LASLO VEGEL: Plebiscitarno varvarsto

14 Nov 2014

Ko ne uvažava kulturu, neka ne govori o demokratiji

Turbofolk-demokratija

Nemački sociolog Tomas Mejer postavlja pitanje: da li ekstremno-desničarski pokreti koji u poslednje vreme sve više jačaju, mogu da odvedu do novog Aušvica? Tragom razmišljanja Klausa Ofea, međutim, dolazi do zaključka da male doze svakodnevnog varvarstva predstavljaju veću opasnost. Moram reći da i ja stičem takav utisak. Nažalost, to svakodnevno varvarstvo se, u novoj formi, oživelo upravo u demokratiji. U diktaturama, naime, država usmerava varvarstva, a u demokratijama to čini masa, tako da mirne duše možemo govoriti o plebiscitarnom varvarstvu. Demokratija je – znamo – veoma krhka tvorevina, sklona povredama, naročito u onim društvima, u kojima kultura nema uticaja, nije na ceni. Sramota je što kulturu nipodoštavaju političke elite upravo onih postsocijalističkih zemalja sa markantnim autoritarnim tradicijama, govoreći da kultura ne donosi glasove. Onaj ko nije u stanju da uvažava kulturu, ne treba da govori o demokratiji. Više i nije neobično što gradonačelnici većih gradova đuskaju na grand-paradama, što su redovni i istaknuti gosti za mase privlačnih turbofolk-manifestacija, a nema ih u pozorištima. Očevi nacije – čast izuzecima – govore o svemu i svačemu, samo ne o tome da, evo, čitaju neku novu knjigu. Ako im se direktno postavi pitanje, odgovaraju kao iz topa: da, čitaju, Šekspira i Tolstoja. Eventualno Balzaka. Imena starogarčkoh tragičara već teže pamte. Sledstveno tome, bez okolišanja možemo zaključiti: kakva nam je kultura, takva nam je i demokratija. Živimo u turbofolk-demokratiji, u kojoj nekultura nije sramota, već je – takoreći – vrlina.

Gde se dedoše sve one silne plišane revolucije?

U Nemačkoj se obeležava 25. godišnjica rušenja berlinskog zida – dogodilo se to 9. novembra 1998. godine. Angela Merkel je rekla da je taj događaj promenio njen život, štaviše, ne sumnja da je promenio i lice Evrope. Nekoliko dana pre rušenja zida na berlinskom Aleksanderplacu stotine i stotine hiljada ljudi je demonstiralo za demokratiju, za ljudska prava. Danas je to već nezamislivo. Gde je nestala Evropa plišanih revolucija? O ljudskim pravima već jedva da se i čuje poneka uzgredna reč. Obični ljudi samo ravnodušno odmahnu, oguglali su već na pomen reči sloboda i demokratija. Političke elite su zadovoljne, jer mogu bez zazora reći da su izabrane na slobodnim izborima, dakle, nema ni govora o diktaturi. Pri tome, međutim, u svakodnevni život se, kradom, uvlače zloslutne pojave. Raste rejting, raste uticaj ruskog lidera Vladimira Putina, a zapadnjački sistem vrednosti više nije toliko privlačan u Istotčnoj Evropi kakav je bio za vreme rušenja berlinskog zida. Neki već govore o počecima novog hladnog rata. Možda još nismo baš do toga došli, za sada nas je svaladala samo neka opšta obamrlost. Putinov borbeni nacionalizam je privlačniji, popularniji od sklerotične demokratije zapada, čitam u današnjem Blicu (12. novembar 2014.). Ovaj beogradski dnevni list preuzeo je članak iz zagrebačkog Jutarnjeg lista koji detaljno analizira aktuelne prilike u Mađarskoj. Eto, dotle smo došli. Beograd i Zagreb pevaju istu pesmu o – Viktoru Orbanu.

Naknadni životi mojih drama

Traže me telefonom iz Niša, iz gradskog pozorišta. Jedan mladi reditelj namerava da postavi na scenu jedan od mojih prvih dramskih tekstova – Šofere. Praizvedba Šofera dogodila se 10. februara 1987. godine u Zenici, u režiji Ljubiše Georgijevskog. Godinu dana kasnije ovu dramu je u Prilepu postavio na scenu Vladimir Cvetanovski. U Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színházu, bilo je sve dogovoreno da ovu dramu režira Janez Pipan, međutim, izbio je rat i prekinute su sve veze između Novog Sada i Ljubljane. Planirana predstava je skinuta s dnevnog reda. Pre nekoliko dana je P.M. doneo vest da direktorka Narodnog pozorišta u Prištini namerava da uvrsti u repertoar moju dramu Juditu, čije su probe svojevremeno – 1990. godine – i započete, ali kad su Miloševićevi ljudi preuzeli vlast, premijera je otkazana. Možda će sad biti više sreće! Zanimljiva je koincidencija da je tada, u istoj sezoni, i novosadsko Srpsko narodno pozorište planiralo izvedbu Judite, ali posle „jogurt-revolucije” direktor Dragan Srećkov je najuren – pre nekoliko godina je pred kamerama jedne nemačke televizije rekao da mu je bilo veoma žao što je do toga došlo, bilo je već utanačeno i to da predstavu režira Haris Pašović.

novembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!