LASLO VEGEL: Pokret i čast

09 Mar 2012

Autonomija nije stvar jedne partijske elite, ona nije roba, s kojom se može trgovati s Beogradom, već pre svega demokratski pokret. Da – pokret i duhovno držanje. Pitanje karaktera i časti. Deo građanskog dostojanstva

U Evropsku uniju, s Konstantinovićem

Konačno je Srbija zaslužila status kandidata! Kasno noću, čujem sirene automobila na novosadskim ulicama. Izlazim na terasu, dole na bulevaru vidim kolonu kola sa plavim zastavama unije. Radujem se i ja, ali radost je pomućena s izvesnom gorčinom kad pomislim na sve one prijatelje koji su poslednjih dvadesetak godina psovani, grđeni, kritikovani i ponižavani baš zbog njihovih evropskih uverenja. To antievropsko raspoloženje zapravo i ne datira s početka devedesetih, njegove zametke sam primetio još početkom šezdesetih godina. Obeskorenjenim kosmopolitama su nazivali one koji su verovali, da se poslužim rečima Šandora Maraija, u evropsko zvanje. Tu ideologiju, doduše, tada nisu digli na državni nivo, do toga je došlo tek u devedesetim godinama. Mnogi od tih mojih prijatelja više nisu živi, ali i da jesu, niko im se ne bi izvinuo. Sad ministar za unutrašnje poslove usred Brisela peva pesmu Miljacka. Slušajući ga, imam osećaj kao da sam zalutao u neku periferijsku krčmu. Da sam bio u prilici da učestvujem na toj briselskoj, hajde da to ipak tako nazovemo, svečanosti, izašao bih skromno pod zastave evropskih zemalja-članica unije, i čitao bih delo Radomira Konstantinovića, Filozofija palanke. I to tekst prvog izdanja, onaj u časopisu Treći program, iz 1969. godine, čije sam brojne rečenice ispodvlačio i, uz komentare, prepisao. Značajan je to dan, tvrdim i ja, ali ni najmanje nije sporedno, ko ga i kako razume, ko ga i kako tumači. I, čitajući potom u Peščaniku članak Saše Ilića, njegova prisećanja na Zorana Đinđića, pomišljam da nije sporedno ni to, ko ga i zašto smatra značajnim. „Jedino će velikodostojnici Srpske akademije nauka i umetnosti i Crkve, uz široku podršku bezbednosnih struktura, vrteći svoje brojanice, slobodno pratiti egzekucije slobodara” – piše mladi beogradski pisac. On se ovoga dana priseća Đinđića, a ja Konstantinovića. Đinđićevo ime, inače, toga dana nisam čuo, naravno, ni Konstantinovićevo, koga su batinaši akademika nedavno u manjinskoj partijskoj štmapi javno oklevetali.

Sa turbofolkom u Evropu

Džo. Svi samo ga znali samo pod tim imenom. On je 1968. organizovao u Novom Sadu demonstracije protiv Brežnjeva, jer su sovjeti okupirali Čehoslovačku. Budu li Rusi došli i ovamo, zabraniće džez, negodovao je iskreno. Sreo sam ga pre nekoliko dana, razgovarali smo naravno o džezu, s gorčinom je priznao da smo, nažalost, sami izneverili džez, zarad nekakvog turbofolka. I na melodiju turbofolka smo pobegli u Evrpsku uniju.

O kipovima

Sve je više evropskih kritika na račun Mađarske. Da od mene zavisi, na najistaknutije mesto ispred zgrade Parlamenta u Budimpešti postavio bih kip Mihalja Babiča, već i zbog toga, jer veliki pisac i evropski humanista nikad nije priželjkivao ništa slično za sebe. Možda bi tada bilo manje kritika Mađarske, a možda bi popustile i unutrašnje napetosti.

Autonomija danas – i sutra

Partije su nanjušile da raste broj pristalica autonomije, zato su i počeli ekspresnim projektima, glasom sirena, da mame birače. Evo, već je i Koštunica primio k znanju postojanje Vojvodine, i ne bih se začudio, ako bi Srpska napredna stranka, očinskom (i domaćinskom) strogošću potvrdno klimnula glavom na veći stepen vojvođanske autonomije. Sada već onaj statut, donet uz veliku halabuku 2008. godine, i o kojoj su ispevavane ode, danas ima dugu bradu, prevaziđen je, zastareo, čujem i s ove, i s one strane. U javnosti je sazrela svest da bi nešto trebalo menjati. I, koliko se meni čini, danas na pitanju Vojvodine već više insistiraju mlađe generacije, a ne one starije koje su se umorile od iščekivanja autonomije. Mladi ne vide izlaz u aktuelnim partijskim programima, takvi programi im već izlaze na nos. Ne zanimaju ih ni titovske tekovine, o njima jedva da i znaju nešto, već kulturalne datosti, svakodnevni život. Nove autonomaše ne rađa politika, nego život, taj pokret za sada još samo sazreva, ali slutim da će posle izbora dobiti novi zamah, jer predstojeći izbori, kao ni na brojna druga pitanja, neće dati odgovarajuće odgovore. Stagnacija pokrajinske privrede poprimila je takve zastrašujuće razmere, da ona sablažnjava već i one koji bi najradije pobegli od politike. Već svaka osiromašena porodica pita protivnike autonomije, šta su učinili od pokrajine. Sedamdesetih godina video sam autonomaše koji na najvažnije pitanje, na pitanje demokratije, nisu bili u stanju da ponude adekvatan odgovor. Za mene je autonomija velika dragocenost, ali ona je bez demokratije samo mrtvorođena nakaza, čista komedija, u kojoj lokalni mali kraljevi uvode autoritarnu vlast, autokratiju. A ne postoji ništa jezivije od palanačke autokratije. Jednako se to odnosi i na teritorijalne, i na manjinske autonomije. Baš zbog toga demokratskog deficita nije mi bila simpatična autonomaška elita iz sedamdesetih godina koja ima samo jedno opravdanje: sve koje su posle nje usledile, bile su gore. U devedesetim godinama situacija se promenila, na vlast su došli oni koji su se borili protiv autonomije. Naravno, bilo je dosta i vrdalama, prevrtljivaca, koji su uveče zaspali kao oduševljeni autonomaši a ujutro se budili kao borbeni antiautonomaši. Na čudesan način, čak im se i diskurs promenio. Oni su za jedan korak produžili delo svojih prethodnika, izrugivali su se demokratiji, i ekonomski su upropastili pokrajinu. Njihov karijerizam je ovo podneblje skupo platilo. U Novom Sadu sam se socijalizovao, ovaj svet poznajem najbolje, ovde sam doživljavao svoje uspehe i poraze, ovde umem najbrže iz pogleda ljudi da pročitam njihove misli, i zato mislim da u punoj meri razumem spontana razmišljanja mladih ljudi, i primećujem novu pojavu: ideja autonomije pustila je korena u omladinskoj subkulturi i sve više poprima karakter spontanog pokreta. Ako se ova nova generacija pokaže primerna i na polju demokratije, tada će ideal autonomije da povrati svoju moralnu auru i biće privlačna za građane, jer autonomija nije stvar jedne partijske elite, ona nije roba, s kojom se može trgovati s Beogradom, već pre svega demokratski pokret. Da – pokret i duhovno držanje. Pitanje karaktera i časti. Deo građanskog dostojanstva.

Slika stanja

Prema rezultatima najnovijeg istraživanja javnog mnjenja u Mađarskoj rejting Mađarske socijalističke partije i stranke Može i drugačije da se politizira – stagnira; rejting Fidesa opada, ali njegova prednost je i dalje značajna, dok je rejting Jobika u porastu.

mart 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!