LASLO VEGEL: Otmica Evrope?

08 Aug 2011

U Evropi se dešava nešto, za šta nema zadovoljavajućeg objašnjenja. Prevladavaju zbunjenost i nedoumice... Totalitarizam se raspao na komadiće, i sad ti parčići, osamostaljeni, žive dalje

Zahvaljuju?i medijima znamo ve? skoro sve o tridesetdvogodišnjem Andresu Beringu Breiviku, ?ije je zlodelo odnelo 93 ljudska života. Odmah su smišljene razne teorije zavera, javnost je zgrožena, neki predskazuju apokalipsu, neki sve to ravnodušno primaju k znanju, neki pak, naprotiv, ne bi hteli ništa da znaju. U svakodnevnom životu bijemo svoje male bitke, nešto se negde dogodilo, i umirujemo sebe da se dešavaju katastrofe koje ne možemo preduprediti. Prepun sam nedoumica usred ove bujice informacija. Zna se pouzdnao da se Breivik sam deklariše kao pripadnik ekstremne desnice, koji pokre?e borbu protiv islama i marksizma, ali to još ni izdaleka nije iscrpan odgovor. I nesigurnost desnog centra je samo polovi?no objašnjenje. Svedoci smo dubljih, tektonskih promena, ekspanzija krajnje desnice je samo posledica. U Evropi se dešava nešto, za šta nema zadovoljavaju?eg objašnjenja. Prevladavaju zbunjenost i nedoumice. Kažu da je XX vek bio vek totalitarizama i diktatura, i ako je to ta?no, onda nas ?eka razdoblje raspada totalitarizma na njegove ekstreme. Totalitarizam se raspao na komadi?e, i sad ti par?i?i, osamostaljeni, žive dalje. Ili je ova prva decenija XXI veka samo uvod u misterioznu budu?nost? I usred ove nove neizvesnosti se prise?am knjige Šandora Maraija pod naslovom Otmica Evrope. „Klatno ?asovnika sveta se njiše” – ?itam ponovo re?enice zapisane neposredno posle Drugog svetskog rata – „i moža ?e da se zanjiše baš izad Evrope”. Pa ovako nastavlja: „Ali ni na kome i ni na ?emu se ne ose?a da veruje u misiju Evrope, kao što su još u tu misiju verovali Kolumbo, Mikelan?elo, Gete, Plank ili Ajnštajn. Nešto su od Evrope otele divlja?ke sile koje su gvozdenom metlom prohujale nad gradovima i bojištima. Ljudi žive, jer živeti je organska mogu?nost, pa i u Evropi. Ali život bez nadahnu?a nije uloga, ve? smao vegetiranje. U Evropi nisu ostale bez nadahnu?a samo generacije, nego i ?itav kontinent”. Kad sam prvi put ?itao ove redove, na Marijevu knjigu, objavljenu 1947. godine, naišao sam u jednoj budimskoj antikvarnici, 1967. godine. Tada sam mislio da je Marai ipak pogrešio. Da smo prevazišli tu krizu. Imao sam puno poverenje u Evropu jer je ona predstavljala poslednji tra?ak nade. Daleku budu?nost. Samo nadu, jer krajem sedmadesetih još nisam ni pomišljao na to da ?e ve? za desetak godina uslediti sistemske promene. ?ak ni sredinom osamdesetih nisam pomišljao ni na kakav krupan zaokret, više sam ra?unao na kompromisima bremeniti, spori hod. Na to, da ?emo polako, sve se batrgaju?i, primicati Evropi. U to vreme Evropa je bila tajna lozinka moje generacije. U Novom Sadu i u Beogradu, u Budimpešti i u Ljubljani. Ali, sve je to bio prevashodno jedan kulturalni projekt, kultura je bila himna nade. A onda su se socijalisti?ke zemlje u roku od nekoliko kratkih meseci našle u uslovima slobodnog tržišta, parlamentarne demokratije, višestrana?kog sistema. Kultura je na to bila pripremljena, ali ne i politika. Me?utim, ona je uzalud bila spremna, ispostavilo se uskoro da kultura u „novoj demokratiji” uopšte nije važna, jer je gra?ansko društvo uspostavljeno bez autenti?nog gra?anskog sloja, nosioca kulture. Što je kultura više degradirana, utoliko je raslo i razo?arenje u Evropu. S tim razo?arenjem sam se suo?io posle raspada nekadašnje Jugoslavije. Posle ratova! Posle onih ratova u kojima je nostalgija za Evropom bila poslednja slamka spasa. Ili ?e da se uspostavi jedinstvo Evrope, ili ?emo izgubiti i ono što je od nje još preostalo. A pri tom je narastalo antievropsko raspoloženje. Zna?ajan deo omladine ho?e nacionalnu državu i, u tom cilju, skre?e udesno. Gde ?e se završiti novi, dugi marš? Više se „evropejstvu” ne rugaju samo natražnja?ki „starci”. Oni, u najboljem sli?aju, tek bezvoljno ?angrizaju. Sad na ulice izlaze mladi demonstranti i strastveno odbijaju Evropu. Evropejstvo i kosmopolitizam više ne osu?uju ortodoksni komunisti?ki rukovodioci, nego mladi koji, zahvaljuju?i milosti kasno ro?enih, ?iste duše odbijaju ono o ?emu sam ja s ne malo griže savesti sanjario. Sa tim u vezi pada mi na um jedan od mojih literarnih junaka, iz moje poslednje knjige, kondukter koji priznaje, da je samo zbog toga ušao u partiju, da bi mogao da vidi Evropu. Jer su samo partijski kadrovi mogli da budu kondukteri na me?unarodnim autobuskim linijama. Imam ose?aj da taj kondukter i mene postavlja ispred krivog ogledala. Zato sam prihvatio kapitalizam, istina gadljivo i ne?iste savesti, da bih se približio Evropi. Uprkos tome što moja moderna evropska kultura nije bila kapitalisti?kog duha. A na Zapadu je i danas tako: kultura nije lakej demokratije. U isto?nom delu Evrope, me?utim, stvari su se druga?ije razvijale. Pomirio sam se da ?emo u Evropu sti?i „kapitalisti?kim putem”. Šta bih drugo? Svaka kritika kapitalizma pobu?uje sumnju u nostalgiju za diktaturom. ?ovek duha je osu?en da se malodušan, batrga izme?u krajnosti. Morao bi da se kre?e srednjim putem, ali srednjeg puta nema, u sredini postoje samo šibljem, žbunjem zarasle staze kojima je mogu?e lako zalutati.

Na margini moje nove knjige

Prelistavaju?i svoju novu, nedavno na ma?arskom jeziku objavljenu knjigu dnevni?kih beleški, uvi?am da javno razmišljanje podse?a na svojevrsni ples na žici. Balansiram na tankoj žici razapetoj iznad provalije, i možda se ne bojim toliko ni bezdana ispod sebe, ve? od strela odapinjanih na mene sa sigurnih obala. Mogu da razumem strelce, za njih su groteskni pokreti ?oveka koji pleše na žici antipati?ni, nerazumljivi i štetni. A ima me?u njima i doronamernih prijatelja, koji misle da je bolje odapeti strelu, jer ona obe?ava dostojniji kraj, od nespretnog pada u provaliju.

(Preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!