LASLO VEGEL: Partijske uniforme

23 Feb 2014

Koalicija posle sendviča

Uniformisanost

Za kratko vreme preturio sam preko glave desetak, možda i ne što više izbora i izbornih kampanja, tako da sam postao imun na predizborna obećanja. Lepa obećanja pljušte sa svih strana, a potom pobednici bratski podele među sobom „izborni plen”. Ne mislim na partije, nego na ličnosti ukotvljene u raznim strankama, od kojih bi neki iskusni trener mogao da sastavi sasvim pristojan prvoligaški tim. Ali, to je nemoguće, jer se svi bolji „igrači” nalaze u raznim partijama. Skoro u svakoj stranci pronalazimo i simpatične, i antipatične ličnosti. Nevolja je samo to što partijska uniforma prikriva razlike među njima. I te uniforme su previše tesne, zbog toga i nema uslova da ovde poneki političari izraste u državnika. Sputani u tesno skrojenim uniformama političari se međusobno glože, ujedaju, rade jedni drugima o glavi, a račune ispostavljaju nama. Doduše, i naši uglovi gledanja su previše uski, vidimo samo partije, a ne i pojedince. Naš kolektivistički svet pretvara i nas u kolektiviste. Uzalud bismo uvažavali, priznavali pojedinačne domete – mi ne glasamo za njih, nego za partije. Pojedinačni učinci nemaju nikakvu ulogu. Suočavamo se sa devalvacijom individuuma. Ništa nije beznadežnije nego kad čovek pokuša da se u javnom životu ponaša i razmišlja kao privatno lice. I sve više sam sklon da ovaj sizifovski poduhvat nazovem herojskom misijom.

Narod i književnost

Svaki čas čujem, sa svih strana, da je narod okrenuo leđa književnosti. Ali niotkuda ni reči o tome, da je književnost okrenula leđa narodu. Mada je sasvim moguće da između ta dva fenomena postoje neke uzajamne veze.

Da li je moguće reformisati kapitalizam?

Negde u decembru prošle godine video sam predstavu Harisa Pašovića Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla na festivalu Desire u Subotici. Scenske slike o zeničkim rudarima i bede generisane ekspanzijom divljeg kapitalizma delovale su na mene krajnje potresno, nisam stoga mogao ni da se uzdam u bilo šta drugo osim u poznatu pesmu italijanskih partizana, odnosno, u pobunu. I nije trebalo dugo čekati, pobuna se dogodila. Tenzije su se, doduše, unekoliko relaksirale, ali negde duboko, nema sumnje, i dalje tinja nezadovoljstvo, ne samo u Bosni, nego u čitavom regionu. Danas se mnogo govori i piše o monetarnoj krizi, o ekonomskoj krizi, o krizi parlamentarizma. Bojim se da stvari nisu tako jednostavne, da je ulog mnogo veći. Sklon sam reći da bi trebalo progovoriti o krizi kapitalizma. Da li je moguće reformisati kapitalizam? Sve je više mladih, vidim, koji čitaju Badijua (njegovo delo Stoleće bilo je i za mene vrlo inspirativno štivo), oni možda znaju više o onoj tajni koja nas čeka posle razdoblja „formalizovane neljudskosti”.

Sendvič i kajgana

Baš sam počeo da ispijam svoj kapućino kad se u kafeu pojavio moj stari poznanik, Andriš Hajdu. Bio sam gimnazijalac kad smo se upoznali, on je bio član šahovske sekcije srednje mašinsko-tehničke škole, a ja sam nastupao za ekipu naše gimnazije. Bio je odličan šahista. Naša partija se na kraju završila remijem. Pružili smo jedan drugome ruku i, potom, porazgovarali. Ubrzo se ispostavilo, naravno, da smo obojica Mađari. I kasnije smo se nalazili, odigrali po koju partiju šaha. Diplomirao je na mašinskom fakultetu i ubrzo potom se obreo u Štutgartu, našao je posao, kao inženjer, u automobilskoj industriji. Vratio se nekoliko godina nakon što je stekao penziju, sačekao je da i deca završe studije u Nemačkoj. Ovde je kupio jednu kuću koju je iz temelja renovirao i ostvario svoj davnašnji plan: ugradio je podno grejanje. Bez podnog grejanja kuća nije kuća, ponavljao je često. I sad se s vremena na vreme sastajemo, razglabamo o stanju stvari u svetu, a šah više skoro da i ne pominjemo. Zašto? Biće da je i on, kao i ja, zaboravio tu igru. Bili smo, ipak, paceri. I danas posle podne smo se opet, slučajno, sreli. Seo je za moj sto i, bez naročitog uvoda, postavio pitanje: kako ti se dopada sendvič? Kakav sendvič, pitao sam ga, na stolu ispred mene bila je samo šolja kapućina. Nikad nisam u kafeu jeo sendviče. Udario je u smeh. Mislio sam na onaj sendvič koji nam je ponuđen početkom devedesetih. A, da, prisećao sam se, tada su radikali namerili da nas vrate u matičnu zemlju, sa po jednim sendvičem za put. Čuo sam, rečeno je na televiziji, nastavio je Andriš, da smo mi, Mađari, promenili mišljenje o bivšim radikalima, pa ćemo posle izbora, u koaliciji sa naprednjacima, uzeti učešća i u novoj vladi. Lepo, rekao sam na to, samo što ja sad ne bih glasao za sendviče nego za kajganu. Pišem roman, čiji glavni junak obožava kajganu. Odlično, rekao je Andriš, častim te jednom kajganom, ona je ipak ukusnija od sendviča. Pozvao je konobara i naručio dve kajgane, međutim, ispostavilo se da kajgane nema na jelovniku. Konobar se ipak vratio posle nepunog minuta i saopštio da imamo sreće, kuvar se umilostivio, pripremiće nam kajgane. Bile su stvarno ukusnije nego suvonjavi, uvenuli sendviči. Više i nismo pominjali sendviče, samo sam se u jednom trenutku upitao, da li bi nam tadašnji radikali udelili sveže ili bajate sendviče. I gde bi nabavili u toj opštoj bedi i siromaštvu tih devedesetih godina, stotinu i više hiljada sendviča? Ali, nema veze, u ovom lavirintu ćemo, kao bez glave, zavoleti ono što smo još koliko juče, tako odlučno odbacivali. Odagnao sam od sebe ove misli, jer sam shvatio da ionako neću da dobijem odgovor na pitanje: kad ćemo moći da odaberemo nešto, čega nema na „jelovniku”. Mnogo je lepše, sa starim prijateljem, kusati ukusni omlet. Da, prijateljstvo. Skoro da su izumrla u ovom novom kapitalizmu. Razmišljajući o strasti prijateljstva uzimam predveče s police knjigu Žaka Deride Politika prijateljstva. Skoro do zore sam se mučio da prodrem u njenu suštinu, kad mi je oko zapelo za jednu Ničeovu rečenicu: filozof obznanjuje vlastitu istinu. Protivrečnost? Da, jer ko sme da ustvrdi da vlastita istina ujedno predstavlja i – istinu? Podvlačim olovkom ovu rečenicu s primedbom da se suština prijateljstva ipak iscrpljuje u tome što volimo istinu drugog. U stvarnosti smo, međutim, veoma daleko od toga, nailazim na to samo u knjigama. Ali, do daljnjeg, primam na znanje da nije reč samo o sendvičima, nego o narogušenom, zlovoljnom, odbojnom društvu.

Upotreba grada

Tragična krivica? Hladno smo je porekli. Samo je izbledela granična linija između greha i nedužnosti. Između vinih i nevinih. Prepustili smo se istoriji i verujemo da ćemo proći nekažnjeni. Daleko je poštenije priznati da smo izgubili svoju sudbinu, ispaštamo, jer bismo bez sudbine želeli da se usrećimo.

februar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!