LASLO VEGEL: Pajaci istorije

20 May 2018

Orbanovo pismo Šorošu i kako vojvođanski Mađari slave Trijanon

petak, 30. mart 2018.

Paralelno s romanom (Nesahranjena prošlost), pišem i „autobiografski alterego” romana. Važan kontekst: „Ishod Drugog svetskog rata bio je od prvog dana izvestan: Nemačka nije nikako mogla da dobije taj rat”, sumirao je Ištvan Betlen 1944. godine udeo Mađarske u tom ratu. Ako bolje razmislim, onda je moj otac bio zlosrećni svedok te lakrdije. Čitava jedna generacija bila je pajac istorije. Mađarska je objavila rat Americi, a potom i Rusiji.

subota, 31. mart 2018.

U današnjem Mađar Sou Ištvan Pastor ohrabruje vojvođanske Mađare da glasaju za Fides. „…molimo vojvođanske mađarske registrovane glasače da svoj glas daju koaliciji Fides-KDNP”…

nedelja, 1. april 2018.

Pariski dnevni list L´Ekspres je izbunario i objavio tekst pisma koje je Viktor Orban uputio Fondaciji Đerđa Šoroša s molbom da mu fondacija odobri stipendiju za nastavak studija u inostranstvu. „Nije teško zamisliti da bismo u Srednjo-istočnoj Evropi mogli da budemo svedoci prelaska iz diktature u demokratiju. Deo tog prelaska je oživljavanje civilnog društva” – piše kasniji predsednik mađarske vlade. Viktor Orban je dobio stipendiju u iznosu od 10.000 dolara da bi u Engleskoj nesmetano studirao ideal civilnog društva.

(…)

U poslednje vreme sam vrlo retko nailazio na diletantske književne tekstove. Međutim, tekst jednog autora iznenađujuće liči na tekst drugog autora, ali nema ni govora o plagijatu. Pada mi nešto drugo na pamet, upravo to o čemu je Gabor Halas pisao u svom odličnom eseju pod naslovom Sumrak stilizacije. Pobuna se zbilja preko mere raskomotila, ukrućene inventive postaju afektirane. Nasleđeni buntovni stil, naime, ništa ne vredi ako iza njega nema pobune. Prisećam se Kamijeve rečenice: „Lep stil, poput svilene košulje, ne jednom prikriva prištiće na koži”. Gabor Halas je pisao o iskušenjima pred koja nas postavljaju sve brže promene – i ovo pitanje se danas ponovo postavlja. Avangarda – bez pobune? Ta avangarda može da bude samo avangarda novih dendija. Da li će proza i lirika biti u stanju da iznedre takav protivotrov koji će ih sačuvati od potpunog rasula? Padaju mi na um jednostavne, čiste, pouzdane rečenice Kamija ili Danila Kiša – rečenice bez ikakvih zaštitnih cirada.

ponedeljak, 2. april 2018.

Ne bi bilo zgoreg da se ovde i danas ponovo postavi na scenu Sartrova drama Muve, jer ona govori o nama, upravo o nama. Agamemnom se vratio iz rata i narod Arga oseća da će se „nešto gadno dogoditi”. Narod Arga, međutim, ćuti. Šireći u zagrljaj svoje mirisne ruke, Klitemnestra mu je pohitala u susret, a narod i dalje ćuti, premda zna da je Klitemnestra već odavno Egistova ljubavnica, i da se sprema ubistvo kralja. Narod Arga jednako ćuti i kad je čuo samrtni krik svoga kralja. Smerno je oborio pogled, sklopio oči, pravio se kao da ni o čemu ništa ne zna. Poznata situacija, zar ne? Samo što bogovi znaju i da kažnjavaju, Arg je postao grad živih mrtvaca prekrivenih rojevima muva.

Tabloidi (Informer) pišu da bi srpska vojska mogla za cca. 60 minuta da zauzme severni deo Kosovske Mitrovice.

sreda, 11. april 2018.

Uzimam s police knjigu Pola Nizana Urota, mada i ne znam šta tačno tražim u njoj, čitao sam je veoma davno, negde u šezdesetim godinama. Može biti da sam pod uticajem nekih maglovitih uspomena. Onih uspomena, na koje moja generacija, srljajući iz jednog praznika u drugi, zaboravlja. Ili me iskušava košmarna slika proćerdane generacije? Ili zbog toga što postajem sve sigurniji u to da moja stara lektira mnogo više kazuje o Današnjici, nego ovi novi, kukavički tekstovi. Ponovo sam ovih dana pročitao Doktora Faustusa Tomasa Mana, i sad sam definitivno shvatio da je umetnička sudbina Adrijana Leverkina opštevažeća, i da ona ne govori samo o ljudskoj sudbini, već i o nemačkom demonu. Sam Tomas Man je u svojoj knjizi Nastanak Doktora Faustusa zabeležio, da je „nameravao napisati u formi povesti jedne veoma problematične, grešne umetničke egzistencije ništa manje nego roman svoga vremena”. I napisao je savremeni roman Evrope današnjice, čiji junak nosi u sebi patnje svoga doba. Pitanje je samo, kako se danas zove ta patnja, taj bol. Ili će i ovo trpljenje ostati bezimeno, poput mnoštva drugih stvari? Zar doista više niko ne želi da napiše roman o svom vremenu, kao što je učinio Tomas Man, već samo o večnim, vanvremenim ljudskim pitanjima?

nedelja, 15. april 2018.

U romanu Doktor Faustus Tomasa Mana nailazim na jednu razmišljanja vrednu rečenicu. „Strašno je kad čovek jasno uočava šta se oko njega dešava i pritom ćuti, ali je još gore, još jezivije kad već svi jasno vide šta se događa, a primorani su da ćute – tada se istina može pročitati samo iz prestrašenih pogleda ljudi.” Ja, nažalost, još nisam sreo ovakve skrajnute poglede, nema ni jezivih scena. U ambijentu zajednice vojvođanskih Mađara – ne samo tamo, ali pristojnost nalaže da najpre pometem ispred svoje kuće – suočavam se sa onim sivim, apatičnim, bezazlenim pogledima, o kojima je govorio Niče. „Mirna savest u laganju” – tako naziva Niče onu vrstu modernosti o kojima govore ovi pogledi. Ovi „moderni ljudi” između dve stolice čiste savesti sede ispod klupe, i u isti mah kažu i „da”, i „ne”. Prema mišljenju „dnevnih” političara to su mudri, odmereni i pouzdani ljudi. Ova ledena i naučena „mudrost” je sjajni biser autokratskog poretka današnjice.

ponedeljak, 16. april 2018.

Hajnrih Bel ostaje veran sebi i u svom posthumno objavljenom delu. Junak njegovog romana Žene u pejzažu Rajne, Hajnrih Krejl, katolički aristokrata s donje Rajne, nikad nije bio nacista, i zahvaljujući tome, posle rata je postao ministar. Uskoro je, međutim, morao da primeti da se našao u istoj grupi sa „starim, opranim” nacistima. Ne znam šta drugo da kažem, osim da se istorija ponavlja, ali u mnogo jezivijoj formi. Nekad proganjani opozicionari našli su se na istoj strani sa svojim progoniteljima, žrtve rata s ratnim zločincima, slobodoumni mladi ljudi sa onima koji su zatirali sve vidove ispoljavanja sloboda. Krejl se s gorčinom priseća svojih starih iluzija: „…kad nacistička pošast jednom bude za nama, bili smo uvereni, uslediće isusovski svet.” To je istina. Uvek je bilo iluzija, čak i u onim vremenima, ali danas zvuči skandalozno ako se neko i usudi da ih pomene.

subota, 28. april 2018.

Konačno sam čitav jedan dan proveo pišući Nesahranjene mrtve.

Uveče, pak, Niče. Veoma važna opaska o književnim vrednostima, o tome da su u reformskom razdoblju posvuda, kao u gnevu, u besu bujale inovacije. Danas, u potrošačkom društvu, svedoci smo bujanja strasnog, razgoropađenog inoviranja, naročito u književnostima malih naroda, zato što u njima ne dolazi do izražaja korekcija čitalaca. U tim književnostima zaista ne postoji jedna dinamična, po ukusima raslojena književna javnost. Što je jedna nacija manja, utoliko je u njoj veće idolopoklonstvo. Tri četvrtine Homera – piše Niče – jeste puka konvencija, slično je i kod ostalih grčkih umetnika, u kojima nema ni traga moderne, gnevne težnje za inovacijama. Kod starih Grka nije bilo straha od konvencionalnosti, jer ih je upravo konvencija vezivala s publikom. (…) „Originalno delo obično izaziva divljenje, štaviše, ponekad i čežnjivu zadivljenost, ali retko nailazi i na razumevanje; kad se neko sklanja s puta konvencije, to znači da je ne želi razumeti”. Tako je pisao Niče. Na šta ukazuje, dakle, neobuzdano, moderno insistiranje na originalnosti?

utorak, 1. maj 2018.

Šta bi mi drugo i palo na pamet, prvog maja, nego Kamijeva beleška iz Notesa. Evo šta je zapisao u maju 1935. godine: „Umetnost za mene nije sve. Ona je u najboljem slučaju sredstvo.” Mađarska ekspertska sekta bi sigurno strogo ukorila Albera Kamija.

nedelja, 29. april 2018.

U poslednje vreme i ja postavljam u sebi pitanje patriotizma, nakon što se ispostavilo da ćemo i mi, vojvođanski Mađari, proslavljati Trijanon. U Mađarskom nacionalnom savetu, koji stoluje u Subotici, samo su dva člana ovog političkog predstavničkog tela glasala protiv predloga pokrajinske vlade. Ištvan Tari je postavio pitanje, na sednici Saveta, da li je za vojvođanske Mađare prihvatljiv predlog pokrajinske vlade po kojem bi Dan Vojvodine mogao da bude 25. novembar, odnosno onaj dan, kad je Velika narodna skupština u Novom Sadu donela odluku da se Vojvodina izdvoji iz Austrougarske monarhije i da se prisajedini Kraljevini Srbiji. Tarijev predlog ja naišao na podršku svega dva delegata, četiri su se uzdržala – više nego ubedljiva većina ga je odbacila. Prema tome, hteli mi to ili ne, slavićemo. Bilo je skoro mučno čitati izveštaj u sutrašnjim novinama – neki su priznali da kao privatna lica, ne smatraju praznikom taj praznik, ali su ipak prinuđeni da glasaju za njega, jer ne treba ulaziti u konflikte sa Srpskom naprednom strankom. Dvoličnost je, dakle, postala manjinska mađarska politika. Mislim da se ovoj dvoličnosti najmanje raduju oni Srbi, kojima je dobro poznato remek-delo Jovana Sterije Popovića Rodoljupci. Oni moji srpski prijatelji koje cenim i poštujem, smatrali bi poštenijim držanjem da su članovi saveta jasno rekli da ni kao privatne osobe, niti kao javne ličnosti, ne smatraju praznikom ovaj praznik, i da bi se više radovali ako bismo kao zajednički praznik praznovali dan cvetanja lala, i pri tom ne bi ni na tren osporili da je ovaj dan zaista praznik koji pripada vojvođanskim Srbima. Ovako razmišljam i zbog toga jer mi je posve jasno da su male srednjo-istočno-evropske nacije uvek bile izložene volji i igrama velikih sila, tako je to bilo u prošlosti, i tako će biti i u bližoj i daljoj budućnosti.

Preveo Arpad Vicko
(Autonomija)

 

Podelite ovu stranicu!