LASLO VEGEL: Poreknuta istorija

20 Jan 2011

Bojim se da smo mi ti kojima je vlastita prošlost ostala nepoznata: porekli smo je, prikrili, upakovali je u lažne biografije

Suicidni socijalizam

Preko dana se ne umorim mnogo, pa posle mnogo godina ponovo mi prija noćni rad. Skoro do zore. Poslednje ispravke, poboljšanja tekstova o Berlinu kojima sam dao naslov – Ispaštanje. Kako je moguće pisati o prošlim vremenima bez samosažaljenja, odnosno bez licemerja? O „srećnoj titovskoj generaciji”? O razdoblju gubitka iluzija posle znamenite 1968. godine? Obično se kaže: novim naraštajima nije poznata bliža prošlost. Ali, to je već apsolutno njihova stvar, prema mom sudu bilo bi posve dovoljno ako bi poznavali svoju sadašnjost. Jer sa sadašnjošću počinje sve, i prošlost, i budućnost. Štaviše, i daleka prošlost – koja je danas toliko u modi. Onaj ko poznaje svoju sadašnjost, pre ili kasnije upoznaće i svoju prošlost. Bojim se, međutim, da smo baš mi ti kojima je vlastita prošlost ostala nepoznata: porekli smo je, prikrili, upakovali je u lažne biografije. Istina je, na primer, da smo s neskrivenim oduševljenjem trčali sa štafetnom palicom na Dan mladosti, trčao sam i ja zajedno s ostalima, hrlio sa svim iluzijama pripadnika prve mirnodopske generacije. Ovde je bilo teže otresti se ovih samoobmana, nego, recimo, u Mađarskoj, gde je uspomena na pedeset i šestu umnogome olakšala orijentaciju, uprkos tome što je gulaš-komunizam postajao sve ukusniji. Pored svega, u mađarskoj književnosti se oseća ona linija koju je moguće vrlo precizno povući između kadarizma i onog što je posle njega usledilo. Ali gde bi ta linija mogla da bude povučena u našem slučaju? Da li je to dozvoljavanje višestranačkog sistema? Početak izgradnje ratnog, divljeg kapitalizma? Posle oktobra 2000. godine? Zasićeni smo protivrečnostima koje su se isplivale na površinu posle Titove smrti i koje trajno plutaju i danas. Neposredno nakon što je objavljena vest o Titovoj smrti, sišao sam u grad i nailazio na ožalošćene prolaznike, mnogi su i plakali na ulici. Kad su ti građani lagali? Tada, ili danas, kad se kunu da su bili odlučni antititoisti? Svratio sam u jednu poslastičarnicu u kojoj je vlasnik, Albanac, zurio u ekran televizora i, duboko dirnut, posmatrao ožalošćenu zemlju. Meni je samo rekao toliko da ćemo mi – on i ja – nagrabusiti posle smrti Starog. Ta albanska poslastičarnica je nedugo potom zatvorena, pa je kasnije i srušena, i – razume se – na njenom mestu je osvanulo mermerno zdanje jedne zapadnoevropske banke. Sutradan ujutro, odlazeći na posao, tek dole na ulici sam shvatio da nisam obukao crne pantalone. Nisam ni mogao a da to ne primetim, jer sam štrčao u svojim izlizanim farmericama – jer kao da je čitav bulevar obukao crninu. Jedva je moguće poverovati da su se ovi ljudi žalostili po nečijoj zapovesti. Nisam bio, međutim, toliki konformista, da bih se popeo nazad u stan i obukao nešto prikladnije. Ali nisam bio ni toliki nonkonformista da bih se na radnom mestu pojavio u farmericama. Nisam se bojao prekora vlasti, naprosto nisam hteo da diram u, verujem, iskrena osećanja ljudi. Pa sam toga dana u farmericama lunjao gradom, rekao bih, da sam žalio u pohabanim framericama. Sad, posle toliko godina, pada mi ne um misao o „suicidnom socijalizmu“, jer nema sumnje da smo ga mi naveli na samoubistvo. Prema prvobitnim zamislima taj socijalizam nije ni trebalo da se rodi tamo gde se rodio, ugledao je svetlo dana pod tako rđavim okolnostima, da se nužno rodio kao nakaza. Strahovali smo od njega, a on se bojao nas. I proganjali smo tu nakazu sve dok nije sama pohrlila u svoju propast, bacila se u ambis, a mi od tada jednako plešemo, ili samo tapkamo u mestu na rubu provalije, i obamnjujemo sebe da smo izveli neko herojsko delo.

Nijanse i razlike

Na jednom švajcarskom televizijskom kanalu dug intervju s nobelovkom Hertom Miler. Književnica je u rumunskom delu Banata, kao pripadnica nemačke manjinske zajednice preživela Čaušeskuov režim. Skoro stalna tema njenih romana je totalitarizam, pa je shvatljivo da su i novinarska pitanja bila na to fokusirana. Nobelovka je odgovorila da još uvek veoma malo znamo o tom razdoblju, i to zbog toga što ga uporno pokušavamo opisati crno-belim pojmovima. Slika je umnogome složenija i, ujedno, iznijansiranija. Ako to tvrdi jedan autentični, verodostojni svedok, postavlja se pitanje: u kojoj meri je bila složenija i iznijansiranija slika Kadarovog režima, i koliko je još složenija, koliko novih momenata se pojavljuju na slici Titovog sistema. Kadarizam nije moguće opisati pojmovnim arsenalom Čaušeskuovog režima, kao što se ni pojmovima Kadarovog sistema ne može interpretirati titovsko razdoblje.

januar 2011.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!