svoje stranke, Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Odavno nisam čuo ovakvu rečenicu iz usta nekog političara.

Tragom stvarnosti

Pročitao sam pozamašni (600 stranica) memoarski roman Mirka Kovača Vreme koje se udaljava. Roman, ili memoari – pitaju se mnogi. Po mom sudu, i jedno, i drugo. Piše o raspravama, o razgovorima koje je vodio s prijateljima i, pri tom, skicira panoramu jedne epohe. Autobiografski roman je, ujedno, i društveni roman. Razmišljam o evropskom preporodu postrealističkog (Šandor Radnoti upotrebljava termin: “postklasični”) društvenog romana. Tih godina je iz temelja uzdrman čitav jedan svet, jedno uređenje sveta, stvarnost je sve virtuelnija, nema više tvoračke imaginacije koja bi je prevazišla. Izgubili smo stvarnost, ništa nam drugo ne preostaje, nego da krenemo u potragu za njom. U prozi, znakove koji bi ukazivali na tragove stvarnosrti, predstavljaju dokumenti. Piscima je danas jasno da im odricanje od stvarnosti nameću ne samo totalitarna, ne samo autokratska društva (ovde spadaju postsocijalističke zemlje), nego – drugim sredstvima, na primer, dampingom informacija – i demokratska društva. Dobro je primetio Cvetan Todorov da nas sami putevi kojima se krećemo ka zaboravu, čine poslušnim delatnim činiocima.

Saveti starmalim piscima

Imaš li kojim slučajem svoje mišljenje, gledaj da ga što bolje prikriješ. Budi moderan, ali ne previše. Nikakvi skandali. Ako te pitaju, reci vrlo odlučno da te politika ne zanima, nagrada neće izostati. Piši uglavnom o “krstu sudbine”. Uglavnom. Ne pominji imena onih koji su na spisku nepoželjnih. Tvoji književni uzori neka budu pouzdani, ali ne treba da budu Vojvođani. Ako su ipak Vojvođani, neka budu i funkcioneri. Potpisuj samo takve peticije koje vladajuća stranka želi da objavi i na svom zvaničnom sajtu. Inače niks talasanje. Budi ironičan, ali samo uopšteno. Nemoj se ugledati na Flobera, koji je u svom romanu poimence naveo lopovluku sklone ministre. U prozi budi umereni pesimista da bi te ozbiljno shvatili, ali samo oprezno, čuvaj se preterivanja.

Ničeov savet starijim generacijama

“Najsigurnije ćemo tako pokvariti jednog mladića, ako ga poučavamo da više ceni one koji misle kao on, od onih koji misle drugačije.” Niče.

Dajemo ili dobijamo?

Ako samo to čekamo da dobijemo nešto od Evrope, pomislimo i na to koliko joj dugujemo.

Da li postoje plemeniti ciljevi?

Čini mi se da sam uspeo da skiciram prvomajsku scenu drame Postkomunistički mirakulum na kojem radim u poslednje vreme. U toj sceni bih voleo da nađem jedan opušteniji ton i humor da bi se što više dobio na naglasku potčinjenosti običnih ljudi. U narednim koracima trebalo bi da odlučim, da li glavni junak može da bude karakteran, ili se svesno opredeljuje za “dvojni život”, i to u interesu “plemenitih ciljeva”. Da li još uopšte i postoje plemeniti ciljevi, ili je laž već prekrila sve. Zanima me uspon, veličina idealista i njihov moralni pad. Nema sumnje da je tranzicija privukla brojne idealiste, ušli su u vlast, odnosno, izašli su iz nje, ili su pristajali na politiku “prljavih ruku”.

Rasprodaja Vojvodine

Ima onih koji bez imalo sumnje, glasno i jasno kažu da autonomija nije potrebna. Ne delim njihovo mišljenje, međutim, treba priznati da ovi ljudi bar nisu dvolični. Više me zabrinjavaju oni koji svoje prihode, rang, mogu da zahvale pokrajinskoj autonomiji, iz nje crpe (ili su crpeli) korist dok glavni autonomaši, kojima je to primarno zanimanje, u potaji nude pokrajinu na prodaju. Tako je bilo i pre jogurt-revolucije. Ni tada nije manjkalo autonomaša, bilo ih je bezbroj, koji su zahvaljujući autonomiji došli do ranga, slave, odlikovanja, nagrada i – imetka. U to vreme čovek nije bio nikakav igrač ako se nije maltene svakodnevno zaklinjao na autonomiju pokrajine. Karijeristi, pohlepni grabljivci masovno se muvaju unutar i oko vlasti. Meni je i tada smetalo to što je pod kišobranom plemenite ideje o autonomiji cvetala osrednjost, sluganstvo, te zbog toga nisam ni imao izbora nego da se sa svojim kritičkim mislima povučem na marginu. Distancirao sam se od autokratske vlasti, pa i onda ako se ona šepurila pod maskom autonomije. Od gramzivih autonomaša gori je smao jedan soj ljudi – gramzivi antiautonomaši. Nisam imao nikakvu funkciju u “autonomaškom periodu”, nisam uživao privilegije te vlasti. Nisam bio ni na rukovodećim pozicijama, ni glavni urednik, ni direktor. Bio sam jedan od onih koji su preživeli. Posle jogurt-revolucije, međutim, “autonomaši-egzistencijalisti” (koji su živeli od autonomije), većinom su okrenuli ćurak naopako i, bez i da trepnu, izjavili da su oni čitavog života bili za jedinstvenu Srbiju. I dobro su računali. Ne samo što su sačuvali rang i prihode, nego su u okruženju divljeg kapitalizma umnožili svoju imovinu i ojačali svoj uticaj. Tada je rođena i “ikebana-autonomija”. Novi funkcioneri su zadržali svoje plišane fotelje, a zauzvrat su se odrekli dela svojih kompetencija. Pokrajinska skupština je sve više ličila na nekakvu srednjoškolsku literarnu ili neku srodnu sekciju. Mene je pristalicom autonomije učinio ovaj miloševićevski projekat i naknadni život tog projekta. Živim u ovom svetu, svoje romane pišem o ovom svetu, razgnevila me je vlast koja je rušila, razarala polihromiju, specifičnosti ovog sveta. Nisam se kao političar izjasnio za autonomiju, već kao čovek duha, ili da kažem, kao pisac, koji brani svoj svet. Vremenom, međutim, čak je i ova “ikebana-autonomija” postala trn u oku vitezova strogo centralizovane nacionalne države. Pa se i ta ikebana podrezuje. Lokalni “podrezivači autonomije” tvrde da su oni nedužni, da njihovim rukama upravljaju makaze. Sad se baš to dešava.

decembar 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!