LASLO VEGEL: Prva i druga klasa ljudi

13 Sep 2014

Sve je teže podneti svakodnevni život

Socijalno stanje stvari

Natrule narandže, pocrnele banane, smežurani paradajz. I to je deo ponude na odelenju voća i povrća u susednom supermarketu. Iznad izložene robe krupnim slovima piše: II klasa. Ljudi se guraju u potrazi za relativno zdravim voćem, biraju iole čvršće paradajze. Više nikog nije sramota toga što je svrstan u red podanika druge klase. Ispred ulaza zaustavlja se jedan audi, izlazi iz njega jedna dama i ljupkim, elegantnim, samosvesnim koracima pohita prema štandu s voćem prve klase. Potrošači iz „druge klase” prate je, kriomice, pogledom iz krajička oka. Neko vreme razgleda, prevrće prvoklasne jabuke, i bacivši samo jedan letimičan pogled na narandže, uz jednu kiselu grimasu, žurno odlazi. Evo, dokle smo dogurali. Već su i ovi iz prve klase nezadovoljni.

Tri subotička K.

Kratak izlet u Suboticu, na prvu sednicu Saveta za obeležavanje književnog i misaonog dela Radomira Konstantinovića. Predlažem da savet inicira štampanje tri popularno napisane biografije, naravno, na mađarskom i srpskom jeziku: Kostolanji, Konstantinović, Kiš… Susan Sontag je, svojevremeno, navela imena trojice reprezentativnih predstavnika srednjoevropske ideje: Kundera, Konrad, Kiš. Sad, u Subotici, mogli bismo pripremiti „susret” tri K. Bilo bi sjajno da svaki grad, slično Subotici, preuzme na sebe negovanje sećanja na po jednog pisca. Zrenjaninci bi mogli da budu primer time kako drže budnim sećanje na Todora Manojlovića, a Srbobranci čuvaju uspomenu na Nandora Giona sa spomen-kućom ovog vrsnog pisca. Mokrin i Antić. Ne zaostaje ni Kanjiža: živa je uspomena na pesnika Ištvana Konca i na slikara Tihamera Doboa. Imam na umu još nekoliko sličnih, simpatičnih primera. Uzgred bih napomenuo da je 16. februara 1924. godine rođen – pre devedeset godina – Aleksandar Tišma. Novi Sad je na krajnje ružan način zakasnio s obeležavanjem ovog datuma, ali Novi Sad nije „zaboravan” samo kad je reč o uspomeni na Tišmu. Zašto ovaj – inače multikulturalni – Novi Sad, ne smatra svojim jednog Ervina Šinka, prvog šefa Katedre za mađarski jezik i književnost novosadskog Filozofskog fakulgteta? Njegove knjige su dostupne u knjižarama širom Nemačke, u Novom Sadu ih nema ni u jednoj. Istina je i to, doduše, da je Šinko krenuo u svet književnosti iz Subotice. I bilo bi dobro znati šta misle u Starom Bečeju o pesniku Jožefu Papu? U kakvom su stadijumu odnosi između Mladena Leskovca i Novog Sada? Da ne nabrajam dalje imena, kad bi se htelo, bilo bi dosta toga da se učini.

Zatvoren u slobodu

Kako vreme prolazi, a prolazi sve brže, sve češće se borim sa svojim uspomenama. Na taj način pokušavam da se oduprem u današnje vreme toliko metodičnom prisvajanju sećanja. Svakodnevno čujem uputstva: lične uspomene su štetne i varljive. Organizuju se veliki narodni zborovi/sabori/mitinzi na kojima ugledni govornici najavljuju: oni će preuzeti na sebe breme odgovornost i obezbediti dnevno-aktuelno i nepogrešivo sećanje. Nova parola glasi: sumnjiv je svaki poduhvat interpretacije lične sudbine, više ne dolazi u obzir lični ton u govoru, toplo se preporučuje poverenje u vođe. Aplaudirati i smazati porcije ovčijih paprikaša na stranačkim piknicima. Najbolji, najbogatiji i najizdašniji festivali piva se organizuju u predizbornim kampanjama, kao u romanima Kalmana Miksata. Okačiti značku o rever, mahati mahnito zastavama i skandirati: „naval´te Mađari”. Hoće da nas ubede u to da će nam najbolje biti ako se sami, dobrovoljno odreknemo svojih ličnih sudbina i da se zatvorimo u slobodu koju nam oni nude. Da je kojim slučajem živ Maraijev građanin, on bi sad, umesto uljudnog pozdrava, držeći do sebe, s indignacijom odbacio tu slobodu.

Kolektivna fantazmagorija

Apropo, izbori! Uoči poslednjih izbora bulevarska štampa je bila prepuna imena oligarha Miškovića. Hapšenja! Policajci! Specijalci! Terenska vozila! Direktori, šefovi policije! Spektakularno pritvaranje! Niko ne može da bude jači od države! – ponavljali su samosvesni političari. Masa je zdušno aplaudirala, bila je presrećna, konačno je kucnuo čas istine i pravde. Radovala se zamišljenim skalpovima, kao malo dete. Sad je, pak, muk, mrtva tišina, obični građanin pomišlja da je ganjao fatamorganu.

Zračak nade?

Već mesecima sa strepnjom pomišljam na Ukrajinu. Čitam jutros novine i posle prvih stranica pomišljam da možda još ima neke nade! OEBS je objavila nacrt plana rešenja ukrajinske krize koji su sukobljene strane prihvatile. Proklamovani prekid vatre se, međutim, i dalje krši. Pretpostavimo da će oružje stvarno umuknuti, pretpostavimo da će se smisliti neko privremeno rešenje – ali šta posle? U istočnoj i u srednjeistočnoj Evropi – a ovde ubrajam i Balkan – etničke napetosti su i dalje preteće. Ugasi se vatra, ali žar nastavlja da tinja.

Povuci-potegni oko Vojvodine

I dalje traju naganjanja stranaka oko Vojvodine. Čujem i obećanja tipa „biće boljeg života” u Vojvodini ako se formira koncentraciona vlada. Bože, samo da nam to ne obećavaju! Cene usput rastu, smanjuju se penzije i plate u javnom sektoru (plate lekara, pedagoga), pritegnemo kaiš, jednom, dvaput, triput, nema veze, ali sve je teže podneti svakodnevni život, dok se jesen primiče. Šta će doneti zima, i šta – posle nje – proleće?

Trijanon će nam doći glave

Jednog dana ovaj Trijanon će nam doći glave, citira Marai smrtno bolesnog Kostolanjija. Ko zna? Ali, sitničavim borbama za vlast, razvodnjenim patriotizmom ne treba da požurujemo svoju smrt.

septembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!