LASLO VEGEL: Pancirke i politika

09 Jul 2010

I dalje živimo u autoritarnom društvu, u jednom partokratskom svetu ogrezlom u korupciji, s degradiranim kulturnim i moralnim sistemom vrednosti

Kakav maler

Na našu nesreću, katastrofa nije usledila kad je bila neizbežna. Uslediće, sva je prilika, kad je više nikog ne bude zanimala.

Oklop i politika

Putujem u Beograd. Ponovo nastupam na javnoj sceni. Učesnik sam svečanosti povodom jubileja, desetogodišnjice radio-emisije Peščanik, koja se obeležava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a potom se rođendanska proslava nastavlja u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Pre početka susrećem Latinku Perović, Vojina Dimitrijevića, Srđu Popovića i mnoge druge beogradske prijatelje. Osećam se kao počekom devedesetih, kad je nastajao pokret intelektualaca potom nazvan „druga Srbija”, s tim da smo se tada okupljali u Studentskom kulturnom centru. Nerado zapisujem da je taj pokret nastao na bazi protivljenja Miloševiću, delom zbog toga što se danas svi diče da su bili Miloševićevi protivnici, čine to čak i oni intelektualci čije su partije bile u tehničkoj ili nekoj drugoj koaliciji s Miloševićevom partijom. Ovako ili onako, ali su se svakako dobro razumeli. Ali ne bih samo zbog ove pretvornsti redukovao „drugu Srbiju” na otpor Miloševićevom režimu. Taj pokret bio je mnogo više od toga. Jer puko protivljenje Miloševiću još nije ozbiljan politički program. Radilo se o promovisanju koncepta jednog drugačijeg društva, drugačije politike i drugačije kulture; treba govoriti o slobodi. Što se zorno i pokazalo u periodu koji je usledio odmah posle 5. oktobra 2000. godine. Oni koji su se do tada izjašnjavali samo kao Miloševićevi protivnici, s lakoćom su se ubaštrali u mehanizme nove vlasti i, s izvesnim modifikacijama, nastavili da grade Miloševićevo delo. Đinđić je činio pokušaje da onemogući tu praksu, ali njega su ubili, štaviše, do današnjeg dana nije rasvetljena politička pozadina njegovog ubistva, u zatvor su dospeli samo oni koji su povukli obarač. Za vrlo kratko vreme, oni koji su bili samo protiv Miloševića, bez ikakve griže savesti, uhlebili su se u službi Vojislava Koštunice. Čak i oni koji su pre toga slovili kao Đinđićeve pristalice. Što je bio vrhunac apsurda, jer je reč o međusobno isključivim poltičkim usmerenjima. A to nije govorio samo Đinđić, već je to i sam Koštunica isticao kad je Milošević izručen – po Đinđićevom naređenju – haškom tribunalu, što je Koštunica okvalifikovao kao državni udar. A to je najteža optužba koja se jednom premijeru može uputiti. Potom su pozauzimali položaje i započeta je restauracija. U raspravi oko donošenja skupštinske rezolucije o Kosovu Ivica Dačić je ironino primetio: „Ne razumem zašto nas je 5. oktobra trebalo smeniti kad nastavljate našu politiku.” Na ovu rečenicu do danas se niko nije usudio da odgovori. Ali pitanje Ivice Dačića je, ako ne baš u punoj meri, ali ipak legitimno. Reč je o tome, zapravo, da od 6. oktobra imamo razdoblje „miloševićizma s ljudskim licem”, kao što sam već tih dana rekao u intervjuu za list Danas. Ili, kako sam u svojim dnevničkim zabeleškama (objavljenim 2003. pod naslovom Ispisivanje vremena, u međuvremenu) u noći izeđu 5. i 6. oktobra 2000. godine zapisao: „Nacionalizam je ponovo pobedio”. Verovatno je toga i Đinđić bio svestan, ali nije hteo da to primi k znanju. Nastojao je da očajničkim kompromisima prevaziđe taj „miloševićizam s ljudskim licem”, ali pokazalo se da je protivnik jači, jer je premijer ubijen. Deset godina Peščanika je, zapravo, priča o onome što se dogolilo posle devedesetih, ili priča o ovom milenijumu. O tome da i dalje živimo u autoritarnom društvu, u jednom partokratskom svetu ogrezlom u korupciji, s degradiranim kulturnim i moralnim sistemom vrednosti. Na toj oproštajnoj večeri od Peščanika, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na kojoj sam pre trideset godina odgledao toliko izvrsnih predstava, podsetio sam i na to da sam pre pet ili šest godina već upozorio: ako će beogradski, vladajući jet-set, bez reči da gleda kako i posle 2000. godine po Vojvodini prebijaju manjine i Rome, uskoro će i u Beogradu da prebijaju drugačije misleće, demokratske intelektualce i – strane turiste. I, na žalost, to se i dogodilo. Ako pak počinioci bivaju redom oslobođeni, što se takođe dogodilo, političari će biti primorani da se zemljom kreću u pratnji do zuba naoružanih telohranitelja. Možda će im biti toplo savetovano da nose i pancirne prsluke. Nije mi poznato, da li ih već nose, bilo bi to indiskretno, ali vidim da se okružuju sa sve većim brojem telohranitelja. A tamo gde telohranitelji ureduju, nađu se za začas i pancirke. U pancirkama, međutim, nije moguće upravljati zemljom, jer ne formatira političar pancirku, nego pancirka formatira političara.

(jul 2010.)
Preveo: Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!