LASLO VEGEL: Paradigme

02 Dec 2013

Možda će nas naš stid nadživeti

Možda će nas naš stid nadživeti

Čitam da novosadska toplana ima dugovanja od nekih tri milijardi dinara, što može da ugrozi čitav sistem daljinskog grejanja stanova. Povremeno pipnem radijator, i s olakšanjem se vraćam za pisaći sto, konstatujem da su rebra prijatno mlaka, i zahvaljujem se prirodi što nas još nije spopala neka sibirska hladnoća, a koju i ozbiljni meteorolozi predskazuju. Šta će biti onda sa nama? Sa ulaza zgrade zvoni poštar, polako silazim do poštanskog sandučeta, stižu računi. I komunalne službe, i elektroprivreda, i pošta ispostavljaju mesečne troškove stanovanja i življenja, računi su sve pozamašniji. Ali sad se kao trošak pojavljuje i jedna nova stavka: dimničarina. Kakvi sad dimnjaci? Tek predveče, kad u šetnji sretnem prijatelje, saznajem o čemu je reč. Grad je u škripcu, u nekakvom sporu oko neke autobuske stanice izgubio je na sudu, sad treba da ispovrne značajne novce. I, naravno, neće dosuđenu odštetu da plaća onaj ko je neodgovorno potpisao ugovor, nego ćemo to platiti mi, obični građani. Ali nema nikakvih dimnjaka, nema furuna u stanovima, negoduje moja trzvena pamet. Ali odmah potom i ućutim. Budem li se rukovodio trezvenom pameću, kao i mnogo puta do sada, brzo ću se osećati kao junak Kafkinog romana – Procesa. Ćutke koračamo dijagonalno preko glavnog gradskog trga, kad me prijatelji diskretno upozoravaju da nam u susret nailazi jedan od istaknutih javnih ličnosti grada. Ne pripadam novosadskom jet-setu, ne poznajem istaknute ličnosti, dižem pogled i sa zaprepašćenjem se prisećam da sam u devedesetim godinama često viđao to lice na televiziji. U to ratno vreme sam više gledao televiziju, grčevito sam iščekivao vesti koje bi na bilo koji način nagovestile mir. Taj lik je tada huškao na rat. I odmah iza njega još jedno lice, i opet mi se učini da sam i njega viđao na ekranu u tim jezivim godinama. I on je zdušno zagovarao ratne opcije. Šta ovo treba da znači, ne vraćaju se valjda ratne godine? Ne, ne vraćaju se, umiruju me prijatelji, ovi su sad mirovnjaci. Poznata mi je ova pojava, ali uživo, iz neposredne blizine videti ova lica, ipak je previše morbidno. Pomišljam na dimničarinu. Ko će da plati cenu devedesetih godina? Platićemo je mi, dakako, obični građani. Padao je već mrak kad sam požurio kući i skinuo s police Kafkin znameniti roman. Pročitao sam samo poslednje rečenice, da proverim, da li ih se dobro sećam. „Gde je sudija kojeg nikad nije video? Gde je onaj viši sud na koji nikad nije dospeo? K. je digao ruku – čitam – i raširio prste. Ali šaka jednog od gospode već je dograbila njegov grkljan, a drugi gospodin mu je zario nož u srce i dva puta ga okrenuo u njemu. Sjaj se pomutio u K.-ovim očima, ali je još video kako su se gospoda nagnula iznad njega, i kako pomno posmatraju njegovu agoniju. – Kao kakav pas! – rekao je još K., i pomislio da će ga njegov stid možda još nadživeti”. Stid – tu reč sam hteo da proverim. Samo zbog toga jer imam osećaj, ne samo ja, nego i mnogi drugi, da se svemu previše lako prilagođavamo, da smo skloni da se družimo sa svakakvim likovima, dok ova gospoda mirno, hladnokrvno zarivaju nož i čereče naša srca, a mi se nadamo da će nas naš stid nadživeti.

Herostrati demokratije?

Na bulevaru Kralja Petra, posle ponoći, uporni lavež gradskih pasa lutalica. Mora da ih razdražuje nesnosni vetar, možda baš košava, koja cima već gole grane drveća na dečjem igralištu pod mojim prozorima. Prebirem po vestima na internetu i, zapanjen, čitam da su na poziv mađarske (nevladine) oraganizacije „Nacionalni front” u gradu Miškolcu, spaljivane knjige. Na fotografiji vidim jednu, plamenom zahvaćenu zbirku pesama Mikloša Radnotija. A u Kečkemetu grupa navijača je nacističkim pozdravom, rukom ispruženom u visini ramena i s pokličima „Sieg heil” pozdravljala pesmu „Mi smo sa tobom, Laci Čatari!” U neposrednoj blizini jedne crkve u Budimpešti otkrivena je bista Mikloša Hortija. Odmah potom na bulevaru Bele Bartoka, aktivisti parlamentarne stranke Jobik (ako se može prevesti: desniji od desnog ili bolji od boljeg), paradno su obeležili godišnjicu Hortijevog ulaska u Budimpeštu 16. novembra 1919. godine. Nekadašnjim bulevarom Mikloša Hortija, sada pak bulevarom Bele Bartoka, vispreni aktivisti su sproveli jednog belog konja. (Horti je, naime, kao admiral, na belom konju ujahao u Budimpeštu. U povorci su se našle i uniformisane postrojbe Nove Mađarske Garde. U nadležnosti je suda da utvrdi da li su ovim prekršeni neki zakoni, ili nisu. Političke stranke će sigurno zauzeti određene stavove. One koje su na vlasti, moraju se obavezno izjasniti. Šta se dešava s Mađarskom – pitam se u neverici – kad je ovakvih pojava sve više. Mnogi nastoje da umire svoju savest konstatacijom da je reč ipak o marginalnim pojavama. Mene najviše zabrinjava to što se ovim pokretima pridružuju uglavnom mladi ljudi. Zašto? Da li su razočarani u tranzicione rezultate, ili u Evropsku uniju? Da li ih je razočarala demokratija o kojoj su sanjale čitave generacije? Herostrati demokratije? Bezmalo čitav svoj život proživeo sam u onom aufklerističkom uverenju, da posle nas dolaze mladi koji će biti bolji od nas, na kojima autoritarni režim nije ostavio tragove, koji se nisu batrgali, već su odmah stupili na pravi put, koji znaju ne samo da cene, nego i da odbrane slobodu. I šta vidim? Ovi mladi ljudi, suočeni s naličjem, s nastranostima, preziru juče sanjanu slobodu, dok obični, prosečni građani nemušto beže od nje; put je prav, ali je prepun nevidljivih prepreka. Ove prepreke su rizičnije nego što su bile naše, koje su i nas same deformisale, ali nisu gasile u nama nadu da je vredno svakog truda da ih savladamo, da pobedimo. Bila je to sizifovska borba, ali je vredelo. Da li je zaista vredelo? Ponekad baš i nisam siguran u to. Sa police skidam knjige Sartra i Kamija, Gintera Grasa i Tomasa Mana. I, potom, čekam zoru čitajući Đulu Ilješa i Atilu Jožefa. Pre nekoliko dana s brojnim prijateljima posetio sam njegov grob u Budimpešti. Šta je osećao, pitao sam se, šta je mislio, kad je 1937. pisao svoju pesmu Pozdrav Tomasu Manu. „Sedi ovde malo sa nama, i pričaj”, pisao je Atila Jožef. Uzimam u ruke „priču” pod naslovom Mario i mađioničar. Plaža već vrvi od patriotski vaspitavane dece kad na jednoj priredbi pred publiku stupa Cipola, hipnotizer, koji drži u šaci ljude slabe volje. Publika je bespogovorno radila ono što je on od nje tražio. U početku je to činio i sa Mariom, ali kad je mladić shvatio šta mu se dešava, opalio je pištolj u njegovoj ruci. Ni danas ne mogu da protumačim, zašto je Mario uopšte bio naoružan, ali nije to ni važno, nego da je pružio otpor. Setio sam se toga dok sam razmišljao o tome da se slične stvari događaju poslednjih godina širom Evrope, a naročito u postsocijalističkom regionu. Vidim i to da je građanski otpor na Zapadu žilaviji, jači nego u našem regionu gde su ljudi umorni, nestrpljivi i nesigurni. Doduše, nisam sreo ni jednog svog budimpeštanskog prijatelja ili poznanika, baš niti jednog, koga ove pojave nisu skandalizovale. One nisu simpatične ni običnim građanima, ali oni se osećaju nemoćno. Ništa ne zavisi od nas, kažu rezignirano. Ova nesigurnost, ovo osećanje bespomoćnosti me najviše i zabrinjava.

Praznik u Subotici

Zimogrožljiva nedeljno popodnevna šetnja, prolaznici iščekuju sutrašnji dan. Hoće li pasti sneg u ponedeljak, ili neće? Ako bude snega, Subotica će u belom dočekati praznik. Listovi i portali Mađarskog nacionalnog saveta danas još ne donose vest da će Subotica u ponedeljak da slavi. Glavni gost biće predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, a njegov glavni domaćin biće Jene Maglai, gradonačelnik iz redova Saveza vojvođanskih Mađara, stranke koja je stupila u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom. (http://www.subotica.com). Čitam da je Subotica oslobođena pre 95 godina, tada je zajednica slovenskih naroda izglasala priključenje Bačke, Banata i Baranje Srbiji, odnosno otcepljenje ovih teritorija od Mađarske. I to je uredno verfikovano i trijanonskim mirom. Ovaj događaj slave u Nikolićevom krilu oni koji ga istovremeno uz Orbanovo podnožje ožaljuju. Ne želim da ironiziram, već razmišljam o tome da je reč o paradigmi koja određuje manjinske političke elite. A da to može i tragično da se završi, o tome sam pisao u svom romanu Neoplanta ili Obećana zemlja. Ovoga puta, međutim, stvar dobija pretežno komičnu boju. Istina, romaneskni junak Neoplante ovu dvojnost je doživeo u krajnje iznuđenim situacijama na početku i na kraju svetskog rata, dakle u četvorogodišnjem vremenskom rasponu, i to je morao životom da plati. Danas, međutim, nismo u takvoj situaciji, manevarski prostor je bitno širi. Posve sam siguran da će realpolitičari umeti s odgovarajućim argumentima da potkrepe ovu odluku, dok će njihovi oponenti takođe znati da je s odgovarajućim argumentima ospore, i time ćemo odmah i postati svedoci tradicionalnih mađarskih rasprava. Zato me sad zanima samo to kako će partijska inteligencija objasniti da u isto vreme žive dva života.

novembar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!