LASLO VEGEL: Radikalni nojevi

04 Jun 2010

Nadam se da se novooizabrano Nacionalno veće neće „mučiti” samo raspodelom unosnih nameštenja, novaca i funkcija, nego i sa tim, šta se zbilo sa sto hiljada Mađara

Hetere, kuruci i labanci*

O Đuli Sekfiju (Gyula Szekfű, 1883-1955, građanski istoričar) je pisao Janoš Đurđak (1956, istoričar, antropolog, politikolog i izdavač) u svojoj knjizi fino nijansiranog naslova: Evo u šta vam se izrodila mađarska domovina, i podnaslovom: Istorija mađarske nacionalne ideje i mađarskog nacionalizma – da je Sekfi, dakle, „autoritativni predstavnik ideje o mađarskoj naciji”. Ovako ga kvalifikuje, uprkos tome – kako piše – što je u nekim pitanjima, na primer u prosuđivanju mađarskog liberalizma, „debelo pogrešio”. Đurđak primećuje da recepcija Sekfijevih dela pokazuje „heteričnost” naših političara, akademika, publicista i inih spisatelja. Sekfi je, naime, bio toliko hrabar da u svojoj knjizi Tri generacije, i ono što potom sledi postavi pitanje odgovornosti mađarske rukovodeće klase za ono što se Mađarskoj dogodilo u Trijanonu. „Deo mađarske elite – pisao je Sekfi – povijao se kao trska na vetru koja je prethodila katastrofi”, a drugi deo se „tvrdo ukočenih leđa uskopistio i odbijao svaki novi put, svaku novu misao”. A treći su se, pak, „našli na vlasti u poslednjem trenutku, kad je katastrofa već usledila”. Pa ređa argumente. Političari na razmeđi stoleća ne samo što nisu uvažavali jednog Adija, Babiča, Morica, Kodalja, već su su „prema njima odnosli posve nerazumno, čak i neprijateljski”. Oni su, dakle, naprosto ignorisali one intelektualce, pisce, umetnike, mislioce koji su se odvažili da (i) njih kritikuju. Sekfi je to okvalifikovao kao „najekstremniji, kod nas jednistveni dokaz nesposobnosti upravljačkog, inteletualnog sloja”. Ne krije ni to, pri tome, da u svemu tome vidi „kurucki” greh. Kuruc se šepuri poput kakvog lepog, doteranog noja, piše Sekfi, i ne želi da primeti da njegova ideologija vuče korene iz, sa njegove strane, inače anatemisane ideologije liberalizma. Od gorke stvarnosti beži „u optimističku nadu koja se isceprljuje u iščekivanju maglovite budućnosti, u nadu koja sama sebe precenjuje a protivnike omalovažava i ismejava”. Ali ni labanci nisu bolji! Dok je kod kuruca „domovina postala cilj bez ikakve nade u pobedu, a nacionalno značenje slobode svedeno na isparznu frazu, a vremenom su se zadovoljili i s kojom čašom špricera”, dotle su labanci „sprečavali afirmaciju slobodarstva”. (Đula Sekfi: Mađarski karakter u našoj istoriji). Jesmo li izvukli pouke iz ovih reči? Zar današnji „lepi nojevi” ne stoje i dalje postrojeni naspram kritički mislećih pisaca, intelektualaca? Zar današnji labanci, ti vazda oprezni silnici, ne sprečavaju afirmaciju slobodrastva? Samo što naši glavni „lepi nojevi”, kad god se nađu u iole ozbiljnijem škripcu, beže glavom bez obzira, a oprezni labanci teše narod sladunjavo snishodljivim govorima.

Šta se zbilo sa sto hiljada Mađara?

Na pragu su izbori za Mađarsko nacionalno veće. Posle sedam godina, među pristalicama neposrednih izbora našli su se i oni koji su se sedam godina zdušno zalagali za elektorsko nacionalno veće. Pomalo zloslutno deluje ova metamorfoza, nalik na teatralni naklon, kao i nespretna simulacija, da tih sedam godina nismo proćerdali. Ali, bilo kako bilo, neposredni izbori će posve verovatno izazvati neko vrenje, pa će možda posle naredne četiri godina i ova zajednica imati jasniji pogled na sebe i na svoje okruženje. Važeći izborni zakon je, doduše, u krugovima mađarske manjine izazvao takve podele s kojima se ne suočavamo na ozbiljan način, ali se nadam, da se novooizabrano Nacionalno veće neće „mučiti” samo raspodelom unosnih nameštenja, novaca i funkcija, nego i sa tim, šta se zbilo sa sto hiljada Mađara. Jer o tome kao da niko ne želi ozbiljno da razmisli, a kamo li da progovori. Pošto je mađarska zajednica ostarela, a natalitet je i dalje nizak, na glasanje bi mogao da izađe oko 80 posto od ukupuno blizu trista hiljada vojvođanskih Mađara, ali na posebnu izbornu listu upisalo se svega 138 hiljada duša. Za sada se ne zna koliko će procenat građana s pravom glasa i da izađe na ove izbore, s obzirom na to da u toj stvari ne raspolažemo nikakvim iskustvima, ali crni oblaci se, izgleda, već gomilaju. Vojvođanski Mađar će biti u prilici da se opredeli za jednu od pet ponuđenih lista. Nadam se da će mudro odlučiti, čak i kad je bez odgovarajućih iskustava u toj stvari. Potrebno je izaći na čistinu, potrebno je stupiti u arenu zvanu demokratija, da bismo prepoznali njene ranjive tačke. Treba to učiniti čak i kad smo svesni da će naklonost birača i ovoga puta pridobiti spretni opsenari, fleksibilni dvoličnici, klimoglavci koji gledaju samo svoj ćar – na žalost; ali od ovakve demokratije ništa bolje do sada nije izmišljeno. A kad neko i progovori o zlopaćenjima, mukama – koje neki kandidati uobičajeno nazivaju problemima – primetio sam da su neki nosioci lista izašli s programima koji uopšte ne spadaju u nadležnost delovanja Nacionalnog veća. Reč je, dakle, ili o praznim predizbornim trikovima – takve optužbe su već, inače, izrečene – ili hitno treba promeniti važeći zakon. Tačnije, nije problem samo način upisa na izbornu listu, nego je problem i u ingerencijama, koje neće biti jednostavno promeniti, s obzirom na to da su one prihvaćene i od mađarskih eksperata, štaviše, delom su ih oni i kreirali. Biće nadasve teško modifikovati zakon, biće teško povratiti izgubljeno poverenje, ali postoji nada će se sučeljavanje novih i starih likova, novih i starih argumenata dešavati pred licem javnosti. Novoizabranom Nacionalnom veću nikako neće biti lako. Ono će da snosi deo odgovornosti za manjkavosti načina uspostavljanja izbornih lista, ruke će mu biti vezane zakonima koje jasno određuju njegove nadležnosti, a obavezivaće ga i predizborna obećanja. U takvoj situaciji će morati da sa puta izgradnje klijenture pređe na put izgradnje zajednice.

Konačno!

Na ovogodišnjem Sterijinom pozorju bilingvalna (mađarsko-rumunska) predstava pod nazivom 20/20 – zajednička produkcije Studija Yoric iz Trgu Mureša i pozorišta dramAcum iz Bukurešta – zadala je svima lekciju. Posle sterilnih i prvenstveno dosadnih, ispraznih, sedobradih avangardnih „turbokapitalističkih estetiziranja”, ovaj mešoviti ansambl načeo je veliki rumunski tabu, etničke odnose, a ovih dana je u Novom Sadu izveo dramu nacionalnih animoziteta. Polaznu tačku činili su događaji u Trgu Murešu 1990. godine – poznati krvavi mart – koji se desio posle svrgavanja Čaušeskuovovg režima, kad su se na suprotnim stranama našli Rumuni i Mađari. Ali to nije samo rumunski – transilavanski – tabu. Jer ove pojave nisu nepoznate ni u Vojvodini, o njima svedoče masovne grobnice, histerije iz devedesetih, etnički obojeni obračuni. Rumunski ansambl je, osim publici, zadao lekciju i pozorišnim družinama ovog regiona. Ali ova predstava ne otkriva samo etničke dimenzije, mada se prevashodno na njih fokusira, već baca oštro svetlo i na najmračnije krugove pakla tranzicije. Konačno, eto, i umetnost prima k znanju gde, i u kojem vremenu živimo: na početku 21. veka!

* Kuruci – naziv za vojnike-ustanike protiv Habsburgovaca. U vreme Sekfija predstavnici radikalnih nacionalnih ideja. Labanci – naziv za vojnike koji su ostali verni Habsburgovcima, kasnije sinonim za strane plaćenike i predstavnike tuđinskih ideja.

(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!