LASLO VEGEL: Pupoljci manjinske oligarhije

08 May 2015

Prepuni stakleni džepovi

Nesrećni Mađari

Na budimpeštanskim ulicama, u autobusima, u metrou, susrećem nervozne, razdražene, bespomoćne ljude. Svuda natmurena, zbunjena, smetena lica. U punoj meri odgovara stvarnosti, rekao bih, izveštaj Ujedinjenih nacija koji predstavlja pokušaj da se utvrdi nivo sreće u 158 zemalja sveta. Prema tom izveštaju Mađarska je zemlja nesrećnih ljudi, na ovoj rang-listi ona zauzima 104. mesto. Zanimljiv je, ali nipošto ne i iznenađujući podatak da su najsrećniji Švajcarci. To je ipak, nekako prirodno. Međutim, ljudi se i u Grčkoj, ali i u Libanu osećaju srećnijim nego u Mađarskoj. Skromna je uteha što je Mađarska s nekoliko mesta ispred Hondurasa i Tadžikistana. Ali ovo stanje nije od danas, njegovi koreni su dublji od dnevne politike.

Pupoljci manjinskih oligarhija

Iz Pešte se vraćam sa knjigom Kapital u 21. veku Tomasa Piketija. U vozu sam imao dovoljno vremena za pribeleške. Ali, pitam se, od kakve je koristi ova knjiga u Vojvodini? – jer, koliko vidim, u ovdašnjoj manjinskoj zajednici su se sasvim pomirili s divljim kapitalizmom. Štaviše, čak i inteligencija ozbiljno, s razumevanjem klima glavom. Poslanici Saveza vojvođanskih Mađara su u parlamentu glasali za najsuroviji neoliberalni zakon o radu. A intelektualno okruženje mirno prihvata ovu vrstu oligarhičnog kapitalizma, i pri tom stidljivo, smerno ponavlja, kao kakvu mantru, da intelektualce politika ne zanima. Posle svega, čemu se možemo uopšte nadati? Da li da podržimo male mađarske olograhije u Bačkoj? Šandor Marai je pisao, da bi samo jednu partiju mogao da uvaži, da poštuje: partiju siromašnih. Slažem se s Maraijem. Takve partije, međutim, nema. Piketijeve ideje nisu doborodošle. Socijalističko osećanje je odumrlo. Važno je samo to ko drži poluge vlasti, ko naređuje, ko odlučuje. Ovde se afirmiše nekakva kućepaziteljsko/narednička politika. Samo što sam stigao kući, gomila skandala. Ovde ideje nemaju prođu. Kliknem na sajt Noje Ciriher Cajtunga, čitam izuzetan tekst Andreasa Brajtenštajna o Miljenku Jergoviću i o demonima naše istorije. Na istom sajtu odličan izveštaj o tokovima predizborne kampanje u Engleskoj – rezultati tih izbora neće ni za nas biti bez značaja.

Manjinski stakleni džepovi

Na Fejsbuku se vidi na kakav je odjek naišao program ekonomskog razvitka koji je obznanio Savez vojvođanskih Mađara. Reč je o solidnoj sumi novca – o 11,5 milijardi forinti! Na pomolu je nadasve značajan poduhvat, po gornjoj sumi se može zaključiti kolikom. Podsetio bih da sam često naglašavao da očuvanje identiteta počiva na dva stuba-nosača: na ekonomskom faktoru i na kulturi. Pri tom sam još naglasio i to da je ekonomski razvitak Potisja prvorazredni zadatak manjinske politke. Valjda je sad došao taj trenutak – možda je to šansa ovog regiona. Razume se, jedan ovakav projekat zahteva temeljitu i detaljnu studiju izvodljivosti. Trebalo bi znati koje privredne grane imaju najbolje tržišne izglede. Treba voditi računa i o dijaspori, o kretanju tržišta. Kakvi su radni kapaciteti vojvođanskih Mađara? Kakve su kvalifikacije onih mladih ljudi koji su napustili zemlju? Koje su privredne grane u stanju, i u kojoj meri, da otvore nova radna mesta? Sve to, s obzirom na to – mislim ja – da možda nije cilj da neki kapitalisti dobiju povoljne ili čak nepovratne kredite, nego da je namera da se promeni krajnje nepovoljan odnos zaposlenih i nezaposlenih. Po mom mišljenju ova suma od 11,5 milijardi forinti je poklon mađarskih poreskih obveznika, pre svega s namerom da se smanji iseljavanje. Zbog toga bi bilo neophodno da se ugovorom precizira u kojim će vremenskim razmacima koliko ljudi imati šansu da se zaposli. I pod kojim uslovima. Bez ikakvih trikova, i zamajavanja. Ne mislim, dakle, na zapošljavanje na određeni period od nekoliko meseci. Treba videti i to da li će ti novozaposleni raditi za minimalnu platu ili će imati čoveku dostojnu zaradu. Trebalo bi znati i to da li su povlašćeni do sada bili skloni da podrže vojvođansku mađarsku kulturu. Sve to trebalo bi objaviti da bi se sprečile bilo kakve priče i glasine. U interesu transparentnosti javnog života neophodni su pouzdani i proverljivi brojčani podaci. Ovu studiju izvodljivosti treba da sačine stručnjaci, ekonomisti i sociolozi, jer se zna da ovakvi privredni projekti imaju dalekosežne političke poslednice. Velika je šteta što ta studija izvodljivosti, ako uopšte tako nešto i postoji, sve do sada nije objavljena, nije postala predmet javne rasprave. A bez toga je lako mešetariti. Tamo gde se obrću pare, političari-biznismeni moraju da se u javnosti pojavljuju sa staklenim džepovima. Ogromna je odgovornost manjinskih političara ako imamo u vidu da se položaj vojvođanske mađarske zajednice poslednjih godina dramatično pogoršao. Devedesete godine su devastirale njene duševne i materijalne resurse, nisu se ostvarile ni nade koje su se ukazale krajem 2000. godine, sve je veće i sve je dublje siromaštvo, broj onih koji se odlučuju da napuste zemlju, u stalnom je porastu. Poklon iz matične zemlje je dobrodošao, ali veliko je pitanje kako će se tim sredstvima gazdovati? Da li će u tome prevagu imati paradigma neoliberalne ekonomske politike, ili socijaldemokratske? To je ključno pitanje. Sve mi se čini da će do izražaja doći neoliberalni aspekti. Lista nagoveštava čudno smešu: neoliberalna ekonomska politika, plus neliberalna politika. Većina onih koji su se ovim povodom oglasili, nemaju zamerke na samu inicijativu, nego na to da program predviđa prvenstveno uspostavljanje partijske klijenture, s obzirom na to da je na listi, koja je procurila u javnost, mnogo stranačkih funkcionera. Naravno – funkcionera Saveza vojvođanskih Mađara. Ta okolnost u trenutnom stanju stvari (i duhova) krije brojne opasnosti, može da dovode do ozbiljnih nesporazuma. Nije nikakva tajna, već je pre svega javna tajna, u štampi se o tome nesprestano piše, da su u Srbiji i do sada mnogo bolje prosperirali biznismeni bliski vladajućim strankama. A Savez vojvođanskih Mađara je vladajuća stranka. Zemlja je premrežena ekonomskom i političkom korupcijom. Dosadašnje intervencije u privredi, one koje su preduzimane s javnim finasijskim sredstvima, većinom su se završile u skandalima. Nije ni to tajna da je poslednjih nekoliko decenija svaka stranka imala „svog preduzetnika”, a oni vispreniji, „najveštiji” su u zamenu za privilegije istovremeno finasirali i dve ili tri partije. Inače ne bi mogli opstati na sceni. Znamo da je Savez vojvođanskih Mađara decenijama participirao u vlasti bilo na pokrajinskom, bilo na republičkom nivou. Ili i na jednom, i na drugom. Bilo bi previše naivno pretpostaviti da su se – u periodu kad je Savez vojvođanskih Mađara „odgovorno učestvovao” u vršenju vlasti – baš oni biznismeni koji su ujedno bili i funkcioneri Saveza vojvođanskih Mađara, našli u nepovoljnoj poziciji, jer bi nas to podsetilo na avanture barona Minhauzena.

maj 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!