LASLO VEGEL: Proćerdani

01 Jul 2010

Društvo je, ogrezlo u velikom patriotizmu, zaboravilo na svakodnevnu solidarnost, u dušama građana gomila se bes, i taj tihi bes ih razara iznutra, kao otrov

Majstor je u žalosti, i primaš je u žalosti

Kao svuda u nekadašnjoj Jugoslaviji, pa tako i u Srbiji, štaviše, i među vojvođanskim Mađarima, rasplamsale su se rasprave o Titovoj ulozi. Ove polemike zapravo već odavno tinjaju, ali od 1990. godine sve više se ispoljavaju i u javnosti, premda su mogućnosti objektivnog prosuđivanja još uvek veoma daleko. Najveću prepreku čine aktuelni i hronični unutrašnjopolitički sukobi, jer – kako bi se reklo – ipak je prošlost dete sadašnjosti. Sa tim u vezi, valjda nikad neću zaboraviti onog mađarskog seljaka iz srednje Bačke koji je, pokazavši kvrgavim prstom žuljave ruke na uvodnik našeg dnevog lista, zamerio nama, mastiljarima, što pišemo gluposti. Jer, rekao je, on je za Titovo vreme kupio kombajn, nov-novcati traktor, podigao kuću i iškolovao decu. I još je stigao da vidi i more. A sad kombajn propada, jedva pronalazi rezervne delove za traktor, i ozbiljno je zabrinut za budućnost unučadi. A uvodnik koji ga je najedio, između ostalog, govori i o tome, da je Tito korumpirao vojvođanske Mađare socijalizmom blagostanja. Premda nisam ja bio autor ominoznog uvodnika, ipak sam se našao u neprilici pred običnim čovekom koji, kako se ispostavilo, nikad nije bio član partije, i uvek je sa svoje dve ruke zarađivao hleb svagdašnji za svoju porodicu. Ni sad nisam siguran šta je trebalo da mu odgovorim. Valjda ne to da je Josip Broz Tito i njegov socijalizam korumpirao i njega? Ljudi su još živi, živo je još i sećanje na to doba. Doživljaji se, naravno, razlikuju. A razlikuju se i tačke gledišta. Interpretacije doživljaja se pak razlikuju zavisno od socijalnog položaja, od političkog opredeljenja pojedinca, njegovog trenutnog društvenog statusa. Pa je razumljivo što je drugačije reagovao mađarski seljak i da je drugačijeg mišljenja današnji manjinski političar. O korumpiranju mađarskog življa u Vojvodini drugačije razmišlja mađarska sirotinja, a drugačije mađarski kapitalisti, ili inteligencija tog kapitalističkog sloja. Sirotinja još nema svoju inteligenciju, ona je osuđena na ćutanje. Drugačije razmišljaju o svemu tome oni koji su u to vreme pretrpeli teške atricitete, kojima su neki od najbližih završili žvot u masovnim grobnicama koje su im partizani iskopali. Kako je sve to moguće svesti pod nekakav zajednički imenitelj, ili postaviti u istu ravan? Formiranje objektivnog suda sprečava i to što je dobar deo nekadašnjih Titovih obožavalaca u međuvremenu preleteo u tabor antititoista, a time njihova svedočenja gube na kredibilitetu. Da li treba nabrajati velike istorijske lomove? Mlade generacije uče istoriju iz udžbenika u kojima je heroj Draža Mihajlović, a ne Tito. Kad se osvrnem na poslednjih šezdeset godina, sa ne malim zaprepašćenjem vidim da je svaka generacija učila iz različitih udžbenika – tako da i nije čudno što među generacijama nema mnogo razumevanja. Uz to je i sam titoizam imao različite periode, podržavao je drugačiji sistem vrednosti u pedesetim, a opet drugačiji u šezdesetim godinama, na primer. Na tom polju vlada (takođe) potpuni haos, što dobro ilustruje priča koju sam nedavno čuo. Prvomajski praznik 1980. godine, u ljubljanskom kliničkom centru lekari se bore za Titov život, nastupaju, međutim, sve teže komplikacije, narod sa zabrinutošću prati razvoj događaja, svi osluškuju vesti, svi slute da nema pomoći, ali se potajno ipak nadaju. Budući da je praznik, neradni dan, poznati, imućni majstor za kaljave peći svraća s društvom u renomiranu kafanu varošice. U ćošku šćućuren snuždeni orkestar. Gospodin majstor je dobro raspoložen, rado bi i zapevao, pa mahne muzičarima da mu sviraju. Primaš se usteže, ne svira nam se, kaže, Starome nije dobro. Gospodin majstor klimne glavom, da, poznato mu je, kaže sneveseljen, prati i on šta se dešava, na žalost, nema ohrabrujućih vesti što se zdravlja druga Tita tiče, pa zato i moli primaša, da samo tiho, sasvim tiho, tek prebirajući prstom po žicama, odsvira, njemu na uho, onu pesmu… Tamo gde huče četiri reke. Primaš bez reči uzima violinu, odlaže gudalo i sam, bez orkestra, prebirući vrhom prsta po žicama, odsvira majstoru na uho poznatu iredentističku pesmu. Ožalošćeni gosti bez reči slušaju. Velik je čovek bio Stari, zaključuje majstor s prizvukom punim priznanja posle tridest godina – ponovo je u žalosti, nedavno je sahranio ženu.

Proćerdana generacija

Okupili smo se pre nekoliko dana na pedesetu godišnjicu mature, mi, koji smo 1960. završili gimnaziju. Iz nekadašnjeg razreda već devotoro nije više među živima, konstatujemo ozbiljno klimajući glavom, a nekima se izgubio trag, ne možemo da ih pronađemo nigde u Evropi. Nema više ni naših profesora. Ono što je za mene neobično, niko od nas ne kudi prošlost čije su nas iluzije zavele. Razgovaramo o njoj smireno, hladne glave. Prisećamo se naših profesora, onih koje smo voleli, ali i onih koje nismo voleli. Proćerdana generacija, pisao samo o svojim ispisnicima koji su krajem pedesetih postali punoletni, i potom maturirali. Naši očevi – bez sumnje s najboljim namerama – zatajali su od nas prošlost i stvorili za nas nove iluzije u koje, posve verovatno, oni sami nisu verovali. Mi smo bili prvi koji smo naivno verovali u njih, i mi smo bili prvi koji su se razočarali. Tako nam je u tome prošla i mladost, čije breme do dan danas, sve se zlopateći, teglimo na grbači.

O čemu pričamo i o čemu sanjamo?

Na kasi samoposluge sredovečni čovek brižljivo pakuje u torbu kupljene stvari. I pri tom mrmlja sebi u bradu. Ako dobro razumem, meditira o svakodnevnom rastu cena, o tome da je javni život skandalozan, da se rukovodoci bogate. Pominje imena i afere, vidi se da je dobro obavešten. Strpavši stvari u torbu, okrene se prema meni. Jesam li u pravu, gospodine – pita, naglašavajući svaku reč. Klimnem povrdno glavom, nije rekao ništa novo. Sve češće susrećem takve ljude, koji razgovaraju, raspravljaju sa samim sobom, žale se, ali znaju da nema ko da ih sasluša. Demokratija je učinila ljude, a i mase, usamljenima. Društvo je, ogrezlo u velikom patriotizmu, zaboravilo na svakodnevnu solidarnost, u dušama građana gomila se bes, i taj tihi bes ih razara iznutra, kao otrov. Boreći se za hleb svadašnji, sanjaju o redu. Rekavši: red je duša svega. Sanjaju sigurnost, izvesnost. I šta rađa taj san? Slobodu ili pak – diktaturu? Jer u ovakvim slučajevima se dešava da baš žudnja za redom ispostavlja iluziju poslednje šanse – diktaturu.

(jun 2010.)
Preveo: Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!