LASLO VEGEL: Pravo jačeg i ljudsko dostojanstvo

18 May 2014

Gubitak duše

Oni koji nemaju nikakvu zaštitu…

Prijatelji iz kružoka Naplo prosleđuju mi vest, a potom ona stiže i iz drugih izvora, da su u Budimpešti na Trgu Lajoša Košuta, ispred zdanja mađarskog parlamenta, demonstranti sa ekstremne desnice izvređali, nazvali izdajnikom i ispljuvali Ištvana Pastora, predsednika Saveza vojvođanskih Mađara. Ne moram ni da kažem, politička klasa energično protestuje, i to s punim pravom. Međutim, pada u oči da su protesti bili mnogo uzdržaniji u slučajevima kad su prebijani Mađari u Bačkoj. Na internetu i sad može bilo ko da vidi jezive fotografije pojedinih žrtava tih prebijanja, i te žrtve će do kraja života snositi posledice ovih atrociteta. Nadležni ih ne uzimaju tako energično u zaštitu. Mnogi i za to imaju objašnjenja, međutim, za mene je svaka pojedina žrtva jednako važna. Ne pravim razliku među njima. Moja empatija je na strani onih koji su nezaštićeni, o kojima niko ne brine, na strani onih koji su svakodnevno ponižavani. Naravno, ovu vest i ja primam s konsternacijom, ni s manjom, ni s većom, nego onu kad su mađarski mladići iz istih ovih esktremističkih krugova u Starom Bečeju pretukli mladog pisca Čabu Segija. Pitam se, prisetivši se tog događaja, zašto vojvođanska mađarska poitička elita nije onako energično reagovala kao sad, u slučaju Ištvana Pastora. Jer, sasvim je moguće, da smo na vreme adekvatno reagovali na brutalnost u javnom životu, do svega toga ne bi ni došlo. Ili bi nam bar savest bila mirna. U vezi sa tim nameću mi se rečenice nemačkog evangelističkog sveštenika Martina Nimelera: „Prvo su nacisti odveli komuniste, nisam ni reč rekao, jer nisam bio komunista. Kad su pokupili i odveli članove radničkih sindiakta, ćutao sam, jer nisam bio sindikalac. Kad su strpali u zatvor socijaliste, nisam se bunio, jer nisam bio socijalista. Kad su pokupili i odveli sve Jevreje, ćutao sam, jer nisam bio Jevrejin. Kad su odveli mene, nije ostalo nikog da protestuje.” Bojim se da je incident na Košutovom trgu grozan, ali da je još groznije ono što se iza njega krije – a to je krajnje razuzdana ekspanzija brutalnog jezika. U javnom životu ljudi se olako optužuju međusobno za veleizdaju, ostale grube, po ljudsko dostojanstvo uvredljive izraze da i ne pominjem. Mora se priznati da su tome glavni krivci političari. Nasilje se nikad ne rađa na ulici, već u čvorištima vlasti. Kakav je jezik vlasti, takvo je i ponašanje ulice, takva je pesnica rulje i karakter pljuvačke. Dosta sam pisao o tome u poslednje vreme, ali sam još pre deset godina, tačnije, kad su ulična prebijanja Mađara bila vrlo česta, bio sam slobodan primetiti da se prvo prebijaju mađarski mladići, a da će onda prevladati na svim nivoima pravo jačeg. I to se i dogodilo. Novi Sad je, na primer, postao jedan od najmanje bezbednih gradova u Srbiji. Televizijski dnevnici počinju da liče na kriminalističke hronike. Nipodoštavanje ljudskog dostojanstva počelo je ponižavanjem onih koji drugačije misle, i nastavilo se grubim etiketiranjem zvaničnih ličnosti. Na tom putu nema zaustavljanja. Često sam citirao i Volterovu dostojanstvenu rečenicu. Veliki francuski filozof je svom oponentu rekao: „Ja se ne slažem niti s jednom rieči koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.” Ova rečenica je temelj demokratske kulture. Onaj ko to prenebregne, otvara Pandorinu kutiju. Međutim, i ova sloboda ima granice. Pravo moje pesnice je ograničeno nosem drugog čoveka, pisao je jedan engleski liberalni mislilac. U tom smislu, granica slobode izražavanja mišljenja jeste dostojantvo drugog čoveka, njegova sigurnost, poštovanje protivnika. To bi bila pouka koju bi trebalo izvući iz incidenta na Košutovom trgu. Da, moramo naučiti da živimo sa slobodom.

Nemoćna Evropa

Pripremam se za regionalnu konferenciju srpskog PEN-centra, u Herceg Novom skiciram svoj prilog. Blisku budućnost Evrope vidim sve mračnijom. Brisel me neodoljivo asocira na Kafkin Zamak. Posve je moguće, razmišljam, da ti velečinovnici iz zamka s najboljim namerama izgrađuju jedan skelet bez kojeg je jedinstvena Evropa nezamisliva, međutim, meni on izgleda kao skelet neke betonske zgradurine u kojoj nema soba pogodnih za stanovanje. Nacionalne države uzvraćaju udarac Evropskoj uniji, poigravaju se sa njom, kao mačka s mišem. Možda jedinstvena Evropa više nikom nije potrebna, ona je dobra samo za nacionalne političare da bi za svaki propust, za svaki neuspeh okrivili Evropsku uniju. Evropska unija je izrasla u glavnog žrtvenog jarca. Ja, međutim, u njoj ne vidim žrtvenog jarca, ja joj zameram što je nemoćna. Jedna nemoćna organizacija ne može da bude žrtveni jarac, jer ne može da počini nikakvo zlo, istina, ni dobro. Političari-birokrate su dotle gradili jedinstvo Evrope, dok Evropa konačno nije izgubila dušu. A duša, i duhovnost, sad bi bile najpotrebnije. Sad bi trebalo upozoriti onako kao što je svojevremeno upozoravao Tomas Man: „Evropo, pazi!” Posvuda jačaju ekstremistički pokreti, sve je više neuralgičnih tačaka, Ukrajina je samo jedna od mnogih.

maj 2014.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!