Laslo Vegel: Pendrek nije svemoguć

03 Mar 2013

Odgovornost ministra prosvete je kud i kamo veća nego odgovornost ministra za unutrašnje poslove, jer problem počinje, zapravo, u vaspitanju.

Međuetnički konflikti koji su u poslednje vreme učestali u Vojvodini, dešavaju se u paradoksalnoj situaciji. Ove događaje, koji se već mogu svrstati među svakodnevne vesti, najčešće izazivaju mladi ljudi koji, obično na ulici, zameću kavge. Deo tih sukoba dešava se na nacionalnoj osnovi. Prema izveštajima vojvođanske mađarske štampe, mladi Srbi prebijaju Mađare, i ova pojava se naziva „prebijanje Mađara”. Većinska štampa retko, tek iznimno izveštava o ovim incidentima, ako pak to ipak učini, po pravilu nastoji da marginalizuje etnički karakter sukoba, i svrstava ih u inače sve izraženije pojave nasilništva, nasilničkog ponašanja. Istina je – bar po mom mišljenju – ipak, da se prebijanje Mađara, s jedne strane, ne može izdvojiti iz konteksta opšte ekspanzije nasilja, a s druge strane, da je velika greška negirati etnički karakter konflikata, jer dok u prvom slučaju jedna interesna grupa upućuje poruku drugoj, dotle u drugom slučaju jedna grupa upućuje poruku jednoj nacionalnoj manjini.

Paradoksalno je, međutim, da pri svemu ovome političari i srpske, i mađarske države, nastoje da izgrade što bolje odnose. Reč je o tome, naime, da su se u obe zemlje proteklih desetak godina smenjivale vlade, ali odnosi između dve države nikad nisu bili toliko bliski i toliko uspešni. Na to ni opozicione stranke nemaju nikakve primedbe, ni u srpskom, ni u mađarskom parlamentu, dakle, ne primećuje se nikakva podeljenost. Međunacionalnim konfliktima nema traga ni među srpskim i vojvođanskim mađarskim intelektualcima.

Politička i kulturna elita je, dakle, beskonfliktna, ali na ulicama nema mira. Naravno, nema mesta uopštavanjima, velika većina građana ne odobrava ove pojave, osuđuje ih i – strahuje. Međutim, društvo nema takav etos koji bi protagoniste ovih događaja javno, to jest glasno osudio, naučio ih redu ili, eventualno, moralno izopštio! Odsustvo tog etosa je, zapravo, ono što uistinu zabrinjava.

Društvo je nemo, skoro ravnodušno, rešenje očekuje od države. A država se usteže, okleva, možda je (i) nemoćna. Ona se ustručava, ne samo u slučaju etnički motivisanih konflikata, nego i kad je reč o zaštiti drugih manjinskih grupa, da se otvoreno, energično i definitivno suprotstavi ekstremnim grupama, što se može objasniti jedino time da su partijski interesi iznad državnih interesa.

Kod nas je partija i nadalje važnija od države! Partije, naime, procenjuju da bi otvorenim suprotstavljanjem ekstremistima izgubili znatan broj potencijalnih glasova. Zamislimo, na primer, da ova ili ona stranka na vlasti, ili vladajuća koalicija zajedno – a to se odnosi i na opoziciju – organizuje demonstracije protiv agresivnih ekstremističkih grupa. Jedna takva akcija mogla bi da bude znak jasne opredeljenosti.

Pasivnost građana uvećava (i) moralna i politička korupcija koja se ugradila i u političke institucije, u velikoj meri pripremivši teren za korupciju u privrednoj sferi protiv koje je aktuelna vlada pokrenula nemilosrdnu borbu. Ali, u velikoj su zabludi oni koji misle da će ta borba biti uspešna ako korupcija u političkoj i moralnoj sferi ostane netaknuta. Razni vidovi, oblici korupcije nalikuju na stoglavu aždaju, ako se odseče jedna glava privredne korupcije, usled korupcije u sferi morala, toj aždaji začas će da izraste deset novih glava. Ta moralna korupcija je drugi izvor ćutanja partija.

Partije ostaju, dakle, neme, pa su stoga manjinske stranke na suženom manevarskom prostoru primorane da javno protestuju. Bilo bi mnogo bolje, i ubedljivije, kad bi se oglasile velike, većinske stranke. U situaciji u kojoj protestuju manjinske stranke (eventualno neke civilne organizacije i, povremeno, manja regionalna stranka), velike partije ostaju nemi svedoci događaja, etničke konflikte smeštaju u inadekvatni kontekst, odnosno, stvaraju utisak da je prostor konflikata širi i skriveniji. A to često ume da generiše nove konflikte.

Ako beležimo porast broja krađa, provalnih krađa, razbojništava, etničkih konflikata, javnost će u prvom redu da se upita, šta radi policija, tužilaštvo i sud. I čini to sasvim opravdano, jer stručna znanja policajaca, tužilaca i sudija, pretpostavljaju ne samo otkrivanje i kažnjavanje počinilaca – njihov profesionalizam mora da ima i preventivni karakter. A krađa, provala, etničkih konflikata ima dosta, što baca prilično tamnu senku na stručnu podobnost gore pomenutih. Unutar ovog kruga razotkrivanje i kvalifikovanje etničkih konflikata zahteva posebnu stručnost. Velika je šteta što u ovoj osetljivoj oblasti ne postoji permanentno stručno usavršavanje, što nema jezičkih i interkulturalnih kurseva. U današnjem svetu stručno usavršavanje je permanentno. Ova konstatacija se odnosi ponajviše na sudove koji rešavaju ljudski osetljive zadatke. Kad sud pogreši, skoro da i nema načina da se greška ispravi, a te greške po pravilu imaju nesagledive posledice. Sudija može da bude nezavisan, može da donosi prave odluke, da pravično presuđuje samo ako je stručan, ako – u ovom slučaju, dakle, prilikom presuđivanja etnički motivisanih konflikata – raspolaže interkulturalnim znanjem, odnosno kapitalom. Bez toga nema sudske nezavisnosti. I posve je jasno da policajce, tužioce i sudije, u višenacionalnim sredinama treba posebno pripremiti za obavljanje njihovih zadataka. Nažalost, ovo ili izostaje, ili se rezultati ne vide.

Bilo bi pogrešno, međutim, samo od pomenutih instutucija, odnosno od policije, očekivati smirivanje sitaucije. Pendrek nije svemoguć! Nedavno je predsednik vlade i ministar za unutrašnje poslove obećao da će ubuduće i žandarmerija biti angažovana kako bi se što efikasnije predupredilo svako narušavanje javnog reda i sigurnosti. Nažalost, izostao je odgovor na pitanje, šta namerava da preduzme ministar prosvete, s obzirom na okolnost da su učesnici tih konflikata većinom učenici. Odgovornost ministra prosvete je kud i kamo veća nego odgovornost ministra za unutrašnje poslove, jer problem počinje, zapravo, u vaspitanju. Utoliko pre, jer na scenu stupa ona generacija, koja se najvećim delom profilisala u duhovnom nasleđu devedesetih godina, ovu su „uspomenu” nasledili u porodici. Sindrom agresivnosti, naime, ne pokazuje se odmah, već počinje da deluje decenijama kasnije. Ova duhovnost je još živa, njene moralne posledice će se osećati i u narednom desetleću. Da li su udžbenici u nacionalno mešovitim sredinama odgovarajući? Šta čine rukovodioci obrazovnih ustanova u cilju predupređivanja konflikata? Da li je, kojim slučajem, smenjen direktor neke škole čiji su učenici u prosečno većem broju učestvovali u etničkim konfliktima? Kako dolazi do izražaja pedagoška uloga nastavnika? Posebno je pitanje, kakvu ulogu igraju crkvene ličnosti, s obzirom na to da je u nastavne programe uvedena veronauka čija je jedna od biblijskih doktrina upravo čovekoljublje, da ne citiram reči apostola Pavla po tom pitanju. Da li će te reči biti uklesane u kamen, ili ćemo, zarad dnevne politike, naprosto tek onako, nonšalantno da pređemo preko njih?

(Dnevnik)

Podelite ovu stranicu!