LASLO VEGEL: Oda radosti i kalašnjikov

14 Feb 2016

Balkanska priča nije okončana

Balkanski ili evropski oratorijum?

Sarajevska premijera predstave What is Europe – 31. januar. Aniko propitkuje reditelja Andraša Urbana, da li je zadovoljan? Urban s izrazom nedoumica na licu zuri ispred sebe i ne kaže ništa. Ćuti, ali u tom ćutanju, bar se meni tako čini, ima puno slutnje. Poznat mi je ovaj kolebljiv, nesigurni pogled, i po tome se Urban razlikuje od ostalih reditelja koji su u časovim neposredno pre premijere euforično samouvereni. Prija mi to što me ovdašnja publika ne poznaje, te mogu slobodno da se utopim u masu i da sa zanimanjem gledam predstavu, ali i da pratim reakciju publike. Prepoznao sam u sebi ista ona osećanja koja su me prožela na premijeri Neoplante – rečenice izgovorene na sceni su naglašenije nego u romanu. U Sarajevu, inače, svaka reč ima neki zloslutni odjek. Prisećam se jučerašnje priče jedne univerzitetske profesorke. U jednom sarajevskom pozorištu direktor je pozvao u svoju kancelariju dramaturga i uručio mu otkaz. Ali, zašto? – pitao je čovek. Direktor je rekao samo toliko: kad god si izašao na ulicu, nikad te nije pogodio ni najmanji šrapnel s brda ispaljene granate. A to za njega, direktora, znači samo jedno, da nije bio dovoljno dobar patriota. Naslušao sam se priča o dramatičnim događajima u etnički mešovitim brakovima. Nisu mogli ostati u Sarajevu, ali ni da izbegnu bilo u Srbiju, bilo u Hrvatsku. Uglavnom su u Beču našli novu domovinu. Bilo je najpametnije ponašati se kao stranac, biti stranac, pričali su mi ovi ljudi. Svest o bezdomnosti ovde je svakodnevno osećanje. Samo po sebi razumljivo. Raspadom Jugoslavije nisu samo pojedinci ostali bez domovine, nego i Bosna. A pre toga bila je zarobljenica. Zarobljenica Srbije i Hrvatske. Još i danas se postavlja zloslutno pitanje, šta joj je bolje: da bude nečija zarobljenica ili da ostane bez doma i domovine. Ovim doživljajima se mogu objasniti efekti onih delova predstave koji govore o bezdomnosti. Ovo osećanje života i dan-danas davi, guši i Sarajevo, i celu Bosnu. Precizno sam formulisao rečenicu u tekstu What is Yugoslavia: možda je i bio neminovan raspad one zemlje u kojoj smo istovremeno bili i robovi, i tamničari. U jednom nečasnom ratu smo uništili ono što je trebalo samo od sebe da propadne. Ali ni do danas se nije našao niko da sahrani taj leš. Nismo smeli, nismo umeli, nismo hteli da zatrpamo raku, nismo imali svoju Elektru. Kao što nemamo domovinu, već samo nostalgiju. Ostao je među nama nesahranjeni leš koji se iz milošte zvao Jugoslavija, neraščišćena prošlost. Nema ni govora o jugo-nostalgiji, podseća predstava, ona odsečnim, oštrim glasom, lišenim nostalgije govori o vakuumu koji je ostao posle Jugoslavije. U Jugoslaviji je najgore bilo ono što je posle nje usledilo, ono što se bestidno razotkrilo. Zlo je pirovalo, ono zlo koje se decenijama prikrivalo u nama. Možda je, nekad, i postojala jedna utopija koja se zvala Jugoslavija. I šta će biti sa nama ako i Evropa ostane samo utopija? Kao što se u jednom od songova može čuti: Evropa je moja crna i gorka utopija. U šta se pretvorila nekadašnja, čudesno lepa Evropa? Evropa je četiri godine posmatrala kako bombarduju Sarajevo, i ništa nije preduzela. Slažem se s onima koji govore o balkanskom oratorijumu. Urban nije postavio na scenu samo jedan balkanski oratorijum, nego i jedan evropski. Još ćemo o tome porazgovarati. Ali, imam osećaj, da nam ne preostaje još mnogo vremena. Jurimo za očajnički ubrzanim vremenom, kao što je nekad psenik Endre Adi hrlio u revoluciju.

Jednojezični bog

Zaista je za mene ostalo neraščišćeno pitanje, da li bog razume višejezičnost? Veoma se bojim, međutim, da ogromna većina vernika misli da je bog jednojezičan. Jedino se mi, marginalni intelektualci, nadamo da je bog poliglota.

Frak i kalašnjikov

Na koktelu posle predstave razgovaram sa Zdravkom Grebom, profesorom prava. On je bio taj koji je na jednoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije pozvao partijske lidere, da se prizovu pameti, jer nas inače čeka katastrofa. Ni danas ne razumem infantilizam odgovornih rukovodilaca zemlje. Kao da je ta nomenklatura najviše priželjkivala rat. U tom svetlu već mogu da razumem, zašto mase nemaju poverenja u političare. U jednopartijskom sistemu govorili smo o nasilnim, diktatoričnim političarima, danas se pak sama politika našla na stubu srama. U postkomunističkim zemljama politika je izgubila kredibilitet. Nema spora, u socijalizmu su se mnogi iz čistog karijerizma upisivali u partiju, gradili svoje karijere i predstavljali se kao da imaju neke ideale, ali su se bar u potaji stideli svog karijerizma. U današnjem, višepartijskom sistemu, ljudi se time naprosto ponose. Mora da prođe najmanje pedeset godina, da bi prosečani građanin politiku shvatio kao časno zanimanje. Ali i mi smo, intelektualci, pali na ispitu. Grebo ukazuje na jednu repliku iz predstave: hteli smo socijalizam s ljudskim licem, a onda su nas uverili da je to drveno gvožđe, pa smo se ponadali u kapitalizam s ljudskim licem. Međutim, pojavili su se oligarsi i udarili temelje divljeg kapitalizma. Oni su kulturu degradirali, moralne norme izložili ruglu. Najviše se inteligencija obrukala time što se u višestranačkom sistemu pokunjila, podvila rep. Bez reči i bez ikakve reakcije sluša nove proroke koji kažu da politika nema nikakve veze s moralom. Ni mi nemamo nikakve veze ni s etikom, ni s politikom – slušam često umovanja pomodnih intelektualaca-dendija. O takvim i sličnim pojavama razglabamo s Miletom Stojićem, u njegovom sarajevskom domu. A onda se u jednom trenutku obojica trgnemo: šta će biti kad jednog lepog dana bude okončan međunarodni protektorat nad Bosnom. Brzo smo odagnali te misli, jezivo je i pomišljati na to. Bojim se da priča o Bosni još nije završena. Kao što nije završena ni priča Srbije. Ne može se istovremeno, s jedne strane, na sva usta govoriti o evropskoj orijentaciji i, s druge strane, negovati ratne ideale. Ne može se ispod fraka nositi kalašnjikov. Ne može se pevušiti Oda radosti, a istovremeno iz sveg grla urlati kvazinarodne pesme ratnih, turbofolk pevačica. Ili gudeti, pevuckati na briselskom aerodromu. Ni balkanska priča nije okončana. Kosovo vri, Makedonija strepi. Tek treba sačekati epilog srednjoistočno-evropske priče. Sve su veća, sve grandioznija “gospodska gnojišta” (Endre Adi), i Putinove vodnjikavo plavetne oči zasvetlucaju: Evropa se našla u stupici. Vladajući sloj je zabrinut za sudbinu evropske kulture pred najezdom migranata, a pri tom, u svojoj zemlji, tu kulturu nipodoštava, ruši, devastira. Nisu ni malo potrebni nikakvi migranti da se kultura uništi, možemo to mi i sami. Reditelj Dino Mustafić, direktor sarajevskog festivala malih i eksperimentalnih scena, žali se na krizu koja je zahvatila kulturu. Čitam danas na internetu da će i u Srbiji ozbiljno umanjiti budžete kulturnih institucija. Šta misli srpska vlada, kako je moguća demokratija bez kulture?

Apel i poziv u pomoć

Saradnik agencije DPA Gregor Majer piše o predstavi What is Europe. Ova predtava je i kantata, i oratorijum – piše. Nagoveštava stil ranog Lajbaha, ali u poetičkom tonu. Apel i poziv u pomoć sa periferije.

februar 2016.
Preveo Arpad Vicko