LASLO VEGEL: Post-zapadno doba

07 Jan 2011

Unutar Evropske unije raste strah od „paralelnih društava”, i nije uopšte isključeno da će se ovaj strah proširiti i na Istočnu Evropu

Strah od paralelnih društava

Švajcarski Kulturradio posvetio je čitav svoj prepodnevni program pitanju integracije useljenika. Intervjui, reportaže, razgovori za okruglim stolom. Zapadni svet je zatečen prodorom islama u Holandiji, gde odnedavno – kako čujem od jednog sagovornika radijskog reportera – Muslimani čine već blizu 10 posto ukupnog broja stanovništva, i da sa tom činjenicom treba ozbiljno računati jer presudno utiče na promenu ukupne slike Evrope. Šta da radi Švajcarska – postavlja se pitanje s ne malom zabrinutošću. Da li javni radijski servis treba da emituje programe na arapskom i turskom jeziku? Šta sa ostalim manjinama? Šta sa Afrikancima? Nastavlja se, dakle, polemika koju je svojom knjigom Nemačka ukida sebe započeo socijaldemokrata Tilo Saracin, član Upravnog dobora Bundesbanke. Ta knjiga je uznemirila ne samo nemačke duhove, već je pokrenula veliku sveevropsku raspravu o integracijskim problemima. Da li je uopšte moguće integrisati useljenike? Šezdesetpetogodišnji bankar je napisao knjigu o krahu integracije. U svojoj knjizi, koja je prodata u velikom tiražu, između ostalog, priznaje da ne bi rado video Nemačku, za stotinak godina, kao muslimansku državu. A za to postoje ogromne šanse, jer za manje od sto godina Muslimani bi činili većinsko stanovništvo – većina stanovništva govorila bi turski i arapski. Ali njega ne brine samo daleka budućnost, nego i ona sasvim bliska, jer se boji da će se Nemačka postepeno „zaglupiti”, jer će se zbog nedovoljnog poznavanja jezika, deca imigranata naći na samim marginama obrazovnog sistema, a socijalna davanja će iznedriti svojevrsno „parazitsko društvo”. Zbog toga bi za sve imigrante koji bi iz bilo kojeg razloga ostali bez posla, uveo obavezu javnog rada, a za njihovu decu obavezno znanje nemačkog jezika. Onaj ko hoće, neka se integriše, ko neće – neka se seli. Daleko je ozbiljniji, međutim, njegov strah od „paralalnih društava”, prema njegovom mišljenju paralelna egzistencija različitih kultura, običaja i moralnih zakona – razara društvo. Nacionalna desnica je usled toga već i formulisala svoj program po kojem ne bi bilo dozvoljeno formiranje bilo kakvih oblika autonomije na nacionalnoj osnovi, odnosno, da postoji samo jedinstveno organizovano, jedno i nedeljivo društvo. Svi su obavezni da znaju državni jezik, a država se ne može obavezati da prihvati jezik manjine. Nema sumnje, dakle, da unutar Evropske unije raste strah od „paralelnih društava”, i nije uopšte isključeno da će se ovaj strah proširiti i na Istočnu Evropu. Posledice promena na zapadu se već osećaju u Istočnoj Evropi gde, doduše, nema imigranata, pa se zato na istoku taj zapadni pesimizam prilagođava lokalnim okolnostima. Istina, Saracin je penzionisan, mnogi intelektualci su s negodovanjem komentarisali njegove stanove, ali je istina i to da većina nemačkog stanovništva – 56 posto – podržava Saracinove poglede i da je svega 28 posto protiv. Preostalih 16 posto je bez stava. U današnjem broju Frankfurter Rundšaua čitam obiman intervju sa Timotijem Gartonom Ešom, engelskim istoričarem, koji je još sredinom osamdesetih nazreo i precizno najavio krah državnog socijalizma. Ali taj krah nije ostao bez posledica u zapadnom svetu koji je posle 2000. godine kročio u „post-zapadno doba”. Eš ne veruje da je u Zapadnoj Evropi u povoju neki „novi fašizam”, ali je siguran u to, da se simptomi tog novog fašizma već primećuju na tržištu radne snage. Ni zapad nije više onakav kakav je nekad bio. Zapadna Evrope je u 19. i u prvoj polovini 20. veka poznavala Aziju i Afriku. Istina, ta znanja je stekla u funkciji kolonijalizma. Posle 1945. godine, međutim, situacija se radikalno promenila, Zapadna Evropa je izgubila svoje kolonije i sva njena pažnja se okrenula prema Americi. „Amerika je postala sapunska opera Evrope” – kaže Eš. Ali sad, na početku 21. veka Evropa bi morala ponovo da otkrije svet. Kinu, Indiju, na primer. Zanimljvo je da ovaj poznati engleski istoričar – koji je pre 1990. godine s oduševljenjem pisao o srednje-istočno-evropskim promenama – sad deluje prilično rezignirano. U tom smislu Mađarsku karakteriše kao „veoma ozbiljan slučaj”. Ne pominje pri tom novi penzioni sistem ili restriktivni medijski zakon, već snažan zaokret mađarskog društva kao celine udesno, kojim se narušava ona ravnoteža koja osigurava evropski društveni konsenzus i pluralnu demokratiju. Slične, mada ne toliko izrazite pojave su primetne i u ostalim bivšim socijalističkim zemljama. Iznenađujuće je, međutim, da se u raspravama o ovim tektonskim pomeranjima o Srbiji skoro da i nema pomena. Možda to i nije neka nesreća.

januar 2011.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!