LASLO VEGEL: Postsocijalistička melanholija

21 Dec 2013

Zloslutne kontradikcije vojvođanske

Postsocijalistička melanholija

Putujem, konačno, za dana, prema Istri, na sajam knjiga u Puli, ponovo mogu da vidim usputne pejzaže moje nekadašnje domovine. U Puli pak susrećem kolege pisce, pripadnike različitih generacija, među njima i sasvim mlade, koji su se već rodili u ovom balkanskom divljem kapitalizmu, ali i starije, koji se s izvesnom melanholijom sećaju prošlosti, i sa istom melaholijom sumiraju svoja današnja iskustva. Međutim, i među mladima, i među starijima prevladava istovetno gorko razočarenje. Stariji su stigli na kraj onog znamenitog puta za Damask, ali taj put, kako se ispostavilo, nije vodio nikud. A mladi, koliko mi se čini, ne vide nikakve puteve. Više nije reč, dakle, o strankama i političarima, već o nedoumicama s kojima se suočava društvo u celini. Građani glasaju za velika obećanja, a posle četiri godine, razočarani, glasaju za velika obećanja jedne druge partije. I ova monotonija rađa osećanje bespomoćnosti. Imali smo jedan krvavi rat, osim toga nije se dogodilo, zapravo, ništa bitno. Obećavaju nam bolji život, dok se siromaštvo sve više produbljuje. I pre četrdeset godina smo imali vladavinu partije, imamo je i danas. Široke mase, duboko ogorčene, sanjaju novog vođu koji će zavesti red i deliti pravdu. U međuvremenu cveta partokratija – mladog kikindskog pisca, Srđana Tešina su baš pre nekoliko dana udaljili s posla, buduću da su prekomponovali gradsku vlast. Jednog drugog mladog pisca, Lasla Blaškovića, proevropska Srpska napredna stranka je smenila s položaja direktora Kulturnog centra Novog Sada, jer je tabla s nazivom ove institucije bila ispisana latinicom. Slušajući njihove priče, prisećam se kako sam ja izbačen, svojevremeno, iz novosadske televizije. Tada su to uradili bez nekog ozbiljnijeg objašnjenja. U tom pogledu, beležimo ipak nekakav napredak, konstatujem s izvesnom ironijom. U poslednje vreme ovo „prekomponovanje” je čarobna reč partokratije, nekad je to bio „patriotizam”, koji je, setimo se, njegovim sledbenicima takođe donosio lepe novce.

Ikebana-autonomija

U Puli sam učestvovao i u razgovorima za okruglim stolom o Vojvodini. Hteo sam da predočim o njoj jednu stvarniju sliku, osporivši onu sliku „multikulturalne idile” koju naši političari tako svesrdno predočavaju predstavnicima Evropske unije. Vojvodina danas preživljava opasne protivrečnosti, nema ni govora o bilo kakvoj idili, mnogo je više razloga da govorimo o zloslutnim kontradikcijama. Pokrajina je danas duboko podeljena, i etnički, i politički. U procesu „izgradnje” nacije mnogi osporavaju i samo postojanje Vojvodine. Posle 2000. godine nije bilo ni jedne vladajuće stranke na republičkom nivou koja je – što se autonomije tiče – raskinula sa miloševićevskom ideološkom tradicijom. Boris Tadić je nešto u tom smislu pokušao da učini, tu i tamo je nešto i popravio, nije ni mogao više, jer se nenadano našao u zagrljaju socijalista, a onda je s jednim vrućim poljupcem zapečatio sudbinu Demokratske stranke. Partija koja je sada na vlasti ispaljuje delfskim proročanstvima slične poruke iz kojih je jedino moguće naslutiti da ni ona neće izneveriti miloševićevske tradicije, možda će ih samo donekle potkresati, što znači da nam ostaje ikebana od autonomije, s ikebana-poslanicima, s ikebana-nadležnostima. Ukratko, bilo ko da pobedi na izborima, plišane fotelje ostaju. U Novom Sadu, gde su naprednjaci na vlasti, sa jarbola na platou ispred sportsko-poslovnog centra, koji je „u nadležnosti” gradskih vlasti, poslovično „nepoznati počinioci” skinuli su i zgazili u blato zastavu Vojvodine. Možda zastava Vojvodine više neće da se vijori, ali će vojvođanski poslanici i dalje da se baškare u klupama vojvođanskog parlamenta. Pokrajinske sinekure će, dakle, ostati. Groteskna protivrečnost, ali – tako je.

Suicidni socijalizam

Neobično dobro posećene tribine na sajmu knjiga u Puli. Na moje veliko zadovoljstvo moderator moje književne večeri bio je Miljenko Jergović koji je, na kraju večeri čitao odlomke iz mojih Bezdomnih eseja. Suočavam se, dakle, sa svojim starim tekstovima i na trenutak se setim svog eseja Teze o levici objavljenog u časopisu Uj Simposion u kojem sam pisao o sklerozi levice. Bilo je to posle znamenite 1968. godine – bilo je to razdoblje u kojem je levica još imala neke izglede, neke šanse, ali ona je te šanse, iz dogmatskih razloga, propustila. Usled ove skleroze socijalizam je trideset godina kasnije izvršio samoubistvo. Danas se mnogi hvale da su ga baš oni srušili. Nema osnova za sva ta hvalisanja. Nije bilo potrebe obarati socijalizam, on se sam ubio. Jedino nema ko da ga časno sahrani, i sad se u samom susedstvu kapitalističkih vila širi nesnosan smrad, kao u Sartrovoj drami Muve. Bilo bi zanimljivo postaviti ovu dramu upravo sa tog stanovišta, da bismo videli posledice nesahranjene prošlosti.

Istra, novi dom

Sledećeg dana, igrom slučaja, posle Budimpešte, moj roman Neoplanta ili Obećana zemlja promovisan je u Umagu. Ne u Vojvodini, dakle, i ne na mađarskom. O romanu, na osnovu prevoda koji je još u rukopisu, govorio je Neven Ušumović. Tragedija se odigrava iza vela humora – rekao je Ušumović. Potom sam sreo i predstavnike istarskih Mađara, male nacionalne zajednice u dijaspori. Uvek se rado družim s ovim ljudima koji svoje „mađarstvo”, svoju etničku pripadnost, ne doživljavaju na demagoški način, nego ga nose u svojim dušama. Predsednik Saveza istarskih Mađara, Jožef Lečei se iz Vršca doselio na Istru, gde se već odavno ne oseća kao stranac. Jedanput ili dvaput godišnje posećuje rodni grad i sneveseljen posmatra šta se dešava u Vojvodini. Ne pada mu na pamet da se vrati. Treba primetiti da Istra, formalno, nema autonomiju, ali je ideja autonomije i te kako živa u svesti građana. Već nekoliko puta uzastopno stanovništvo Istre drugačije glasa na izborima ili na referendumima nego drugi regioni u Hrvatskoj, tako da već mnogi govore i pišu o tome da Istra više i nije Hrvatska. Priča o Istri govori u krajnjoj liniji o tome da ako građani ustrajno, uporno brane i neguju duh mesta, ne postoji centralna vlast koja može da neutrališe taj duh. Druga je situacija u Vojvodini. Mada, formalno, ima autonomiju, deo njenih građana tu autonomiju iznutra razara.

decembar 2013.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!