LASLO VEGEL: Odlasci

13 Sep 2013

O jugoslovenstvu i nacionalizmu

O jugoslovenstvu

Stigla je Ljiljana Dufgran. Renomirana švedska publicistkinja, poreklom iz Crne Gore, bila je u jednom periodu i predsednica švedskog PEN centra. Smrt Mirka Kovača nametnula se kao prva tema naših razgovora. Meni je tužnu vest javio Mile Stojić iz Zagreba, nekih tridesetak minuta nakon što je smrt nastupila. S nevericom sam čitao vest, nisam se usuđivao da je prosledim drugima, plašio sam se da, možda, širim lažnu vest. Mada sam već godinama znao da je teško bolestan. Neki pisci novinskih nekrologa nisu propustili da napomenu i to da Mirko Kovač nije želeo da se zatvori u jednu nacionalnu književnost. Smatrao je sebe jugoslovenskim piscem. Isto je za sebe tvrdio i Aleksandar Tišma, i Danilo Kiš. Otišli su velikani koji su za vreme kulta nacionalnih geta imali petlje da se ovako izjasne. Potomstvo, vrlo verovatno, neće znati gde da ih smesti, u koju fioku da ih strpa. Naime, kredo jugoslovenstva se i dalje smatra skandaloznim. Kao pojam, jugoslovenstvo je bilo protivrečno, ali potom je postalo i sablažnjivo. Bilo je protivrečno, jer je zbilja postojala i jedna takva tendencija koja je težila ka tome da „posrbi” lice Jugoslavije. To je, svojevremeno, jasno obrazložio srpski političar, Nikola Pašić. U međuvremenu, okolnosti su se promenile, i prema mišljenju srpskih nacionalista iz devedesetih godina, jugoslovenstvo je bilo antisrpski opijum, namenjen za neutralisanje nacionalnog osećanja. Istovremeno, dakako, i nacionalisti ostalih naroda i narodnosti su jednoznačno prokleli jugoslovenstvo. Međutim, imao je ovaj pojam i jednu drugu, kulturalno-regionalnu varijantu značenja koja je nagoveštavala, u suštini, jedan antinacionalistički habitus, a koji je bio primetan uglavnom u srpskoj, hrvatskoj i bosanskoj književnosti. Da, zbog jezika. Jer, premda su istorije ovih naroda vremenom sve više divergirale, razilazile, jednim delom je ipak postojao zajednički jezički temelj koji je obezbeđivao višak jugoslovenstva. Usled krupnijih jezičkih razlika u slovenačkoj i makedonskoj književnosti, sintagma „jugoslovenski pisac” bila je prevashodno definicija moralnog i političkog karaktera, a ne zajedničkog jezičkog korpusa. Posebno je pitanje „jugoslovenske dimenzije” koja se javljala u krilu književnosti nacionalnih manjina. Zašto? Jer je domovina manjinskih jezika bila izvan Jugoslavije, dok je manjinska zajednica pisca živela u Jugoslaviji. A vojvođanski mađarski pisac se vezivao, ili se vezuje, za mađarsku naciju ne samo na individualnom nivou, već pre svega posredstvom svoje manjinske zajednice, što znači da je sudbina te zajednice simbolizovala tu jugoslovensku dimenziju. Ta dimenzija se, međutim, raspala, raspršila. Činjenica je, međutim, da u Srbiji živi jedna mađarska manjina. Pa se s pravom postavlja pitanje: kako stojimo sa „srpskom dimenzijom”? (Uzgred, delim mišljenje Koče Popovića, po kojem – sa manjinskog stanovišta – između jugoslovenske i srpske dimenzije postoje suštinske, kvalitativne razlike.) Hteli mi to ili ne, moramo priznati da se vojvođanski mađarski pisac ni nadalje ne vezuje za mađarsku naciju samo individualno, već i posredstvom mađarske manjinske zajednice koja živi u Srbiji. Naprosto zato što živi svakodnevnicu ove zajednice. Ovakve dileme, razume se, ne doživljava mađarski pisac koji živi u Norveškoj ili, recimo, u Portugaliji, jer – premda i tamo žive Mađari – ne postoji institucionalno strukturisana mađarska zajednica. Ovi pisci se neposredno, pojedinačno vezuju za mađarsku naciju. U principu je, naravno, sasvim moguće i to da svet doživljaja, kultura jednog vojvođanskog mađarskog pisca nema kontakte s vojvođanskom mađarskom zajednicom. Može bilo ko, ako hoće, da živi u nekakvoj nacionalnoj „kuli od slonovače”. Ovi „bački nomadi” se naravno, individualno vezuju za mađarsku naciju. U devedesetim godinama, međutim, zapažamo jednu novu pojavu. Brojni intelektualci i pisci napustili su vojvođansku mađarsku zajednicu, preselili su se u Mađarsku, te je stoga njihova veza s nekadašnjiom zajednicom prekinuta. Mnogi od njih, i za mene su oni simpatični, i dalje se vezuju za vlastitu prošlost, za svoj svet doživljaja i na taj način dodaju nove boje mađarskoj kulturi. Često imaju osećaj da već ne pripadaju ovoj strani, i da još ne pripadaju ni onoj, pa tako postaju hroničari dva, poput klatna zanjihanog sveta. Ni to nije, međutim, za potcenjivanje, u književnosti zapadno-evropskih Mađara ovaj, zanjihanom klatnu sličan spisateljski svet doživljaja je naprosto u ekspanziji. Ovde bismo pomenuli, na primer, i ogroman evropski uspeh Melinde Nađ Abonji. Ne iznenađuje me ni to što su drugi radikalno prekinuli sve veze sa svojom nekadašnjom zajednicom i što smatraju da ne postoji „srbijanska” mađarska književnost. Prekinuli su veze sa starom, ali se još nisu integrisali u novu, u onu koja se kultiviše u Mađarskoj. Oni su takozvani „budimpeštanski nomadi”. Ne zameram ništa ni njima, možda će neko od njih – najtalentovaniji, naravno – i da napiše roman ovog malog sveta. Oni osrednji će, u najboljem slučaju, imati samo toliko snage da ponavljaju u nedogled, kako sve što je vojvođansko – ne vredi ni pišljiva boba. Ali, to me i ne brine toliko. Ne bojim se tvrdnji da ne postoji vojvođanska mađarska književnost. Ona postoji, i postojaće, sve dok postoji i organizovana vojvođanska mađarska zajednica. No, bojim se da će Vojvodina jednom osvanuti bez mađarske zajednice.

Malo nas je

Jedna fotka kruži internetom. U Vukovaru čekićem razbijaju javne ćirilične natpise. A u Novom Sadu premazuju mađarskim pismom ispisani mađarski naziv grada. Prijatelj iz daleke Norveške, sav preneražen, pita kako je to moguće? Odjek vukovarskih događaja je zbilja gnusan, ali i novosadska fotografija nagoveštava istu stvar. Istina, postoje manjinski mađarski političari koji smatraju da u Srbiji međuetnički odnosi nisu toliko rđavi jer, za sada, niko ne demonstrira protiv mađarskih natpisa. Ali, o uličnim prebijanjima niko ne govori, i počinilac ostaje po pravilu nepoznat. I da li iko pominje da na mnogim mestima – a na kojima bi trebalo da bude – i nema mađarskih natpisa. Tako da zbilja i nema razloga da ljudi preduzimaju protestne demonstracije. Srpski publicisti, kao Teofil Pančić, na primer, otkrivaju zajedničke korene, i ne meruckaju gde su odnosi gori ili lošiji. Dešava se, dakle, da srpski publicisti oštrije osuđuju antimađarske ispade nego što to čine mađarski manjinski političari. Ali, ništa za to! Norveškom prijatelju, međutim, ne govorim o ovim paradoksima. Čini mi se, izbegavam direktni odgovor, da bi i u Vukovaru trebalo priznati ćiriličnim pismom ispisane natpise, i da bi i u Novom Sadu mogle da postoje mađarske i srpske, dvojezične table s natpisom naziva ulica, kao što bi i gradski autobusi mogli da imaju dvojezične displeje sa naznakom pravca kretanja. A meni izgleda, da vas je malo, primećuje Norvežanin suvo. Baš tako. Sve ostalo je samo politička demagogija.

Odgoda

Roland Orčik, pisac i profesor, rodom iz Bečeja, trenutno živi i radi u Segedinu, urednik literarnog mesečnika Tisataj, jednim okom uvek motri šta se dešava u njegovoj nekadašnjoj zajednici. Ne može, niti hoće da se odvoji od nje. Izabrao je teži put, i zato mi je drag. Pravi pogranični pustolov, nije ni čudno što je među prvima reagovao na smrt Mirka Kovača. Traži od mene esej, za Tisataj. Daleko sam od svojih knjiga, a ni duševno nisam spreman za takav tekst, glasi moj odgovor. Sve bolnije me dotiče odlazak onih koji su mi duhovno bliski. I sve je više onih koji odlaze. Orčiku pišem o jednom od mojih poslednjih susreta s Kovačem u Beogradu. S Filipom Davidom sedeli smo na vitkim tonet-stolicama na terasi Jugoslovenskog dramskog pozorišta kad se pojavio Mirko Kovač. Poveo se razgovor o njegovom odlasku. U jednopartijskom sistemu, kad sam pisao protiv režima, bar sam komšiji bio simpatičan. A kad danas pišem o nacionalizmu, komšija me pljune među oči, rekao je Mirko Kovač. Od tada mi ova rečenica ne izlazi iz glave. U takvim vremenima sam živeo, i živim, na Zemlji. Nekoliko dana kasnije stiže Orčikov odgovor. Ne treba žuriti, esej može da sačeka i mesec-dva. Još jedna odgoda. Ali, za šta?

septembar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!