LASLO VEGEL: Orvelizacija prošlosti

13 Mar 2015

O neprijateljima, „borbi neprestanoj“ i „konačnoj pobedi“

Poput vlasi tanušno korenje

U Mađarskoj vlada obećava borbu, više i ne znam tačno, protiv čega, vrlo je moguće međutim da to više i nije važno. Bitni su neprijatelji, i bitna je „konačna pobeda”. Ova „borba neprestana” polako postaje pitanje duhovnog stanja. Još sam 2006. godine primetio da je to mnogo više od dnevne politike. U to vreme, kad je masa u Budimpešti opsedala zgradu državne televizije, boravio sam u Berlinu. U jednom za mene stranom svetu, kao u nekom košmaru, pratio sam događaje u matičnoj zemlji. Da sam u Novom Sadu ili u Budimpešti započeo potragu za određenim istorijskim konotacijama, bez sumnje bih se začas zapetljao u beskrajne interpretacije, ali u Berlinu su moji nemački poznanici tražili precizne i jasne ocene. Bilo mi je mučno posmatrati zapaljene automobile, demonstrante koji su uzvikivali nacionalne parole, pomalo i zaplašene, bespomoćne policajce. Nije ni čudno što su peštanski događaji, nakon susreta sa Peterom Esterhazijem, koji je u to vreme takođe boravio Berlinu, postali središnja tema naših razgovora. Nismo pominjali narušavanje reda (i mira) niti opsadu televizije, kao da smo obojica znali da su berlinskom svetu te stvari nezamislive. Borhesovske priče! Međutim, nacionalno pitanje smo obojica shvatili veoma ozbiljno. Prisetio sam se da je pre nekoliko godina baš on pisao o tome, da drugačije doživljava svoj „mađarstvo” jedan građanin Mađarske, i opet drugačije jedan građanim Koložvara. To se odnosi i na vojvođanske Mađare. Manjinski građanin se svakodnevno suočava s interpretacijom svog nacionalnog bića, i na tom terenu je ranjiviji, ali ujedno raspolaže s obuhvatnijim saznanjima, osuđen je da bude tolerantniji i da rano nauči pragmatizam preživljavanja. I upravo nas ova rečenica – ta razlika! – povezuje, razmišljao sam dalje, usredsređujući se neizbežno na Esterhazijeve rečenice. O Esterhazijevoj prozi, njegovim bravuroznim rečenicama su mnogi pisali – mnogo i veoma temeljito, ovom mnoštvu vrsnih kritika ne bih znao dodati ništa novo. Međutim, s iskustvima jednog višeg stepena ranjivosti, i u posedu izvesne osetljivosti, zapazio sam jednu veoma specifičnu crtu Esterhazijevih rečenica koju kritičari u matičnoj zemlji, možda upravo zbog svoje insajderske pozicije, nisu primetili. Jedva da mi je poznat neki mađarski pisac novije generacije koji je – poput vlasi tanušnim korenima svojih rečenica – toliko ukotvljen u mađarski univerzum kao Esterhazi. S ovim se nisam suočio samo kao čitalac već i kao dramaturg koji je postavljao na scenu njegov roman Mala mađarska pornografija. Komad je igran u Subotici, pred srpskom i mađarskom publikom. Da li će to Srbi razumeti, dvoumio sam se ne jednom, pišući dijaloge. I te kako su razumeli. I to se pokazalo i nakon što je roman objavljen na srpskom jeziku. Srpski kritičari su s puno priznanja pisali o romanu, osetivši grotesknu dramu mađarskog univerzuma. Jedan od njih je priznao da je iz ovog romana naučio noviju mađarsku istoriju, shvativši da je ona bar toliko uzbudljiva, kao što je nemačka ili francuska istorija. I čitajući ove srpske kritike najednom sam shvatio svu važnost, značaj mađarske duhovnosti. Ovaj maločas pomenuti, karakteristično mađarski fenomen kapilarnih korena uočio sam i u drugim Esterhazijevim delima, kao na primer u Proizvodnom romanu, te u romanima Harmonia caelestis i Ispravljeno izdanje, ili u romanu Večernjak. Pominjem te kapilarne korene jer Esterhazija ne zanima „istorija” mađarskog društva, ne zanima ga hronika sadašnjosti, već njegov nevidljivi, poput mreže izatkani nervni sistem. Možda sam baš zbog toga smatrao Esterhazija – za razliku od pretežnog dela mađarske javnosti – za mađarskog pisca par excellence, naravno, potpuno svestan da on sam na tu ulogu nikad nije pretendovao. To i ne treba da čini, ne bi ni smeo, naročito kad je previše njih koji se za to mesto samokandiduju. Ideja će već pronaći svog čoveka. A najčešće neće odabrati onog koji je toliko priželjkuje. Te godine – reč je o 2006. godini – mađarski pisci koji su iz Budimpešte pristizali u Berlin, šapatom su predskazivali da će Fides dobiti predstojeće izbore, na šta sam ja primetio, imajući valjda u vidu one kapilarne korene Esterhazijevih rečenica, da se ne bih iznenadio, ako bi Fides u svom programu nacionalnog preporoda na neki način dao na znanje naciji da je u oblasti književnosti upravo Peter Esterhazi taj koji primerno otelotvoruje moderne, u 21. vek prenete mađarske nacionalne vrednosti. Ne želim da citiram njegov odgovor, ne bih sad ni umeo da ga precizno navedem, ali iz njegovog pogleda sam shvatio da u meni vidi jednog naivnog fantastu, pridošlicu sa perifernih predela. Naravno, ne mislim da sam naivan, ni da sam fantasta, naprotiv, mislim da logično razmišljam, što znači da se kao realista često hvatam u koštac s nemogućim, bez obzira na to što sam iz tih okršaja gotovo po pravilu izlazio kao poražena strana. Doduše, vremenom bi se ispostavilo – a najčešće je bilo potrebno da prođe mnogo vremena – kako zapravo nije reč o nemogućem, već o propuštenim mogućnostima. A sve te mogućnosti smo propustili, jer su ih oni koji su prionuli da ih ostvare – proglasili nemogućima. Vreme je mnogo hitrije, mnogo brže nego što mislimo. Nisam bio naivan, jer sam mislio na delovanje budućih „fidesovaca”, na kraj osamdesetih godina, na časopis Sazadveg koji su oni uređivali i na čijoj su se naslovnoj stranici – simbolično – našla imena Endrea Adija, Oskara Jasija, Dežea Saboa, Mihalja Babiča, Lasla Nemeta i Ištvana Biboa (tehničkom greškom izostalo je ime Đule Sekfija). Možda će sad ostvariti ono o čemu su kao mladi raspravljali? Ovi „momci iz unutrašnjosti” su naumili da prevladaju narodnjačko-urbanu protivrečnost za koju inače danas svi tvrde da nije aktuelna, premda i dalje besni. Čini mi se da se iznad Mađarske gomilaju teški, olujni oblaci koji će prekriti nebo i iznad okolnih mađarskih manjina. Govorio sam zatim i o tome da bih kao „momak iz unutrašnjosti” pisao o „kraju” sela, o rubnom šoru odakle sam potekao i, konačno, kako sam u nekakvoj „urbonarodnjačkoj” formi postao – Novosađanin. I u tome bi mi od pomoći bilo i moje manjinsko biće koje me je naučilo da nacionalno biće nije mahnitanje sa zarđalim sabljama, niti dizanje galame s krupnim rečima, nego da je to pitanje senzibiliteta; stvar duše, s kojom se svakodnevno suočavamo. Esterhazi je na sve to reflektovao s izvesnom skepsom, evo, pokušaj da to i napišeš, rekao je, i ako ti to eventualno pođe za rukom, pošalji mi rukopis, možda ću i da ti odgovorim. Godinama sam potom pokušavao, uvek sam iznova počinjao da artikulišem jednu te istu misao – bezuspešno. Nedovršeni tekstovi su uklopljeni u dnevničke beleške, ili u prozu, poslednji put u roman Neoplanta ili Obećana zemlja. I od tada imam osećaj da dugujem nešto Esterhaziju, zbog čega taj tekst ipak nije napisan. Ali, ako bolje razmislim, ni to nije sasvim tačno. U nizu svojih knjiga stvorio je onaj sistem duhovnih vrednosti o kojem su mladi „fidesovci” razmišljali. A za ono o čemu nisu razmišljali, ne vredi ni da se borimo, jer smo se tada zaglibili tamo gde se sad nalazimo.

Orvelizacija prošlosti

Jedan mladi vojvođanski intelektualac i pisac, Stephen Bozhen (Ištvan Božo), pokrenuo je jedno pitanje o kojem danas nije prilično govoriti. Nema istraživanja, kaže ovaj mladić, o ulozi ovdašnjih mladih Mađara u Otporu, premda su na lokalnim nivoima i te kako doprineli padu Miloševićevog režima. Skrenuo je pažnju na jednu uvreženu duhovnost. Ničeg novog u njoj nema. Samo dan posle pada Slobodana Miloševića, 6. oktobra 2000. godine sam zabeležio moja zapažanja o Otporu. „Karakteristično je da ova organizacija u Vojvodini okuplja i veći broj mladih Mađara, ali njihov glas se ne čuje u emisijama mađarskog programa Televizije Novi Sad, niti u emisijama onih televizija u Mađarskoj, čiji su dopisnici saradnici novosadske državne televizije.” (Ispisivanje vremena, u međuvremenu, dnevničke beleške 2000-2002, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2003.) Da je samo o tome reč, hajde de. Jer ova pojava nije ni izdaleka usamljena. Pomislimo samo na 1968. godinu koja je bila izuzetno važna u duhovnom životu vojvođanskih Mađara, ali ona je već u sedamdesetim godinama, u onim „olovim vremenima” naprosto bila izopštena iz politike sećanja. Danas u duhovno uzavreloj Evropi ova godina ima naročito značajnu ulogu, dok u Vojvodini nove generacije mladih Mađara o tome ništa ne znaju. Da je kojim slučajem u Budimpešti bilo šezdesetosme, možda bismo je i imali u sećanju. Ovde ne prestaje iskorenjivanje duhovnog buntovništva, orvelizacija politike sećanja u našem duhovnom životu, u književnosti, u najrazličitijim vidovima istraživanja prošlosti. Ono o čemu govori Stephen Bozhen samo je beočug u lancu jednog procesa. Ali, dobro je, ipak, da je to neko primetio.

mart 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!