LASLO VEGEL: Pobuna sirotinje

16 Feb 2014

Potrebno je duboko oranje

Odšteta

Brisel, Brisel, pršte parole. Evropska unija se pretvorila u dnevnu politiku. Mirim se sa tim. I najmanji korak na evropskom putu bar je neka duševna nadoknada za one prohujale, bezizgledne decenije. Ipak je, ovako, bolje – pokušavam da utešim sebe – ali ipak ne zaboravljam upozorenje Šandora Maraija: „Evropa je ?udesna, ima samo jednu manu: ona ne postoji.” Protivre?nost? Da. Teško je živeti s ovom protivre?noš?u, ali još teže bez nje.

Stare uloge

Povremeno napuštam dobrovoljni ku?ni pritvor, i posedim negde s prijateljima, dobrim poznanicima. Slušam žestoke rasprave o partijskim liderima, uklju?ujem se i sam s nekoliko re?enica u takve razgovore, i tek tada shvatam da sam progutao udicu, jer nisu li?nosti važne. Ne sumnjam da me?u njima ima i izuzetnih ljudi, nevolja je to što igraju stare uloge. Potrebno je duboko oranje da bi evropsko seme donelo bogatu žetvu. Prise?am se jedne nedavne izjave pozorišnog reditelja Kokana Mladenovi?a, koji je s izvesnom gor?inom primetio da je jedino opozicija gora od vladaju?ih stranaka. Dvadeset godina gleda ista lica, ?as upadaju u vladu, ?as ispadaju, sve ga to podse?a na neku provincijalnu komediju. Meni ponajviše smetaju li?ne razmirice, sva?e, jer to zna?i da zapravo i nema ozbiljnih suprotnosti, protivre?nosti, ili su one veoma retke. Na?elne suprotnosti su nestale, ili su izbledele, ostale su sva?e, ili „lutrijske koalicije”. Jedna patuljasta levi?arska stranka stupa u predizbornu koaliciju sa desni?arskom strankom, i to bi valjda trebalo da zna?i da na izbore izlaze sa zajedni?kim programom. Nikoga ne iznena?uje ni to što socijaldemokrate ne nalaze predizborne koalicione partnere na levici, nego na izrazitoj desnici. Haos je potpun. Ko je još tako nešto video? I upravo nam je ovaj haos kompromitovao demokratiju, kao što nam je Mira Markovi? ogadila ideju levice.

Demanti

Taman sam se nakanio da zabeležim da u Novom Sadu ve? dva dana za redom niko nije ubijen, niti da je po?injeno neko krivi?no delo sli?ne težine, ali ?ujem dole u prodavnici da je no?as bilo tri provalne plja?ke.

Pobuna? Privatna stvar!

Uzavrelo je u najslabijem beo?ugu postkomunisti?kog lanca, u Bosni – zapaljene su zgrade državnih nadleštava u Sarajevu, izgoreo je i vredan deo arhivske gra?e. Na televizijskom ekranu gledam poznate ulice. Neki ove nerede tuma?e kao radni?ku pobunu protiv divljeg kapitalizma, drugi pak govore o izgredima huligana. Ovo potonje zvu?i preterano propagandisti?ki, a ono prvo je previše varljivo. Jer iako u ovom svetu divljeg kapitalizma radnici zbilja imaju dosta razloga da se pobune – siromašni su postali još siromašniji, dubinsko siromaštvo je sve rasprostranjenije, a oligarhije, u dosluhu s politi?arima, ose?aju se sve sigurniji, s obzirom na to da uživaju zaštitu demokratski izabranih predstavnika. Gra?ani su mahom razo?arani u liberalnu demokratiju, politi?ka klasa je izgubila ugled. Na zidu jedne sarajevske ku?e ?itam staru ?arobnu re?: revolucija. Prilike su o?ajne, ali nema snaga koje bi kanalisale pobunu. Najteža politi?ka kriza krije se zapravo u krizi parlamentarizma, a iz te krize još niko nije otkrio izlaz. Ponavlja se samo jedno: ništa bolje od toga nije izmišljeno. Ali, možda je i parlamentarizam zreo za reforme. Paklena protivre?nost: za neoliberalnu ekonomsku politiku se zalažu populisti koji proklinju liberalizam ili socijalizam. U postkomunisti?kim zemljama postoje, doduše, levo orijentisane partije, ali one su se utopile u vlast. Socijalni bunt se pretvorio u privatnu stvar, i ako mase u krajnjem o?ajanju iza?u na ulice, nema organizovane snage koja bi držala budnom klasnu svest. Bojim se da ?e u ovom vakuumu politi?ki huligani legitimno nezadovoljstvo masa usmeriti ka novoj diktaturi. U me?uvremenu stižu nove vesti, nemiri se nastavljaju, prema nekim beogradskim medijskim izvorima „sarajevsko prole?e” je usmereno protiv Dodikove Republike Spske. Najavljen je ve? i susret Dodika i Vu?i?a. Neki hrvatski i srpski analiti?ari izražavaju bojazan da bi se nemiri mogli proširiti i na ove prostore.

Uo?i premijere

U današnjem broju beogradske Politike poduži intervju o mom književnom radu, o Novom Sadu, i o Neoplanti, pozorišnom komadu koji se na osnovu mog romana Neoplanta ili Obe?ana zemlja, postavlja na scenu Újvidéki Színháza – Novosadskog pozorišta. Šta o?ekujem od režije Andraša Urbana – pita novinarka. Da ostane veran sebi, glasio je moj odgovor. Bio sam sino? na probi, Andraš Urban je u punoj meri ostao veran sebi. Sre?a je za svakog pisca ako se desi da njegovo delo dospe u ruke reditelja njemu bliskih svetonazora. Tako je to sad i sa mnom, i skromno moram dodati da ovog puta sve zasluge pripadaju Urbanu i ansamblu.

februar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!