LASLO VEGEL: Priča Elija Vizela

15 Jul 2016

Sve češće demonstracije za slobodu medija

Priča Elija Vizela

U obližnjem kafeu nekoliko studenata komentariše dnevne događaje. U Novom Sadu su pred zgradom vojvođanske televizije građani demonstrirali za slobodu medija. Jedni su druge sokolili, jer su imali osećaj da su u prilici da se oglase u javnosti. Vredelo je, govorili su, bez obzira na to što političari neće čuti njihove reči. Ovi mladići, nisu imali više od dvadeset i dve godine, bili su srećni nekoliko časova. U Hemingvejevim romanima sam čitao o ovoj vrsti kratkoročne sreće. Možda će baš uspomenu na ove časove poneti sa sobom, kad budu diplomirali i s vandrokaškim štapom otići iz zemlje. Jer u daljem razgovoru su načeli i ovu temu – nema se šta čekati, iseliće se, ovde ih čeka samo nipodaštavanje. Svaki pojedini mlad čovek koji odlazi odavde, neprocenjiv je gubitak za zemlju, bez obzira na to što nam se čini da ova okolnost ni malo ne zabrinjava ovdašnje političare. Kao svedoku radosti i eventualnog razočarenja ovih mladića, prisetio sam se priče nedavno preminulog Elija Vizela. Jedan mladić je odlučio da pomogne obespravljenim ljudima, pričao je Vizel, pa je odlučio da se bori za njihova prava. Završio je studije prava i preselio se u grad u kojem su ljudska prava bila upadljivo gažena. Prionuo je na posao, držao predavanja, objasnio je ljudima koja sve prava imaju, a oni su ga slušali s oduševljenjem. Vreme je prolazilo, ali njihova situacija se nije menjala. Ljudi su gubili entuzijazam, naposletku su počeli da izbegavaju tog mladog čoveka. Jedan prijatelj ga je upitao: zašto držiš i nadalje ta predavanja o ljudskim pravima, kad te više niko ne sluša? Mladić mu je ovako odgovorio: u početku je držao govore, jer se nadao da će građani postati slični njemu. A sad ustrajava na tome, da ne bi on sam postao sličan ovim građanima. Možda se takve misli motaju i u glavama (i) onih mladih ljudi koji su naumili da odu. Jedno je, međutim, sigurno – sve češće se oglašavaju. Posle Novog Sada, nedavno i u Subotici. Prema informacijama koje sam video na internetu, ispred sedišta Mađarskog nacionalnog saveta mahom mladi ljudi demonstriraju za slobodu štampe. Okupili su se i udružili mladi civili, glumci i novinari. Ali ne mogu da se načudim odsustvu mladih pisaca. Ili na njih niko i ne pomišlja? Velika je greška ako ih ne uzimaju ozbiljno i ako ih ne pozovu da im se pridruže.

Vojvodina, posle smene vlasti

Juče posle podne u jednom povećem društvu ručali smo u nekoj čardi na Dunavu. Razgovor se poveo o promeni vojvođanske vlade. Mene ne zabrinjava poraz ili pobeda ove ili ona partije, već onih petnaestak godina koje smo ovde proćerdali. Imam osećaj da se sve više udaljavam od događaja i da se nadam samo tome, da mi se neće desiti i gore stvari. Moj srpski izdavač (Akademska knjiga) konkurisao je poslednje dve ili tri godine kod odgovarajućih pokrajinskih fondova tražeći podršku u finansiranju štampanja mojih knjiga Neoplanta, ili Obećana zemlja i Balkanska lepotica, ili Šlemilovo kopile. Međutim, komisije pokrajinskog sekretarijata za kulturu nisu nalazile za shodno da podrže ni jednu, ni drugu knjigu, smatrajući da nisu vredne podrške. Primio sam to k znanju. A onda, na nivou grada, trijumfalno su pobedili naprednjaci. Kakva balkanska lepotica? Njet! Po mom mišljenju, jedna partija je šija, a druga vrat. O tome nema ni govora! Primam i to k znanju. Srećom, moj nemački izdavač drugačije reaguje. U našoj Partokratskoj Kraljevini (i) pisac mora da ima partijsku ulaznicu. U socijalizmu je ova vrsta diskvalifikacije bila obično propraćena gromkom propagandom, u kapitalizmu je ona prikrivena diskretnim auličkim velom koji obezbeđuje savršenu anonimnost. Kasno uveče prelistavam novi broj nedljenika Elet eš irodalom (Život i književnost). Vodeća tema je Brexit. Između redova se pomalja pitanje: šta će biti s Mađarskom? Janoš Lazar, ministar zadužen za organizaciju predsedništva vlade, i potpredsednik Fidesa, apsolutno vladajuće stranke, izjavio je: ne bi baš laka srca glasao opet za članstvo u Uniji. Evropska unija nije sposobna da odbrani evropske vrednosti i interese. Slično je govorio i Zoltan Kovač, portparol mađarske vlade. I sad razumišljam o tome, šta li na to kaže Viktor Orban? Na internetu nailazim na fotografiju pesnika Lajoša Parti-Nađa. U potpisu slike stoji: “Moju domovinu trenutno okoreli zlotvori, nemilosrdni, bezdušni razbojnici nastoje da otrgnu od Evrope, na čelu s jednim mahnitim i po živote opasnim spasiteljem nacije”. U odnosu na ovo, vojvođanske mađarske rasprave deluju kao bezazlene porodične razmirice. S ovakvim, krajnje kritičnim stavom, Parti-Nađ nije jedini. Pisac Pal Zavada još pre nekoliko godina je ovako govorio o situaciji u matičnoj zemlji: “Jačaju ekstremistički pokreti, poprimaju krajnje zabrinjavajuće razmere, i izazivaju već i na rasističkim osnovama počinjena ubistva. Ali umesto da je ova trauma delovala kao otrežnjavajući šok, sve više uzima maha i osvaja sve veći prostor ksenofobija, zatvorenost, optužujuća sumnjičavost, žigosanje žrtvenih jaraca. Ali i u svakom drugom pogledu sve više nalikujemo na onu autokratiju istočno od nas.” S obzirom na to da o tome mediji nisu izvestili, ipak bih bio radoznao, da li je Zavada sve to rekao i na Domboš-festivalu u Malom Iđošu. O čemu su govorili vojvođanski mađarski pisci o vojvođankoj mađarskoj situaciji? Da li postoji, na primer, Mađarska Manjinska Autokratija? Ne, sva je prilika da na postoji. Na Dombošu mir i spokojstvo, štampa izveštava da su vođeni prijateljski razgovori, u atmosferi uzajamnog poverenja i razumevanja. Samo su vremenske prognoze zloslutne, predviđaju tešku noć, mada na nebu nema oblaka. Oko dva posle ponoći ipak su sevnule munje, zagrmeli gromovi, zatim sam zapao u dubok san, međutim, rano ujutro – evo, već drugo jutro za redom, budim se s grčevitom glavoboljom. Nisam raspoložen da nastavljam pisanje Postkomunističkog mirakula, imam osećaj da još imam vremena, jer se u Istočno-srednjoj Evropi previše odužilo polovično postkomunističko razdoblje. Tranzicija je formalno okončana, međutim, nismo u stanju da se oslobodimo jezivog tereta autoritarne prošlosti. Na ovoj vrućini radije čitam, nego što pišem. Prelistavam Maraijev inspirativni esej o dnevniku Žila Renara: “Svaki dnevnik je bekstvo”, beleži Marai. Nema sumnje da pod tim podrazumeva i sebe. Marai misli da Renar “neprestano hoće da govori o ´životu´, i život se pod njegovom rukom beznadežno pretvara u slovo”. Pred mojim očima nestaje život, ali ostaju rečenice.

juli 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!