LASLO VEGEL: Putujući ulični pevač seća se Tita

23 May 2016

Posledice jogurt-revolucije i ljubav između naprednjaka i SVM-a

Pesma o Titu

Postizborna svakodnevnica. Konačno jedan prijatan, osunčani prolećni dan koji ume da zavede. U centru grada svečano sednem u fotelju na terasi jednog kafea. Najednom se na sred ulice stvori neki neobičan lik, muškarac u četrdesetim godinama. Na sebi ima izbledele, iskrzane farmerice, na glavi bezbol-kapu a s ramena mu je visila: gitara. Pevao je o Titu. Pesmu? Ne, nego zakletvu. “Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo”, čujem poznati tekst i melodiju. To me odmah podseti na priču mog romana Neoplanta ili Obećana zemlja. Bilo je veoma neobično čuti tu meni tako poznatu pesmu u samom centru grada, imao sam na trenutak osećaj kao da je oko mene oživeo svet mog romana. Toga dana, 4. maja, bila je godišnjica Titove smrti. Vest o njegovoj smrti objavljena je pre 36 godina, u rano nedeljno popodne. Ova godišnjica se zvanično više i ne obeležava, sećanje na taj datum je još živo samo među običnim svetom ulice. Isto kao i 29. novembar, nekadašnji dan republike. Publika na okolnim terasama mu se smeška, klima glavom, poneki mu i mahnu rukom, spuštaju sitniš u kutiju u koju ulični pevač posle produkcije prikuplja honorar. Najviše me je, međutim, iznenadilo da je među “priložnicima” bilo mnogo mladih. Šta se to dešava? Sve do sada nije se čulo ništa drugo, nego da omladinu ne zanima drama bliske prošlosti. A da je pogovotovu ne zanima istorija. Prisećam se slika Titove sahrane koja je značila kraj (i) Jugoslavije. Mnogi su danima nosili crnu traku oko rukava, premda su već napunili šaržer u futroli skrivenih pištolja. Činili su to iz predostrožnosti, ozbiljni su to bili ljudi, ništa nisu ostavljali slučaju. Sve više sam uveren da je Tito bio siguran da će se Jugoslavija raspasti posle njegove smrti. Pred kraj života posetio ga je u njegovoj omiljenoj rezidenciji na Brionima njegov stari saborac, Svetozar Vukmanović Tempo. Tempo ga je direktno pitao: “Šta je sa Jugoslavijom?” Titov odgovor je glasio: “Nema više Jugoslavije.” Na to Tempo upitao: “A šta je s partijom?” – “Nema više ni partije” – izjavio je vrlo jasno predsednik Saveza komunista Jugoslavije.

Koalicija jogurta i gulaša

Srpski publicista Teofil Pančić koji, poput Ištvana Eršija, nema dlake na jeziku, na portalu autonomija.info piše, povodom sada već sasvim izvesne promene vlasti u Vojvodini, o jogurt-gulaš koaliciji. Prema njegovom mišljenju, Srpska napredna stranka i Savez vojvođanskih Mađara su se u ovoj promeni vlasti u pokrajini “pronašli”. Pančić ne žali Demokratsku stranku koja je u Vojvodini bila 16 godina na vlasti, dovoljno dugo da dođe do “zamora materijala”. Neka se odmore malo na klupi za rezervne igrače. Pančić misli da je nevolja – “politički, moralni i civilizacijski poraz Vojvodine” – u tome što nije “iznedrila verodostojnu alternativu unutar demokratsko-građanskog korpusa”, tako da sve ostaje po starom, a to staro predstavlja tabor znamenite jogurt-revolucije. Do sada su pokrajinom vladala deca 5. oktobra 2000. godine, vladaće njom i nadalje “oktobarski borci”, samo što su oni unekoliko stariji. Jugurt-revolucija je izvedena 5. oktobra 1988. godine, tada je ukinuta vojvođanska autonomija koju ni demokrate nisu bile u stanju da ponovo uspostave. Istini za volju, demokrate iz Vojvodine su zbog toga malo i gunđali, plašljivo su igrali ulogu nežne opozicije beogradskim vlastima, ali njihov manevarski prostor bio je i te kako skučen. Unutar toga su se – s mukom, sve se spotičući – kako-tako snalazili. Pančić ne kritikuje koaliciju Saveza vojvođanskih Mađara sa Srpskom naprednom strankom sa stanovišta trvenja unutar mađarske manjinske zajednice. Zašto ne bi manjinska stranka stupila u koaliciju sa najjačim većinskom strankom ako na taj način može da iznudi bolje pozicije za manjinsku zajednicu? Pod uslovom, naravno, da korist ove odluke ne oseti samo ekipa manjinskih funkcionera, već cela zajednica (proširenje manjinskih kolektivnih prava, srazmerno prisustvo u sferi rada, proširenje sistema obrazovanja, dosledna primena principa višejezičnosti, prava na upotrebu maternjeg jezika, poboljšanje položaja manjinskih institucija, itd.) onda su one iznad moralnih dilema. Ali ako jedna takva koalicija obezbeđuje dobrobit samo jedna manjinske partijske elite, ona ne može da bude opravdana. Pančić ne zamera Savezu vojvođanskih Mađara koalciju s naprednjacima, već mu zamera što je poslednjih nekoliko godina sve više poprimala karakteristike naprednjaka. Dopola je Fides, otpola naprednjačka, najmanje je vojvođansko-mađarska. Njihovi sistemi vrednosti su slični, stoga nije neprirodno što je među njima kresnula, kako Pančić piše, “neka iskra ljubavi”. Ova “novina” će verovatno podstaći celokupnu javnost u Srbiji da u narednom periodu pomno posmtra i analizira aktivnosti Saveza vojvođanskih Mađara, s obzirom na to da ovoga puta zbilja nije reč o taktičkoj koaliciji, već o uzajamnim afinitetima, o “iskri ljubavi” što dokazuje i činjenica da premijer Aleksandar Vučić ni jednu stranku nije ovako zdušno hvalio, kao što je hvalio Savez vojvođanskih Mađara. A funkcioneri Saveza vojvođanskih Mađara revnosno hvale plodnu saradnju sa Srpskom naprednom strankom. Sve do sada Savez vojvođanskih Mađara je samo na republičkom nivou stupio u koaliciju sa Vučićem, ali u buduće ta koalicija će da funkcioniše na svim razinama. To je, dakako, više no što manjinska politika nužno iziskuje, istini za volju, i do sada se kretala u tim okvirima, Savez vojvođanskih Mađara bio je kooperativan sa strankama na vlasti, ali i radikalan u odnosu na druge mađarske manjinske stranke. Kad sa izdvojio iz (istorijske) Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, u devdesetim godinama nije prezao od savezništva sa Socijalističkom partijom Srbije na lokalnom nivou protiv Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara. To je bilo razdoblje tzv. “tehničkih koalicija”. Posle 2000. godine bio je u nekoj vrsti “uslovne” koalicije sa Demokratskom strankom, a ovih dana stupa u “totalnu” koaliciju sa Srpskom naprednom strankom. Ponekad se istorija ponavlja – u vreme “tehničke koalicije” nikako nije stupao u savezništvo sa Demokratskom zajednicom vojvođanskih Mađara, a u razdoblju “totalne” koalicije se ta situacije ponavlja u odnosu na Mađarski pokret. Budući istoričari imaće šta da istražuju i da analiziraju.

maj 2016.
Preveo Arpad Vicko