LASLO VEGEL: Psujemo li još ili već pevamo

28 Mar 2015

Opasno se nagomilava prljavština ovog vremena

Psujući i pevajući

Sedim, povijenih leđa, za pisaćim stolom i radnim, i neradnim, i prazničnim danima. Poslednjih nekoliko godina sve su mi draže nedelje, jer se vikendom predstavnici raznih nivoa vlasti većinom odmaraju, obnavljaju energiju – i bar tog jednog dana u nedelji ne atakuju na mene sa svih strana samovoljnim obećanjima. Političari sve manje govore o stvarnom životu, a sve više se bave prezentacijom slika, odnedavno i maketa, srećnije budućnosti – dok su svakodnevnice za većinu stanovništva sve nepodnošljivije. Ne mogu da procenim da li se toj „lepšoj” budućnosti primičemo još uvek psujući, ili to već činimo pevajući – sve u šesnaest. Pre nekoliko dana nisam uspeo da u pošti obavim svoje poslove. Nisam mogao ni da uđem, penzioneri su u dugim, vijugavim redovima čekali pred šalterima polovinu smanjene penzije. Većina ne može dopustiti sebi luksuz da sačeka dva-tri dana dok se gužva ne smanji. Starije generacije ćutke, pognutih glava stoje u redovima. Tu i tamo se zapodene i neki razgovor, ljudi tiho gunđaju. Satima stoje pred šalterom. U novije vreme, posle nasilnog umanjenja penzija svima je teže. Jedan čovek ljutito izjavljuje da će čekati šta god da se desi. Jer mora danas da digne penziju i da stigne i u apoteku. Već treći dan nije popio obavezni lek, što može da bude i opasno po njegov život. Pomišljam na tzv. „srpski” inat, o kojem kruže bezbrojne legende i – vicevi. Ne verujem da se ova atribucija može dodeljivati na nacionalnoj osnovi, ali oni koji je koriste, verovatno i preteruju – jer zaista su retke zemlje u kojima je narod toliko strpljiv.

Političari i lepodusi

Prema redovnim mesečnim istraživanjima agencije Ipsos, i u februaru, i u martu, Fides – stranka Viktora Orbana – zadržala je 21-postotnu podršku stanovništva, dok Jobik – esktremni desničari, uporno popravlja svoje pozicije, beležeći solidan porast sa 16 na 18 posto podrške ukupnog stanovništva. Socijalisti pak, u odnosu na februarskih 11, u martu beleže porast od 1 posto. Dakle, između dve vodeće stranke razlika se smanjila na svega 3 posto. Filozof Mikloš Tamaš Gašpar zvoni na uzbunu. „Ljubezni čitalac će morati da proguta gorku tabletu da bi mogao glasno reći: Orban je manje zlo u odnosu na Jobik, i ako uz to ljubezni čitalac ne bude mario za Jobikove pretnje, i nehotice će doprineti krajnjoj propasti Mađarske” – piše u članku objevljenom u uglednom nedeljniku HVG. Mnogi se pitaju, hoće li kocka biti bačena, ko će je baciti, i kome će se prikloniti? Fides i levica vode žestoku, ogorčenu borbu, ali ni Jobik ne dangubi, njegov rejting je u porastu. Među omladinom, Jobik je već pretekao Fides. Otvoreno politizira, i time privlači mlade, dok se intelektualci-lepodusi uvređeno povlače u kule od slonovače – uzgred: poprilično devastirane i opustošene za vreme tranzicije – razmetljivo tvrdeći da ih politika ne zanima. Prema mišljenju Žila Renara, onaj ko se hvali da se ne bavi politikom, zapravo se razmeće time da se ne bavi životom. U tom pogledu omiljeni pisci intelektualnog establišmenta i uspešni političari beskrajno liče jedni na druge, ni jedne, ni druge ne zanima život. Jedni se ne zanimaju za njega jer poznavanje života sprečava procvat uspeha, a ove druge zato što – kvari stil.

Potiskivanje sećanja

Kritičar Peter Bod piše u junu prošle godine u budimpeštanskom nedeljniku Elet eš irodalom povodom izlaska iz štampe moje knjige Oči u oči sa Maraijem da su „do sad pod naslovom Ispisivanje vremena, u međuvremenu objavljene 2003. i 2011. godine dve knjige njegovih dnevničkih beleški, a da po priznanju autora, još je pet tomova spremno za štampu”. Pomalo me teši što se raznim povodima sve češće pominju moji dnevnici koji, u rukopisu, čame u kompjuterskim fajlovima, što mnogo govori o okruženju u kojem živim. Instinktivno sam osećao da moji dnevnici treba da se pojave na mađarskom, i u Novom Sadu, to jest u Vojvodini, jer svi koreni, i oni tanušni, kapilarni, vezuju me za ovo tlo. Jedan izdavač je nagovestio da bi se rado upustio u taj poduhvat, međutim, jedan od urednika je nehotice pomenuo ime jednog vojvođanskog mađarskog političara. Boji se da bi im bilo zamereno na objavljivanju mojih dnevnika – primetio je snuždeno. Shvatio sam. Sa knjigom Oči u oči s Maraijem ipak sam napravio izuzetak, objavljena je u Budimpešti, i možda će ove knjiga preuzeti na sebe ulogu prethodnice. Verujem u to, jer me u međuvremenu moj berlinski izdavač, Matthes & Seitz obaveštava da je angažovao mog nemačkog prevodioca da prione na posao, a mene moli da napišem pogovor namenjen nemačkim čitaocima. U pauzama pisanja romana sređujem dnevničke beleške nastale poslednjih deset godina. Nešto više od pet hiljada strana! I pored selekcije, to je najmanje sedam knjiga. Dve su već, kao zasebne knjige, objavljene. S određene vremenske distance počinjem da razumem otkud ovo odugovlačenje – vlast je naumila da prisvoji, štaviše, da očisti sećanje. Aniko čita, doteruje beleške nastale posle 2000. godine, a ja pabirčim među beleškama iz sedamdesetih. Nikud ne žurim, ostaje mi još malo vremena. U pravu je Peter Bod, strpljenju sam se naučio od Maraija.

Prljavština jednog razdoblja

„Opasno se nagomilava prljavština ovog vremena” – kaže Lajoš Marti Nađ na jednom opozicionom obeležavanju nacionalnog praznika, 15. marta, dana početka mađarske revolucije 1848. godine. Imam osećaj da se rđavo osećanje života širi u čitavom regionu.

Kavijar i narod

„Batali kavijar, spremimo nešto za narod” – ovom je rečenicom ironično odvratio Breht onima koji su kičem kljukali narod. Danas je „kljukanje naroda” postala značajna, iz budžeta, novcem svih poreskih obveznika podržavana privredna aktivnost. Ovome su služili novogodišnji tzv. „koncerti” koji su bili i te kako skandalozni. Za vrhunsku kulturu skoro da i nema para, ali za bezvredne „kulturne događaje” nadležni ne žale novac – imajući u vidu „cenu koštanja” ovakvih događaja, mora se reći da je Srbija jedna bogata zemlja. Političari svesrdno finansiraju sav taj kičeraj licemerno se smejuljeći sležu ramenima i ponavljaju da u finansiranju tih kulturnih događaja gradski budžet učestvuje gotovo simbolično, i da sav taj kič finansiraju privatne firme. Naravno, niko se ne usuđuje da imenom nazove te privatne firme – kao da se politička elita divljeg, razbojničkog kapitalizma nekako stidi ukusa oligarha divljeg kapitalizma. Istina je, međutim, da je to jedna interesna sfera. Ukoliko su srpske privatne firme u stanju da izbroje i po stotinu hiljada evra za koncert nekog turbo-folk pevača – ili pevačice – sasvim je očigledno da su i njihovi ekstra-profiti ogromni, iz čega proističe da Srbija nije siromašna zemlja. Uopšte i ne razumem zašto moljakamo na sve strane za donacije, zašto obijamo pragove Međunarodnog monetarnog fonda, zašto svaki put s toliko zorta čekamo odluke Svetske banke?

mart 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!