LASLO VEGEL: Povratak prošlosti

18 Jul 2015

U pozadini svakog patritozma je rat; zato ja i nisam patriota

Mase farizeja

Poučna primedba Žila Renara: „Sveti Andreja, razapet na krst, dva dana je još držao propovedi pred masom od dvadesetak hiljada ljudi. Svi ga, kao opčinjeni, slušaju, ali nikome ne pada na pamet da ga oslobodi muka.”

Patriotske televizije prolaze i kroz iglene uši

Sve više me privlače dnevnici pisaca, rado ih čitam, naročito dnevnike „neprijatnih” pisaca, kao što su Gombrovič ili Marai. Zanimaju me prvenstveno zbog toga što nude uvid u dušu epohe od koje se književnost sve više distancira. Pisac dnevnika je sklon da izbrblja sopstvene rane, čak i ako je rešen da ih drži u tajnosti, uvek je subjektivan, ponekad hirovit, ali se na kraju ispostavlja da izveštava o takvim pojavama, na koje i istoričari tek jedva obraćaju pažnju. Na dušu epohe, na primer! I čitajući tako dnevničke beleške Žila Renara, iznenada se trgnem. „U pozadini svakog patritozma je rat; zato ja i nisam patriota”, beleži ovaj francuski pisac 14. jula 1899. godine. Ko je tada pomišljao na ostrašćeni rodoljubivi diskurs uoči izbijanja Prvog svetskog rata. I od tada, u svim zloslutnim vremenima, probijaju nam uši pridikama o patriotizmu. Početkom devedesetih godina bili smo toga svedoci i u nekadašnjoj Jugoslaviji. Paravojne formacije su se naoružavale a inteligencija se zaklinjala na patriotizam. Još od tada sumnjičavo dižem glavu kad god se neko razmeće svojim patriotizmom. Ali, bio je to samo početak. Potom je usledila nacija, pa zajednica. Usledila je, naime, jeziva inflacija tih pojmova. Kad god čujem reči „mi smo samo u službi zajednice”, nehotice pomišljam na vile novobogataša. Velika je šteta što su ovi inače plemeniti pojmovi poslednjih stotinu i nešto godina toliko kompromitovani. Posle svega šta može da učini tajni patriota, čovek koji skromno pomišlja na svoj narod, nego da stisnutih usana ćuti, da škrguće zubima, da sedne za sto i da ispisuje svoj dnevnik, i da – razglabajući o sitnicama (tricama i kučinama), izvesti i o tome, kako prolazi kamila kroz iglene uši. Da bi zatim uzeo u ruke Bibliju i pročitao rečenicu iz Jevanđelja po Mateji. „Lakše je kamili proći kroz iglene uši, nego bogatome da uđe u carstvo nebesko”.

Ćutanje podrške i ćutanje poricanja

I ćutanje ima bar onu težinu, koju ima reč ili pisanje. Ponekad ćutanje i nije baš najmanje bezopasan odgovor, mada se ne može ni svako ćutanje trpati u isti koš. Ima ćutanja kojim se daje podrška i saglasnost. Ništa ne može više da iritira vlast od ćutanja neslaganja, negiranja – dok je uvek spremna da široke ruke nagradi ćutanje odobravanja. Danas upravo to ćutanje – ćutanje odobravanja dominira u javnoj sferi. O ćutanju otpora, neslaganja, negiranja, pisao je Marai u svojoj knjizi Hteo sam da ćutim. I naprosto ne razumem, kako nisam na to obratio pažnju pri prvom čitanju ove knjige, iako sam se u svom životu prepunom raznih izazova često suočavao s ovom pojavom. Prepostavljam da mi je ovaj fenomen izmakao pažnji jer mi je u času pojave ove Maraijeve knjige moju pažnju zaokupila jedna njena druga poruka. U junu 2013. godine iz štampe je izašao moj roman Neoplanta ili Obećana zemlja. Malo sam bio uznemiren, jer je slika regenta Mikloša Hortija iscrtana u mom romanu umnogome odudarala od najnovijih, pozitivnih političkih ocena „života i rada” ovog diktatora. Nisam razmišljao u kontradikcijama tadašnje Mađarske, već sam nastojao da iz vlastite, manjinske perspektive osmotrim i opišem to razdoblje. I u srbobranskoj Zelenoj ulici, na rubu sela, bio sam u prilici da od komšija čujem o toj nadmenoj, prpošnoj, mađarstvujućoj retorici s kojom su pristizala peštanska gospoda, i od istih komšija sam čuo i to kao su potom kukavički bežali baš oni koji su bili najgrlatiji. Ostavili su ovdašnje Mađare koji su potom svojim životima platili njihovu bahatost, postali žrtve krvavih retorzija nove vlasti. Oni su platili cenu prazne i gospodstvujuće nacionalne patetike. Kad će matična zemlja zbog toga da se izvini vojvođanskim Mađarima? Ovo pitanje je protkano i u podtekstu romana Neoplanta ili Obećana zemlja, zbog toga sam pomalo i strpeo kao će knjiga biti prihvaćena u Mađarskoj. Istovremeno, prvih dana juna, pojavila se i Maraijeva knjiga, Hteo sam da ćutim, naravno da sam odmah i kupio do tada nepoznato delo ovog pisca. Iz Pešte se nisam odmah vratio u Novi Sad, nego sam produžio u Beč. Slušao sam vesti o nabujalim rekama, o pretećim poplavama, i iz voza sam nadomak Đera video ogromno pustošenje nadošlih vodotokova, video kako ljudi dižu odbrambene nasipe. Izvadio sam iz torbe Maraijevu knjigu i nisam je ispustio do Beča. Shvatio sam da je Marai, zapravo, krunski svedok mog romana: on je u Košicama video isto ono o čemu su pričali moji prostošni seljani. To je verovatno objašnjenje što nisam primećivao „negatorsko ćutanje” koje me je poput senke pratilo u životu. I ta senka me prati i danas, osećao sam je kao težak kamen na leđima i u jednopartijskom sistemu, a nisam se oslobodio od njenog pritiska ni do danas. Ali, po čemu je moguće prepoznati to „negatorsko ćutanje”? Ono je „glas” marginalaca, oni na taj način poručuju da se nalaze izvan vlasti i da ne žele kročiti u nju. S druge strane, „ćutanje slaganja” (odobravanja) jeste taktika onih koji se nalaze na raznim pozicijama vlasti: oni čekaju, i progovaraju tek kad postaje sasvim jasno ko će biti pobednik. I taj se igrokaz izvodi baš sad na javnoj sceni vojvođanske mađarske manjinske zajednice. Međutim, i „negatorsko ćutanje” se ipak, na neki način, oglašava. O tome sam pisao u knjizi eseja Odricanje i opstajavanje – o tom poslednjem, slamčici spasa sličnom kritičkom žargonu s kojim je inteligencija čuvala svoju autonomiju. Nastaje jedan zaseban jezik koji naznačava da čovek ne pripada sferi vlasti. Istovremno, međutim, pojavila se u meni i sumnja da će novije generacije uspeti da razreše taj žargon. Odnedavno, međutim, verujem da u mađarskoj ili u srpskoj književnosi i duhovnom životu mlađe generacije uspešno razrešavaju rebuse prošlosti, ali ne i unutar manjinske nacionalne zajednice. Ovde svaka generacija počinje da gradi sve ispočetka. Manjina se prepoznaje i po tome što gubi vlastiti kontekst.

Prošlost koja se stalno vraća

Dok je napuštao Memorijalni centar u Potočarima veći broj okupljenih na komemorativnom skupu na godišnjici genocida počinjenog nad civilnim muslimanskim stanovništvom dočekao je srpskog premijera Aleksandra Vučića zvižducima i povicima negodovanja, gađali ga kamenjem, cipelama, flašama i raznim predmetima. Prošlost ponekad izbija na površinu kao vulkan, zato što se nismo uistinu suočili sa njom. I to se ispostavlja tek kad znamo da su incident navodno izazvali članovi jednog fudbalskog kluba iz Srbije. Ja inače mislim da je Vučić morao da nastupi na beogradskom Trgu Republike, da bismo videli kako stojimo sa miloševićevskom prošlošću.

Table s natpisima naziva mesta

Putujem sa ansamblom Újviéki Színháza-Novosadskog pozorišta na ohridski pozorišni festival. Autobusom, više nego desetočasovno putovanje. Nehotice se prisećam nekadašnje Jugoslavije. Bez nostalgije pomišljam na to koliko je bila, sa svake tačke gledišta, raznolika. To je bila njena vrlina i – tragedija. Prolazeći kroz neka mesta primećujem da su na tablama nazivi varošica ispisani prvo na albanskom, i potom na makedonskom. Pitam svoje prijatelje u Ohridu, o čemu je reč? Tako je propisano makedonskim zakonima, kažu. Prisećam se kako su ispisane table s nazivima mesta u Vojvodini. Vrlo sam radoznao, kako će makedonska publika da primi Neoplantu. Srećem svoj makedonske poznanike, prijatelje, i nimalo me ne iznenađuje to što su i kod njih na delu isti konflikti kao u Srbiji, ili u Mađarskoj. Sasvim se dobro razumemo, mnogo bolje nego pre trideset godina.

jul 2015.
Preveo Arpad Vicko