LASLO VEGEL: Partijske uniforme

23 Feb 2014

Koalicija posle sendviča

Uniformisanost

Za kratko vreme preturio sam preko glave desetak, možda i ne što više izbora i izbornih kampanja, tako da sam postao imun na predizborna obe?anja. Lepa obe?anja pljušte sa svih strana, a potom pobednici bratski podele me?u sobom „izborni plen”. Ne mislim na partije, nego na li?nosti ukotvljene u raznim strankama, od kojih bi neki iskusni trener mogao da sastavi sasvim pristojan prvoligaški tim. Ali, to je nemogu?e, jer se svi bolji „igra?i” nalaze u raznim partijama. Skoro u svakoj stranci pronalazimo i simpati?ne, i antipati?ne li?nosti. Nevolja je samo to što partijska uniforma prikriva razlike me?u njima. I te uniforme su previše tesne, zbog toga i nema uslova da ovde poneki politi?ari izraste u državnika. Sputani u tesno skrojenim uniformama politi?ari se me?usobno glože, ujedaju, rade jedni drugima o glavi, a ra?une ispostavljaju nama. Doduše, i naši uglovi gledanja su previše uski, vidimo samo partije, a ne i pojedince. Naš kolektivisti?ki svet pretvara i nas u kolektiviste. Uzalud bismo uvažavali, priznavali pojedina?ne domete – mi ne glasamo za njih, nego za partije. Pojedina?ni u?inci nemaju nikakvu ulogu. Suo?avamo se sa devalvacijom individuuma. Ništa nije beznadežnije nego kad ?ovek pokuša da se u javnom životu ponaša i razmišlja kao privatno lice. I sve više sam sklon da ovaj sizifovski poduhvat nazovem herojskom misijom.

Narod i književnost

Svaki ?as ?ujem, sa svih strana, da je narod okrenuo le?a književnosti. Ali niotkuda ni re?i o tome, da je književnost okrenula le?a narodu. Mada je sasvim mogu?e da izme?u ta dva fenomena postoje neke uzajamne veze.

Da li je mogu?e reformisati kapitalizam?

Negde u decembru prošle godine video sam predstavu Harisa Pašovi?a Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla na festivalu Desire u Subotici. Scenske slike o zeni?kim rudarima i bede generisane ekspanzijom divljeg kapitalizma delovale su na mene krajnje potresno, nisam stoga mogao ni da se uzdam u bilo šta drugo osim u poznatu pesmu italijanskih partizana, odnosno, u pobunu. I nije trebalo dugo ?ekati, pobuna se dogodila. Tenzije su se, doduše, unekoliko relaksirale, ali negde duboko, nema sumnje, i dalje tinja nezadovoljstvo, ne samo u Bosni, nego u ?itavom regionu. Danas se mnogo govori i piše o monetarnoj krizi, o ekonomskoj krizi, o krizi parlamentarizma. Bojim se da stvari nisu tako jednostavne, da je ulog mnogo ve?i. Sklon sam re?i da bi trebalo progovoriti o krizi kapitalizma. Da li je mogu?e reformisati kapitalizam? Sve je više mladih, vidim, koji ?itaju Badijua (njegovo delo Stole?e bilo je i za mene vrlo inspirativno štivo), oni možda znaju više o onoj tajni koja nas ?eka posle razdoblja „formalizovane neljudskosti”.

Sendvi? i kajgana

Baš sam po?eo da ispijam svoj kapu?ino kad se u kafeu pojavio moj stari poznanik, Andriš Hajdu. Bio sam gimnazijalac kad smo se upoznali, on je bio ?lan šahovske sekcije srednje mašinsko-tehni?ke škole, a ja sam nastupao za ekipu naše gimnazije. Bio je odli?an šahista. Naša partija se na kraju završila remijem. Pružili smo jedan drugome ruku i, potom, porazgovarali. Ubrzo se ispostavilo, naravno, da smo obojica Ma?ari. I kasnije smo se nalazili, odigrali po koju partiju šaha. Diplomirao je na mašinskom fakultetu i ubrzo potom se obreo u Štutgartu, našao je posao, kao inženjer, u automobilskoj industriji. Vratio se nekoliko godina nakon što je stekao penziju, sa?ekao je da i deca završe studije u Nema?koj. Ovde je kupio jednu ku?u koju je iz temelja renovirao i ostvario svoj davnašnji plan: ugradio je podno grejanje. Bez podnog grejanja ku?a nije ku?a, ponavljao je ?esto. I sad se s vremena na vreme sastajemo, razglabamo o stanju stvari u svetu, a šah više skoro da i ne pominjemo. Zašto? Bi?e da je i on, kao i ja, zaboravio tu igru. Bili smo, ipak, paceri. I danas posle podne smo se opet, slu?ajno, sreli. Seo je za moj sto i, bez naro?itog uvoda, postavio pitanje: kako ti se dopada sendvi?? Kakav sendvi?, pitao sam ga, na stolu ispred mene bila je samo šolja kapu?ina. Nikad nisam u kafeu jeo sendvi?e. Udario je u smeh. Mislio sam na onaj sendvi? koji nam je ponu?en po?etkom devedesetih. A, da, prise?ao sam se, tada su radikali namerili da nas vrate u mati?nu zemlju, sa po jednim sendvi?em za put. ?uo sam, re?eno je na televiziji, nastavio je Andriš, da smo mi, Ma?ari, promenili mišljenje o bivšim radikalima, pa ?emo posle izbora, u koaliciji sa naprednjacima, uzeti u?eš?a i u novoj vladi. Lepo, rekao sam na to, samo što ja sad ne bih glasao za sendvi?e nego za kajganu. Pišem roman, ?iji glavni junak obožava kajganu. Odli?no, rekao je Andriš, ?astim te jednom kajganom, ona je ipak ukusnija od sendvi?a. Pozvao je konobara i naru?io dve kajgane, me?utim, ispostavilo se da kajgane nema na jelovniku. Konobar se ipak vratio posle nepunog minuta i saopštio da imamo sre?e, kuvar se umilostivio, pripremi?e nam kajgane. Bile su stvarno ukusnije nego suvonjavi, uvenuli sendvi?i. Više i nismo pominjali sendvi?e, samo sam se u jednom trenutku upitao, da li bi nam tadašnji radikali udelili sveže ili bajate sendvi?e. I gde bi nabavili u toj opštoj bedi i siromaštvu tih devedesetih godina, stotinu i više hiljada sendvi?a? Ali, nema veze, u ovom lavirintu ?emo, kao bez glave, zavoleti ono što smo još koliko ju?e, tako odlu?no odbacivali. Odagnao sam od sebe ove misli, jer sam shvatio da ionako ne?u da dobijem odgovor na pitanje: kad ?emo mo?i da odaberemo nešto, ?ega nema na „jelovniku”. Mnogo je lepše, sa starim prijateljem, kusati ukusni omlet. Da, prijateljstvo. Skoro da su izumrla u ovom novom kapitalizmu. Razmišljaju?i o strasti prijateljstva uzimam predve?e s police knjigu Žaka Deride Politika prijateljstva. Skoro do zore sam se mu?io da prodrem u njenu suštinu, kad mi je oko zapelo za jednu Ni?eovu re?enicu: filozof obznanjuje vlastitu istinu. Protivre?nost? Da, jer ko sme da ustvrdi da vlastita istina ujedno predstavlja i – istinu? Podvla?im olovkom ovu re?enicu s primedbom da se suština prijateljstva ipak iscrpljuje u tome što volimo istinu drugog. U stvarnosti smo, me?utim, veoma daleko od toga, nailazim na to samo u knjigama. Ali, do daljnjeg, primam na znanje da nije re? samo o sendvi?ima, nego o narogušenom, zlovoljnom, odbojnom društvu.

Upotreba grada

Tragi?na krivica? Hladno smo je porekli. Samo je izbledela grani?na linija izme?u greha i nedužnosti. Izme?u vinih i nevinih. Prepustili smo se istoriji i verujemo da ?emo pro?i nekažnjeni. Daleko je poštenije priznati da smo izgubili svoju sudbinu, ispaštamo, jer bismo bez sudbine želeli da se usre?imo.

februar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!