LASLO VEGEL: Otmica Evrope?

08 Aug 2011

U Evropi se dešava nešto, za šta nema zadovoljavajućeg objašnjenja. Prevladavaju zbunjenost i nedoumice... Totalitarizam se raspao na komadiće, i sad ti parčići, osamostaljeni, žive dalje

Zahvaljujući medijima znamo već skoro sve o tridesetdvogodišnjem Andresu Beringu Breiviku, čije je zlodelo odnelo 93 ljudska života. Odmah su smišljene razne teorije zavera, javnost je zgrožena, neki predskazuju apokalipsu, neki sve to ravnodušno primaju k znanju, neki pak, naprotiv, ne bi hteli ništa da znaju. U svakodnevnom životu bijemo svoje male bitke, nešto se negde dogodilo, i umirujemo sebe da se dešavaju katastrofe koje ne možemo preduprediti. Prepun sam nedoumica usred ove bujice informacija. Zna se pouzdnao da se Breivik sam deklariše kao pripadnik ekstremne desnice, koji pokreće borbu protiv islama i marksizma, ali to još ni izdaleka nije iscrpan odgovor. I nesigurnost desnog centra je samo polovično objašnjenje. Svedoci smo dubljih, tektonskih promena, ekspanzija krajnje desnice je samo posledica. U Evropi se dešava nešto, za šta nema zadovoljavajućeg objašnjenja. Prevladavaju zbunjenost i nedoumice. Kažu da je XX vek bio vek totalitarizama i diktatura, i ako je to tačno, onda nas čeka razdoblje raspada totalitarizma na njegove ekstreme. Totalitarizam se raspao na komadiće, i sad ti parčići, osamostaljeni, žive dalje. Ili je ova prva decenija XXI veka samo uvod u misterioznu budućnost? I usred ove nove neizvesnosti se prisećam knjige Šandora Maraija pod naslovom Otmica Evrope. „Klatno časovnika sveta se njiše” – čitam ponovo rečenice zapisane neposredno posle Drugog svetskog rata – „i moža će da se zanjiše baš izad Evrope”. Pa ovako nastavlja: „Ali ni na kome i ni na čemu se ne oseća da veruje u misiju Evrope, kao što su još u tu misiju verovali Kolumbo, Mikelanđelo, Gete, Plank ili Ajnštajn. Nešto su od Evrope otele divljačke sile koje su gvozdenom metlom prohujale nad gradovima i bojištima. Ljudi žive, jer živeti je organska mogućnost, pa i u Evropi. Ali život bez nadahnuća nije uloga, već smao vegetiranje. U Evropi nisu ostale bez nadahnuća samo generacije, nego i čitav kontinent”. Kad sam prvi put čitao ove redove, na Marijevu knjigu, objavljenu 1947. godine, naišao sam u jednoj budimskoj antikvarnici, 1967. godine. Tada sam mislio da je Marai ipak pogrešio. Da smo prevazišli tu krizu. Imao sam puno poverenje u Evropu jer je ona predstavljala poslednji tračak nade. Daleku budućnost. Samo nadu, jer krajem sedmadesetih još nisam ni pomišljao na to da će već za desetak godina uslediti sistemske promene. Čak ni sredinom osamdesetih nisam pomišljao ni na kakav krupan zaokret, više sam računao na kompromisima bremeniti, spori hod. Na to, da ćemo polako, sve se batrgajući, primicati Evropi. U to vreme Evropa je bila tajna lozinka moje generacije. U Novom Sadu i u Beogradu, u Budimpešti i u Ljubljani. Ali, sve je to bio prevashodno jedan kulturalni projekt, kultura je bila himna nade. A onda su se socijalističke zemlje u roku od nekoliko kratkih meseci našle u uslovima slobodnog tržišta, parlamentarne demokratije, višestranačkog sistema. Kultura je na to bila pripremljena, ali ne i politika. Međutim, ona je uzalud bila spremna, ispostavilo se uskoro da kultura u „novoj demokratiji” uopšte nije važna, jer je građansko društvo uspostavljeno bez autentičnog građanskog sloja, nosioca kulture. Što je kultura više degradirana, utoliko je raslo i razočarenje u Evropu. S tim razočarenjem sam se suočio posle raspada nekadašnje Jugoslavije. Posle ratova! Posle onih ratova u kojima je nostalgija za Evropom bila poslednja slamka spasa. Ili će da se uspostavi jedinstvo Evrope, ili ćemo izgubiti i ono što je od nje još preostalo. A pri tom je narastalo antievropsko raspoloženje. Značajan deo omladine hoće nacionalnu državu i, u tom cilju, skreće udesno. Gde će se završiti novi, dugi marš? Više se „evropejstvu” ne rugaju samo natražnjački „starci”. Oni, u najboljem sličaju, tek bezvoljno čangrizaju. Sad na ulice izlaze mladi demonstranti i strastveno odbijaju Evropu. Evropejstvo i kosmopolitizam više ne osuđuju ortodoksni komunistički rukovodioci, nego mladi koji, zahvaljujući milosti kasno rođenih, čiste duše odbijaju ono o čemu sam ja s ne malo griže savesti sanjario. Sa tim u vezi pada mi na um jedan od mojih literarnih junaka, iz moje poslednje knjige, kondukter koji priznaje, da je samo zbog toga ušao u partiju, da bi mogao da vidi Evropu. Jer su samo partijski kadrovi mogli da budu kondukteri na međunarodnim autobuskim linijama. Imam osećaj da taj kondukter i mene postavlja ispred krivog ogledala. Zato sam prihvatio kapitalizam, istina gadljivo i nečiste savesti, da bih se približio Evropi. Uprkos tome što moja moderna evropska kultura nije bila kapitalističkog duha. A na Zapadu je i danas tako: kultura nije lakej demokratije. U istočnom delu Evrope, međutim, stvari su se drugačije razvijale. Pomirio sam se da ćemo u Evropu stići „kapitalističkim putem”. Šta bih drugo? Svaka kritika kapitalizma pobuđuje sumnju u nostalgiju za diktaturom. Čovek duha je osuđen da se malodušan, batrga između krajnosti. Morao bi da se kreće srednjim putem, ali srednjeg puta nema, u sredini postoje samo šibljem, žbunjem zarasle staze kojima je moguće lako zalutati.

Na margini moje nove knjige

Prelistavajući svoju novu, nedavno na mađarskom jeziku objavljenu knjigu dnevničkih beleški, uviđam da javno razmišljanje podseća na svojevrsni ples na žici. Balansiram na tankoj žici razapetoj iznad provalije, i možda se ne bojim toliko ni bezdana ispod sebe, već od strela odapinjanih na mene sa sigurnih obala. Mogu da razumem strelce, za njih su groteskni pokreti čoveka koji pleše na žici antipatični, nerazumljivi i štetni. A ima među njima i doronamernih prijatelja, koji misle da je bolje odapeti strelu, jer ona obećava dostojniji kraj, od nespretnog pada u provaliju.

(Preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!