LASLO VEGEL: Postoji li treći put?

26 Aug 2011

Ekonomska kriza? Kriza kapitalizma? O tim pitanjima razmišljamo glasno sa prijateljem Alparom Lošoncem u tihim temerinskim večerima. Bojim se da kriza nije samo ekonomska, već da je ona mnogo dublja, odnosno, da je takmičarski duh kapitalizma razbio kulturalne i moralne sisteme vrednosti

Menjači novca

Menjači novca imaju sve više posla. Skočila je cena švajcarskog franka. Ljudi skupljaju dinare, da bi ih promenili u švajcarske franke. Neki i evre menjaju u franke. Ali šta da rade oni koji jedva dolaze i do dinara?

Koren krize

Postao sam, evo, svedokom još jendog fenomena: jačanja radikalnog evro-skepticizma. Moja mladost je prošla u znaku evro-utopije, mada – priznajem – tada još ni pomišljati nisam smeo na ujedinjenu Evropu, moje nade su se iscrpljivale u evropskoj kulturi, u njoj sam prevashodno nalazio pribežište. Na svoj evropski put pošao sam s Kamijem i Sartrom. A onda sam početkom devedesetih doživeo i to da su pristalice Evrope najednom postali i oni koji su još koju godinu ranije o njoj govorili s porugom i prezirom. Mi, Mađari, pripadamo Evropi – šuškali su neki, u te stvari upućeni vojvođanski Mađari – a ne Balkanu. Ali mene ni tada nije privlačila briselska staklena palata koja otelovljava onu Evropu koja je lišena duše, već evropski svet viđen iz jednog specifičnog, donjeg rakursa. Moj esej Nach Berlin govori o evropskom svetu baš iz tog, donjeg ugla gledanja. Berlinski zid je još postojao, rane zaostale iz Drugog svetskog rata su još bridele, ali su se dogme o jednopartijskom sistemu već urušavale, ili su se već sasvim urušile, samo što još nismo primetili. Upravo je to izvor – to što nismo to na vreme primetili – svih naših potonjih zabluda. Često i sam imam osećaj da sam se uvalio, sve se batrgajući, u tranziciju, i da nisam imao vremena da promislim šta se oko mene dešava. A politička elita je vodila računa o drugim stvarima, a ne o kulturi, bila je zaokupljena kapitalizmom, samo što ovu reč još nije smela da izusti. A sad je ovaj naš istočni, divlji kapitalizam zapao u krizu, pre nego što je uistinu i proklijao. Ekonomska kriza? Kriza kapitalizma? O tim pitanjima razmišljamo glasno sa prijateljem Alparom Lošoncem u tihim temerinskim večerima. Bojim se da kriza nije samo ekonomska, već da je ona mnogo dublja, odnosno, da je takmičarski duh kapitalizma razbio kulturalne i moralne sisteme vrednosti.

Ili–ili?

Protivrečnost je skoro nerazrešiva, svakodnevno osećam njen pritisak. Kapitalizam ili socijalizam? I da li postoji i treći put? Sve do sada, svi pokušaji „trećeg puta” su propali, mada je sasvim moguće da greška nije u teorijama, nego u nama. Bora Ćosić je replicirao na jednoj diskusionoj tribini na lajpciškom sajmu knjiga, kad sam primetio da je socijalizam, zapravo, izvršio samoubistvo. Sad se pak čini da kapitalizam razara samoga sebe.

Praznik, sa kafom

Javio se Andreas Retcer, glavni urednik berlinske izdavačke kuće Matthes & Seitz s porukom da su u izdavački plan za narednu godinu uvrstili moje Priče iz donjih predela, i ako prevod ne bude kasnio, knjiga će biti objavljena već na proleće. Vest je pravo iznenađenje za mene – kasno uveče, sa Anikom, odšetamo do jedne poslastičarnice u Temerinu, gde dopuštam sebi šolju kapućina. Tako slavim.

Venecija, ona iz mašte

Svaki čovek, pisao je Šandor Marai, ima dva rodna grada. Jedan od njih je Venecija. Ovih dana – pripremajući se na jedno duže putovanje, tokom kojeg ću, usput, nekoliko dana moći da provedem i u Veneciji – taj grad me sve češće pohodi u snovima. Jednom sam, davno, već bio u Veneciji, ali sećanje na tu kratku posetu je u meni potpuno izbledelo, u mojoj svesti stoga živi samo jedna Venecija iz snova. Stvarnosti Trsta sećam se sasvim detaljno, rimske ulice su još živo prisutne u mom sećanju, mada sam u životu samo jednom bio u Rimu. Venecija je, međutim, nešto sasvim drugo, često pomišljam da ona postoji samo u mojoj uobrazilji.

Kostim patriotizma

Na dan Svetog Stefana, po običaju, čitam Sečenjija. I beležim nekoliko njegovih poučnih rečenica. „Napustiti rodnu grudu nije ništa drugo nego izdaja”, piše Sečenji. A u raspravi Povodom Mađarske akademije beleži misao koja do danas nije izgubila na važnosti: „Mađarska reč još nije mađarsko osećanje, čovek – samo zato što ja Mađar – još nije čovek krepostan i besprekornih vrlina, a ni onaj koji se šeće uokolo u kostimu patriotizma, ni izdaleka nije patriota”. A u Svetu sam naišao na rečenicu koja se rimuje s jedom aktuelnom krilaticom: „Osmelimo se da budemo veliki – i to zaista nije tako teško – ali budimo ujedno i mudri”. Ovo drugo je već mnogo teže.

Novosadske razglednice

Proučavam na internetu stare novosadske razglednice. Zanimljivo je da i u periodu između dva rata na mnogim anzihtskartama piše: Novi Sad, Újvidék, Neusatz. Danas takvih razglednica nema. Doduše, nije lako naći ni obične razglednice. Treba ih posebno tražiti, jer ko se danas odlučuje da pošalje razglednicu roditeljima, rođacima, prijateljima i poznanicima s porukom da je stigao u jedan grad u kojem se vrlo prijatno oseća.

Avgust 2011.
(Preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!