LASLO VEGEL: Raj za konvertite

31 Oct 2014

I Dunav bi prekrstili u Severnu Moravu

Ratište dilema

Nezaboravna re?enica Mihalja Babi?a o Sofoklovoj Antigoni: „Kakve li samo moderne dileme: izme?u patriotskih obaveza i ljudskih emocija! Pesnik, kako se obi?no kaže, bojnim poljem dileme proglašava srce jedne žene.” U poslednje vreme ova dilema poprima i suviše varvarski karakter, sledstveno tome, nije ni dostojna ženskog srca. Partijska štampa bi je žestoko napala, šta uopšte jedna ženska ima da se klati u dilemama – obrecali bi se lojalni medijski radnici. Tabloidi bi objavljivali o njoj izmišljene ljubavne pri?e. Mi ne zaslužujemo da Antigona baci na na nas ni jedan, ?ak ni letimi?an pogled.

Pretvornici i konvertiti

?itam vesti, i uz njih komentare, kako su se neki – pojedinci – koji su do ju?e bili veliki Vojvo?ani, preko no?i pretvorili u naprednjake. Mene to ni najmanje ne iznena?uje, tako je bilo i posle tzv. jogurt-revolucije. Tada su, tako?e obi?no preko no?i, avanzovali u socijaliste. ?lanovi nekadašnje Vojvo?anske akademije nauka i umetnosti ulazili su u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao u crkvu. Marksisti jednopartijskog sistema padali su ni?ice pred oltarom pre nego što su i nau?ili osnovne molitve. Oni „vojvodinaši” koji su se u sedamdesetim, osamdesetim godinama nadobijali od „autonomaša” odlikovanja, nagrada, položaja, stanova, ?im su radikali došli na vlast, postali su sledbenici „jedinstvene Srbije”. Oni bi najradije i Dunav prekrstili u Severnu Moravu. I upravo su ovi konvertiti i najgori, ve?i su katolici od pape i ve?i, bolji rodoljubi i od Vu?i?a. Odajem puno priznanje jednom beogradskom kolegi koji je izjavio da više ceni, ili poštuje, jednog doslednog vojvo?anskog „autonomaša” nego jednog konvertita centralistu.

Zveket medija

Ni?e je blagovremeno upozorio: „Onaj ko ne pripada nekoj partiji – pisao je u svojoj knjizi Ljudsko, veoma ljudsko – taj svu halabuku s kojom mladi pisci u službi partije paradiraju, uvek ?uje kao zveket lanaca…” Ovaj zveket lanaca nastoje da premaše svojom halabukom ponizni mediji.

Jedno pitanje

Šta bi bilo sa nama da su mrtvi u stanju da ubijaju?

Ars poetica

Putujem u Sloveniju s ansamblom Újvidéki színháza – Novosadskog pozorišta. Ve? prvog dana pose?ujem mariborski Univerzitet. Sutradan, na Katedri za ma?arski jezik i književnost razgvor sa studnetima – moderator je istori?arka književnosti i profesorica Jutka Rudaš. Razgovaramo o romanu Neoplanta iliti Obe?ana zemlja, a potom uz sudelovanje dramaturškinje Kate ?armati i reditelja Andraša Urbana, i o pozorišnoj predstavi uprili?enoj prema motivima ovog romana. Razgovor se odvija u sve opuštenijoj atmosferi, polako skre?e i na pitanja tehnike pisanja romana, prema tajnama zanata. Pokušao sam da odredim svoju ars poetiku koja bi, ukratko, mogla da glasi ovako: biti moderan po svemu, što ne zna?i (i) hermetizam. Stvarnost je neprepoznatljiva, neprozirna, iracionalna, zato danas i nije mogu?e govoriti o stvarnosnoj prozi, li stvarnosnoj književnosti. Tu fluidnu, neprozirnu i haoti?nu stvarnost ?ini prepoznatljivom književnost, odnosn o umetnost. Možda postoji i umetnost bez stvarnosti, ali stvarnost ne postoji bez umetnosti i književnosti. Gde živimo, ko smo – ta pitanja može u nama da rasvetli samo umetnost i književnost.

Kriza kulture

U autobusu, u povratku za Novi Sadi, ?itam na internetu vest da su novosadski antifašisti organizovali protestne demonstracije. Nehotice se prise?am kraja pedesetih godina, kad je u gimnaziji profesor istorije ?er? Gal govorio o fašizmu. Bezbrižno sam beležio njegove re?enice jer sam bio uveren da je re? „samo” o istoriji. Kasnije sam se s fenomenom Holokausta sreo u književnosti, sa masovnom histerijom, sa bezgrani?nom oduševljenoš?u s Vo?om. Tomas Man je o?ajni?ki upozoravao: „Evropo, budi oprezna!” Sve sam to primao k znanju s izvesnom distanciranoš?u, veruju?i da moj li?ni život s ovim nema nikakve veze. A zatim, pri kraju milenijuma, pojavili su se zloslutni simptomi, morao sam da shvatim da prošlost još nije prošla. Fašizam? Postfašizam? Pripazi, Evropo! – opominjali su neki usamljeni mislioci. Ne bih mogao da odredim naziv, pravo ime ove nove pojave, ali sam siguran da smo sad u razdoblju nastanka sve suptilnijih metoda i tehnologija gušenja slobodne, kriti?ke misli, metoda generisanja masovne histerije. Primi?e nam se, krišom, jedna podmukla kriza koju, za sada, ozna?avamo kao ekonomsku, ali ja sam uveren da je re? o daleko krupnijim stvarima. Trebalo bi glasno re?i istinu: našli smo se u dubokoj strukturalnoj i kulturalnoj krizi.

Bolja budu?nost

Po povratku ku?i uklju?ujem televizor. I ne mogu da se na?udim – u srpskom parlamentu se opasno radi, žestoko se raspravlja i u nedelju uve?e. Sva je prilika da se srpskoj vladi mnogo žuri da u ime lepše budu?nosti što pre smanji penzije, kao i plate zaposlenih u javnom sektoru. Poslanici optužuju jedni druge, a oligarsi sede kod ku?e i smeju se. Tamo gde se jedan tanušni sloj stanovništva preterano brzo obogati – neminovno strada budžet. Kamera se fokusira na lice jednog poznatog politi?ara, novine pišu da je njegova plata blizu jednog miliona. Isklju?im televizor. Lepšoj budu?nosti mogu da se nadaju uglavnom oni koji su ve? sad bogati.

Putevi uspeha

Vlada je uspešna. Na našu nesre?u budu?nost nam sve više odmi?e, a sadašnjosti se više i ne se?amo.

oktobar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!