LASLO VEGEL: Promenjene uloge

22 Feb 2013

Političari se rukuju, u pozadini sevaju noževi

Pružene ruke i noževi

Prelistavam budimpeštanske novine, čitam izveštaje i komentare o novim prebijanjima Mađara u Bačkoj. Mnogi se raspituju o pozadini tih događaja, postavljaju pitanja, interesuju ih detalji, ali ja mogu da im kažem samo ono što sam pročitao u novinama. Jedno je, ipak, posve izvesno: ekstremisti su se ponovo osilili. Vlast se ustručava da im se suprotstavi, naime, nacionalna desnica ne želi da se nađe u konfliktu sa ekstremnom desnicom. Moji poznanici klimaju glavom – jeste, poznate su im ovakve situacije. Najveći je paradoks, međutim, da usred svega toga mađarska i srpska vlada neguju do sad neviđeno dobre odnose, što se može samo iskreno pozdraviti. Manje je već srećna okolnost to što se događaji odvijaju na dve ravni. Političari se rukuju, u pozadini pak sevaju noževi. Ovo stanje traje već, s manjim ili većim intenzitetom, više od jedne decenije. Za vreme Miloševića država je odredila granice šovinizma, dok danas država samo koketuje s nacionalistima, svesna da nema vlast nad njima. Previše često snishodljivo podvija rep pred njima, i tek ponekad se usuđuje, odmahujući glavom, da kaže: ne budite tako nevaljali! U mađarskoj manjinskoj zajednici gotovo da i nema pitanja oko kojeg su se iskristalisali tako jedinstveni stavovi. Svako na svoj način, shodno sistemu vrednosti koji zastupa, obični ljudi iz naroda, političari i intelektualci, zgroženi su ovim prebijanjima koja ostavljaju za sobom duboke psihološke posledice. Ponižavajuće i nehumano! Međutim, čini se da su sve dobre namere uzaludne. Možda je posledica ovog osećanja bespomoćnosti i to što vojvođanski Mađari s vremena na vreme skoknu u Budimpeštu da demonstriraju za vladu i protiv opozicije, međutim, toliko hrabrosti nemaju da izađu na trgove i da demonstriraju protiv domaćeg nasilništva – i pri tom ne mislim samo na siledžijstvo ispoljavano nad pripadnicima raznih nacionalnih manjina. A možda oni najbolje znaju da je lako demonstrativno podržavati vladu, a da je krajnje rizično dići glas protiv nje.

Građanski mazohizam

Po povratku u zemlju pokušavam da se razaznam, da se orijentišem u džungli ovdašnjih događaja. Lako zalutam, jer sve blista u novim bojama, mada je, uistinu, sve po starom. Među one stvari koje su za mene novost, spada i izjava Vesne Pešić u jednoj talk-show emisiji televizije B92, po kojoj je „građanska Srbija” pretrpela poraz i da joj zbog toga nema druge nego da podrži aktuelnu vladu koja pokazuje spremnost da premosti sve traumatičnije kosovsko pitanje. Nema sumnje da se aktuelni premijer, Ivica Dačić, pokazao mnogo fleksibilnijim nego dojučerašnji ministar za inostrane poslove Vuk Jeremić. Uloge su groteskno zamenjene: prvi čovek Socijalističke partije Srbije kao da ostvaruje program Demokratske stranke, a kao da je jučerašnji ministar za inostrane poslove iz redova Demokratske stranke zastupao program prekjučerašnje Socijalističke partije Srbije. Najradije bih ovu pojavu nazvao lukavstvom istorije. Ne vidim ovome kraj, ništa se ne može predvideti, ali verujem da je još rano sahranjivati građansku Srbiju. Jedan deo beogradske elite je, doduše, zaista zapao u ćorsokak, i u tome moram da se složim sa Vesnom Pešić. Ovaj „građanski mazohizam” je, dakle, u tom uskom krugu, opravdan. Samo, valja reći i ovo: kosovsko pitanje ne treba rešavati u Briselu, nego u Srbiji i baš zbog toga ne bismo smeli smetnuti s uma upozorenje Slaviše Orlovića da, ukoliko ova vlada zaista želi trajno rešenje, mora iskreno da otkrije svoje karte pred građanima. Osim toga, bio bi neophodan i jedan novi društveni dijalog!

Nekultura je vrlina

Pre nekoliko godina, otvarajući Sterijino pozorje, ukazao sam na značaj kulture. A beogradski sajam knjiga otvorio sam s rečenicom da su nam knjige bar toliko potrebne kao Evropska unija. Vodeće ličnosti javnog života sve energičnije naglašavaju koliko je značajno pridruživanje zemlje evropskim integracijama, međutim, kultura dospeva u sve bezizgledniji položaj. Nije reč samo o tome koliko se iz državnog budžeta izdvaja za kulturu, nego i o tome kakve vrednosti ovo društvo zastupa. Budemo li ovako napredovali, uskoro ćemo svakog čoveka koji uzme knjigu u ruku proglasiti “retardom”, a potom ćemo se čuditi da sve snažnijoj ekspanziji nasilja na ulicama i primitivizma u politici. Još malo pa ćemo se stideti svoje kulture, a nekultura će biti vrlina. Čitam pre nekoliko dana da su poneki vodeći beogradski političari obedovali i ćaskali u jednom otmenom restoranu sa Mišom Bananom (koga štampa jednoznačno svrstava među mafijaše), ali još nisam čuo da se makar igrom slučaja neki od njih ručavaju ili večeraju s nekim značajnim umetnikom. Video sam, doduše, kako neki vodeći političari, kao opčinjeni, zure u turbo-folk pevačicu koja na podijumu vrcka zamašnim guzovima, ali nema informacija da je pročitao neki novi, moderni roman. Možda je pređašnje, u suštini, duboko ljudsko, ali je – nedovoljno. Baš zato me raduje što su ovih dana mnogi podsetili na jednu Čerčilovu opasku. U jeku Drugog svetskog rata generali su namerili da smanje izdatke za kulturu, na šta je Čerčil postavio pitanje: „Ali, gospodo, za šta se onda borimo?” Ta rečenica je svuda aktuelna, ali u manjinskoj zajednici naročito, jer bez kulture identitet je neodrživ – jedini pojas za spasavanje manjine jeste kultura. Sve ostalo je prazno političko naklapanje.

Ono na šta se teško navikavamo

Na platou ispred železničke stanice dvojica mladih Engleza se, očito, teško snalaze među autobusima sa novim, ćiriličnim natpisima. Mladi su, pomišljam, imaju vremena da se naviknu i na to. U autobusu, inače, mlađim putnicima i nadalje ne pada na pamet da prepuste mesto za sedenje starijima, mnogi glasno psuju, vozač često vehementno nagazi kočnice. I mogao bih još da nabrajam neprijatnosti na koje se, ovako mator, teško navikavam. Srećom, mladi Englezi ne moraju da se na duge staze prilagođavaju ovdašnjim okolnostima. Začas su doneli odluku, nastaviće put vozom prema jugu, za Beograd. Možda tamo još ima latiničnih natpisa.

februar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!