LASLO VEGEL: Putinovski obrt

08 Jul 2017

Festivali stvaraju privid da je sve u redu

sreda, 28. jun 2017.

E-mail. Marija Habram, glavna urednica nedeljnika Čaladi Ker, obaveštava me da više nije u stanju da izdaje ovaj porodični magazin na mađarskom jeziku, najvećim delom zbog spoljnih okolnosti. „Velika Mađarska Unutrašnje-Spoljna Politika” je pak podmetala nogu („bacala klipove u točkove”) kako je htela i umela, piše. Bio sam skoro mesec dana odsutan, nisam znao za ovu vest, ali ona me ni malo ne iznenađuje. (..)

Često sam pomišljao na to da će ovaj dan kad-tad osvanuti. Možda sam i zbog toga ustrajao pored njega, nisam hteo da napustim brod koji tone. Marija Habram će možda jednom i napisati priču o pomenutim „spoljnim” faktorima, ja se pak prisećam mučnih priča o drugim nedeljnicima. Godine 1972. za vreme bržnjevljevskog zaokreta rasturen je omladinski nedeljnik Kepeš Ifjušag. Bila je to kalvarija Mikloša Hornjika. Ukinuta je moja kolumna. Agresivna antiliberalna kampanja, koliko ja vidim, to se dešava i danas. Razlika je samo u tome što danas možemo govoriti o putinovskom obrtu. Svoje dnevničke beleške iz osamdesetih godina još nisam nigde objavio, čini se da je vreme da se nove dnevničke beleške povuku u puževu kućicu. Možda bih – kao znak da sam još živ – mogao da objavim neke fragmente. Sa tačkicama…

I do sad sam imao dosta nevolja zbog tekstova koji sam pisao za Čaladi Ker, biće najbolje ako prekinem. Kad sevaju munje, sa slabašnim plamenom sveće čovek može da tumara samo uskim, sporednim ulicama. Marija Habram piše da pravo na izdavanje Čaladi Kera poklanja novoj, mladoj ekipi, s nadom da će uspeti da prežive. Ne smem da se upustim u predviđanja, ali mene čini žalosnim svaka vest o ukidanju ili onemogućavanju bilo koje manjinske institucije. Pa i onih čiju duhovnost ne delim. Svestan sam i toga da bi moje povlačenje u ovim okolnostima moglo da bude zlonamerno protumačeno, pa ću se od čitalaca oprostiti polako i u tišini. Dok ih bude na ovoj vojvođanskoj ravnici. Na koju god se stranu okrenuo, svuda se suočavam s vojvođanskim mađarskim egzodusom.

Uveče nastupam na brodu Zeppelin – o romanu Balkanska lepotica razgovaram sa Vladislavom Gordić Petković. Zapara, vrelina, ali sala je puna, publika je ostala do kraja. Sav si mokar, kaže Aniko posle završetka književne večeri.

petak, 30. jun 2017.

Telefon. Od ponedeljka nadomak Novog Sada počinje pozorišni festival. Istovremeno i u samom Novom Sadu će biti u jeku jedan pozorišni festival. I dok žiri Sterijinog pozorja, pozivajući se na nizak nivo ovogodišnje umetničke produkcije, nije dodelila nagrade, u celoj zemlji, i širom Vojvodine pozorišni i drugi festivali se priređuju gotovo svakodnevno. A još nismo pomenuli književne festivale. Svi se pozivaju i sve se žale na nedostatak novca, ali pri tom niko ne odustaje od festivala. U zemljama u kojima se stvaralaštvo pristojno honoriše, nema toliko festivala. Kod nas je obrnuto – stvaraoci su proterani na „slobodno tržište”, a festivalski menadžeri i direktori pronalaze svoju solidnu računicu. Ne verujem da je to slučajnost. Festivali stvaraju privid da je sve u redu. Do danas se uobličila jedna kulturno-politička kasta koju zdušno podržava zvanična kulturna politika, a ne stvaraoce. Ako se pristojno ponašaju, mogu se nadati izvesnom napredovanju u kulturnoj hijerarhiji, neki će biti imenovani čak i za savetnike, ali ako ne zadobiju poverenje, mogu da se vrate među parije, odnosno, među stvaraoce.

Preveo Arpad Vicko
Foto: MCV

Podelite ovu stranicu!