LASLO VEGEL: Pobuna sirotinje

16 Feb 2014

Potrebno je duboko oranje

Odšteta

Brisel, Brisel, pršte parole. Evropska unija se pretvorila u dnevnu politiku. Mirim se sa tim. I najmanji korak na evropskom putu bar je neka duševna nadoknada za one prohujale, bezizgledne decenije. Ipak je, ovako, bolje – pokušavam da utešim sebe – ali ipak ne zaboravljam upozorenje Šandora Maraija: „Evropa je čudesna, ima samo jednu manu: ona ne postoji.” Protivrečnost? Da. Teško je živeti s ovom protivrečnošću, ali još teže bez nje.

Stare uloge

Povremeno napuštam dobrovoljni kućni pritvor, i posedim negde s prijateljima, dobrim poznanicima. Slušam žestoke rasprave o partijskim liderima, uključujem se i sam s nekoliko rečenica u takve razgovore, i tek tada shvatam da sam progutao udicu, jer nisu ličnosti važne. Ne sumnjam da među njima ima i izuzetnih ljudi, nevolja je to što igraju stare uloge. Potrebno je duboko oranje da bi evropsko seme donelo bogatu žetvu. Prisećam se jedne nedavne izjave pozorišnog reditelja Kokana Mladenovića, koji je s izvesnom gorčinom primetio da je jedino opozicija gora od vladajućih stranaka. Dvadeset godina gleda ista lica, čas upadaju u vladu, čas ispadaju, sve ga to podseća na neku provincijalnu komediju. Meni ponajviše smetaju lične razmirice, svađe, jer to znači da zapravo i nema ozbiljnih suprotnosti, protivrečnosti, ili su one veoma retke. Načelne suprotnosti su nestale, ili su izbledele, ostale su svađe, ili „lutrijske koalicije”. Jedna patuljasta levičarska stranka stupa u predizbornu koaliciju sa desničarskom strankom, i to bi valjda trebalo da znači da na izbore izlaze sa zajedničkim programom. Nikoga ne iznenađuje ni to što socijaldemokrate ne nalaze predizborne koalicione partnere na levici, nego na izrazitoj desnici. Haos je potpun. Ko je još tako nešto video? I upravo nam je ovaj haos kompromitovao demokratiju, kao što nam je Mira Marković ogadila ideju levice.

Demanti

Taman sam se nakanio da zabeležim da u Novom Sadu već dva dana za redom niko nije ubijen, niti da je počinjeno neko krivično delo slične težine, ali čujem dole u prodavnici da je noćas bilo tri provalne pljačke.

Pobuna? Privatna stvar!

Uzavrelo je u najslabijem beočugu postkomunističkog lanca, u Bosni – zapaljene su zgrade državnih nadleštava u Sarajevu, izgoreo je i vredan deo arhivske građe. Na televizijskom ekranu gledam poznate ulice. Neki ove nerede tumače kao radničku pobunu protiv divljeg kapitalizma, drugi pak govore o izgredima huligana. Ovo potonje zvuči preterano propagandistički, a ono prvo je previše varljivo. Jer iako u ovom svetu divljeg kapitalizma radnici zbilja imaju dosta razloga da se pobune – siromašni su postali još siromašniji, dubinsko siromaštvo je sve rasprostranjenije, a oligarhije, u dosluhu s političarima, osećaju se sve sigurniji, s obzirom na to da uživaju zaštitu demokratski izabranih predstavnika. Građani su mahom razočarani u liberalnu demokratiju, politička klasa je izgubila ugled. Na zidu jedne sarajevske kuće čitam staru čarobnu reč: revolucija. Prilike su očajne, ali nema snaga koje bi kanalisale pobunu. Najteža politička kriza krije se zapravo u krizi parlamentarizma, a iz te krize još niko nije otkrio izlaz. Ponavlja se samo jedno: ništa bolje od toga nije izmišljeno. Ali, možda je i parlamentarizam zreo za reforme. Paklena protivrečnost: za neoliberalnu ekonomsku politiku se zalažu populisti koji proklinju liberalizam ili socijalizam. U postkomunističkim zemljama postoje, doduše, levo orijentisane partije, ali one su se utopile u vlast. Socijalni bunt se pretvorio u privatnu stvar, i ako mase u krajnjem očajanju izađu na ulice, nema organizovane snage koja bi držala budnom klasnu svest. Bojim se da će u ovom vakuumu politički huligani legitimno nezadovoljstvo masa usmeriti ka novoj diktaturi. U međuvremenu stižu nove vesti, nemiri se nastavljaju, prema nekim beogradskim medijskim izvorima „sarajevsko proleće” je usmereno protiv Dodikove Republike Spske. Najavljen je već i susret Dodika i Vučića. Neki hrvatski i srpski analitičari izražavaju bojazan da bi se nemiri mogli proširiti i na ove prostore.

Uoči premijere

U današnjem broju beogradske Politike poduži intervju o mom književnom radu, o Novom Sadu, i o Neoplanti, pozorišnom komadu koji se na osnovu mog romana Neoplanta ili Obećana zemlja, postavlja na scenu Újvidéki Színháza – Novosadskog pozorišta. Šta očekujem od režije Andraša Urbana – pita novinarka. Da ostane veran sebi, glasio je moj odgovor. Bio sam sinoć na probi, Andraš Urban je u punoj meri ostao veran sebi. Sreća je za svakog pisca ako se desi da njegovo delo dospe u ruke reditelja njemu bliskih svetonazora. Tako je to sad i sa mnom, i skromno moram dodati da ovog puta sve zasluge pripadaju Urbanu i ansamblu.

februar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!