LASLO VEGEL: Očajnička nada i očajničko beznađe

22 Nov 2014

Paklena bespuća prošlosti

Paklena bespuća prošlosti

Jeziva gužva ispred šaltera. Nezadovoljne stranke se žale na organizaciju rada. Neki ne prezaju da glasno kažu i to da nam se sve to događa jer su partijski kadrovi zaposeli javna preduzeća. Baš tako! Ali taj argument je već toliko izlizan da me je sramota i da ga napišem. Gotovo da i ne postoji oblast u životu za koju gornja konstatacija ne bi važila. Biti član neke partije, a pogotovu istaknuti, ili rukovodeći kadar neke partije, danas podrazumeva ogromne privilegije, daleko veće nego što su bile u jednopartijskom sistemu. Jer tada su te privilegije morale da budu na neki način prikrivene, pa bi se njeni uživaoci ponekad i postideli pred „samoupravnim građanima”. Danas, međutim, niko od toga ne pravi moralno pitanje. Ljudi su razočarani, negoduju, partijski lideri se upetljavaju u splet olako datih obećanja, te kako će sprečiti zloupotrebe, te kako će ukinuti partokratiju, te ovo, te ono. A pri tom sve ostaje po starom. Narod gunđa pred šalterima, na šta se javi jedan autoritativni glas: „Vratio se Šešelj i napraviće začas reda!” Neki odobravajući klimaju glavom, većina ćuti. Novine su pune izveštaja o Šešeljevom povratku u zemlju. Sudsko veće haškog Tribunala za ratne zločince pustio je radikalskog prvaka na privremenu slobodu zbog ozbiljno pogoršanog zdravstvenog stanja. Vratio se, dakle, posle više od jedanaest godina izbivanja. Čim je stigao, u svojoj uobičajenoj, staroj formi, izjavio je da će se aktivno uljučiti u politički život zemlje. Namerava pre svega da obnovi partijsko članstvo. Namerio je, takođe, da obori vlast Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Obojicu političara, svoje nekadašnje saborce, proglasio je veleizdajnicima. Budući da se ovo društvo sve do danas nije suočilo sa svojom prošlošću, ta nadasve mutna prošlost sad ključa svud oko nas, i ta okolnost unekoliko povećava šanse Šešeljevog radikalizma. U konačnom zbiru nije ni reč o vojvodi Šešelju, nije reč o pojedincu, već o raspoloženju sveukupne javnosti, reč je o onom vulkanu za kojeg ne znamo kad će i s kakvim intenzitetom početi da izbacuje vrelu lavu. I kakve će biti razmere njegovog pustošenja? Prema mišljenju političkih komentatora Šešelj, doduše, nema šanse, ali nema sumnje da će njegov uticaj biti i te kako primetan, jer će preurediti trenutnu političku mapu Srbije. Partuljaste stranke i pokreti na krajnjoj desnici, u ovom času nezadovoljni saveznici naprednjaka, uskoro bi se mogli naći u zagrljaju Srpske radikalne stranke. Što će reći da će gromko izbiti na površinu do sada prigušivana nacionalistička retorika. U krajnjoj liniji mene zapravo i ne zanimaju ovi preletači koji bez zazora, bez obraza znaju da se  prišljamče jednoj ili drugoj strani, već rečenica onog čoveka u redu ispred šaltera, i muk, duboka tišina koja je tu rečenicu propratila. Šešeljev povratak u Srbiju je lakmus koji će pokazati u kojem se stanju nalazi srpsko društvo. Uporno, uvek iznova pokušavam da opišem situaciju u Srbiju. Ne kao kolumnista, ne – ne želim da delim pravdu, već samo da istražujem pravdu. I u tom poslu primetio sam jednu neobičnu pojavu. Vrlo često u jedno te istom čoveku se smenuju očajnička nada i, još više, očajničko beznađe. Nije čudno što je već godinama najefikasnija narativa upravo propaganda nade, time se pokušava lečiti strah od budućnosti. A nada, ponekad, traži jeziva dela.

Vojne vežbe

Ovih dana pripadnici vojske Srbije i vojske Rusije izvodili su zajedničke vojne vežbe u Sremu. Aleksandar Vulin, ministar u vladi Srbij, izjavio je da su Vojislava Šešelja na grbaču Srbije vratile Sjedinjene Američke Države. S obzirom na to – a on valjda zna – da haški međunarodni sud za ratne zločince radi prema nalozima Amerikanaca. Inače, i Šešelj je toga mišljenja. Predstavnik američke ambasade u Beogradu demantovao je srpskog ministra. S druge strane, srpska vlada se sve do sad nije ogradila od Vulinove izjave.

Godine učenja jedne generacije

Čitam odlične pasaže u novom romanu Zoltana Danjija. Dugačkim, dinamičnim rečenicama građene scene podsećaju na oštre, tvrde gravure. Split, Berlin, Beograd, Budimpešta su stvarni toposi. A u romanu se, na kraju, ispisuje tumaranje u Nigdini. Ovaj romaneskni prostor je (i) meni i te kako poznat: preda mnom se otvara svet exterritoriuma  čiju sam arheologiju interpretirao u svom romanu koji sam tako i naslovio: Exterritorium (2000). Ja sam u jednom vertikalnom kretanju, spuštajući se batrgavo ka donjim, sve dubljim predelima, otkrivao vlastitu istoriju ideja i, ujedno, istoriju ideja svoje porodice u našoj zajedničkoj Nigdini. Zoltan Danji je, pak, odabrao horizontalno kretanje. Izbegao je u beli svet da bi u njemu formulisao kosmos današnje manjinske generacije. Danjijeva generacijska iskustva su već sasvim novog tipa. U gorkim godinama učenja iscrtava se drama Velikog Lutanja. Upoznat s detaljima, sklon sam tvrdnji da je Zoltan Danji napisao godine učenja vojvođanske mađarske posleratne generacije. Prkos, protest, tvrde grimase, pobuna, jasan govor, protivljenje, otpor… Otkriva, dakle, „one godine koje su do kostiju ogolile sve stvari i koje nisu bile kadre, ili nisu htele ni do danas da se završe”.

novembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!