LASLO VEGEL: Prokletstvo zagrljaja, cena poljupca

16 Mar 2013

Sterilno taktiziranje, umišljenost i monotona retorika

Titovska vremena kao burleska

Pre nekoliko dana, na sastanku kružoka saradnika nekadašnjeg nezavisnog nedeljnika Naplo, nisam govorio, zapravo, o aktuelnoj situaciji mađarske štampe u Vojvodini, s obzirom na to da sam se od nje u poslednje vreme prilično udaljio. Na kraju krajeva, svaka zajednica ima štampu kakvu zaslužuje. Ili kakvu ume da izbori za sebe. Čelnici kulturnih institucija i duhovnih radionica, finansiranih iz budžeta, vodeći intelektualci mađarske univerzitetske elite – ćute. Sudeći po tome, zadovoljni su sadašnjim stanjem stvari. Ako je pak većina zadovoljna pluralizmom koji je trenutno na sceni, ako je zadovoljna demokratijom unutar manjinske zajednice, zašto uopšte trošiti reči? Na pomenutoj večeri kružoka nekadašnjih saradnika Naploa, oglasio sam se o nekim stvarima, kako eventualni budući istraživači ne bi pomislili da je ovde vladala savršena jednoglasnost. Ali, govorio sam i zbog toga, jer verujem da bismo mogli i bolje, i drugačije. I pritom nisam podsećao na stvari koje su se događale proteklih nekoliko meseci, nego na prilike iz ranijih razdoblja – već i zbog toga što se poslednjih nekoliko nedelja, meseci, nije dogodilo, zapravo, ništa novo, nikakvih promena nije bilo. Više nemam ni malo snage da čitam iste one tekstove koje sam čitao juče. A i zašto bih to činio? Počinjem da se približavam onoj skupini od desetina i desetina hiljada Mađara koji su se odrekli „užitka” čitanja partijske štampe. Iz bezmalo jednogodišnje perspektive menja se karakter uspomena. Tada sam se zbog svega toga zdravo jedio, sad se pak one ređaju kao priče stvorene za Hrabalovo pero. Kakve su samo krasne, ljupke svetove nagoveštavali tupoglavi intervjui u kojima je novinar svojim pitanjima podilazio političaru? U kojima novinar hvali političara, a političar hvali samoga sebe. Sve je izgledalo jednostavno, i prosto, kao ljubav u svetu opereta. Ređali su se politički happy-endi dok se u pozadini povlačila nakaradna posleratna stvarnost. O ovom ili onom aktuelnom političaru napravljeno je više foto-portreta nego, svojevremeno, o Josipu Brozu Titu. Nije reč ni o kakvoj nostalgiji za titovskim vremenima, nego se titovska vremena ponavljaju kao burleska. Već i nevelika vremenska distanca čini komičnom tu neprijatnu blisku prošlost. Predviđam, jer mogu lako da zamislim, da će jedan budući dramski pisac napisati komediju o stvarima nad kojima se moji savremenici i ja danas zgražavamo. A budući gledaoci će se odlično zabavljati, jer će verovati da gledaju, ili čitaju, izmišljotine dramskih pisaca.

Ljubav

Prodaje mimoze na ulici. Kaže da joj mimoze šalje sin iz Tivta. „Moj pokojni muž je mnogo pio” – kaže setno. „Inače, Miladin je mrzeo cveće, a ja sam ludovala za cvećem od kako znam za sebe. Kad god bi se preterano napio, pobacao bi, porazbijao sve moje brižno čuvane saksije. U sestrinoj bašti sam, krišom, gajila cveće i prodavala bukete na pijaci” – rekla je i, sa suzama u očima, dodala: „Inače je i tu prokletu rakiju plaćao novcem koji sam ja s mukom zarađivala na cveću. Ali, šta sam mogla? Volela sam ga. Često odlazim na groblje, ali mu nikad ne nosim cveće na grob.”

Cena nacionalnih poljubaca

Na desetu godišnjicu ubistva Zorana Đinđića političari evociraju uspomene na nekadašnjeg premijera. I na beogradske demonstracije, one devetomartovske, iz 1991. godine. To je zapravo i sve što je od toga ostalo: uspomene, sećanja. Nema ni reči o Velikom Nacionalnom Pomirenju koji je proklamovala Demokratska stranka, ne pominju se skupi nacionalni poljupci razmenjeni sa Ivicom Dačićem.

I šta – ko je sad odgovoran?

Pre dvadesetak godina u javnom životu vojvođanske mađarske manjinske zajednice bio je pravi šlager grditi, proklinjati „pozicionirane intelektualce”. Oni su bili žrtveni jarci i zbog toga što je u titovskom razdoblju opadala brojnost mađarskog življa u Vojvodini. A onda je naglo nastao muk. Sad je broj Mađara u još većem opadanju, ali je „pozicinirane intelektualce” dozvoljeno samo hvaliti. Šta se desilo? Da nije možda reč samo o borbi za vlast? Nova „pozicionirana” intelektualna elita je zbacila sa „pozocija” staru elitu i naprosto je zaboravila svoje nekadašnje borbene parole?!

Remek-dela i masovna demokratija

„Zamarala me je tolika količina originalnosti” – napisao je Deže Kostolanji čitajući Uliksa, čuveno delo Džemsa Džojsa. Nije odmakao dalje od 179. stranice, pa je radije odložio knjigu. To je još uvek bolji slučaj. Sreo sam malo ljudi koji su ovaj Džijsov roman zaista pročitali do poslednjeg pasusa, ali sa još manje onih koji su priznali da su odustali. Kostolanji spada među velike izuzetke. Međutim, danas važi pravilo da hvalimo ono što nismo pročitali, i da grdimo ono u šta smo, eventualno, tek zavirili. Postala su zamorna remek-dela koja previše nalikuju jedno na drugo. Bojim se da se moderni tekst uniformisao. Sve češće odlažem ovakva remek-dela i pri tom se uvek setim Kostolanjija. Iza monotonije remek-dela, naime, uzalud tražim ličnost. Ili možda habitus uopšte nije ni potreban, s obzirom na to da se masovna demokratija „uselila” u književnost. Narod čita bestselere, a kulturna elita koja je na državnom budžetu, najradije bi „uselila” pisce u kule od slonovače. Da se ne bave prljavom svakodnevnicom onako kako je to činio Balzak, štaviše, da batale i pisanje o borbi za vlast, onako, kako je o tome pisao, recimo, Šekspir, niti da u sudbini vide (i) politiku, kao što su to videli antički grčki dramski pisci. Neka pišu o čudesnom ili egzotičnom svetu kule od slonovače, o bolu i o mukama samotničke duše, koje se tek onako, ničim izazvane, ušunjavaju u duše.

Tajna Vučićeve popularnosti

Prema mom mišljenju tajna Vučićeve popularnosti je u bezmalo desetogodišnjoj političkoj neodlučnosti ostalih političara, u njihovom sterilnom taktiziranju, umišljenosti i monotonoj retorici.

mart 2013.
(preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!